Privlacnost nedostiznog

Pre nego sto krenete da tražite srecu,proverite--možda ste već srecni – Dusko Radovic


Ovu temu pokrecem inspirisana jednim blogom...i velikim brojem ljudi u slicnim zivotnim okolnostima. Dakle, ona je u braku. Voli coveka, sa kojim ne moze imati nista sem usputne veze – iz ma kog razloga (ozenjen je, zivi daleko bilo koji faktor razdvajanja). Ona se strastveno zaljubi u njega, provedu par vikenda zajedno u raznim gradovima... i rastaju se. Placuci, sva ubijena i nesretna, vraca se svom suprugu – koji blage veze nema sta se desava u njenoj dusi i srcu. Ne shvata da je njegova zena zaljubljena u drugog, da zeli drugog, da sve svoje misli i svu svoju strast ima, daje i cuva...za drugog. Ona ne napusta svog muza, no ostaje, gledajuci ga, kroz izmaglicu suznih ociju, koliko je sretan sto je s njom, trpeci nevoljko izlive njegove neznosti i ljubavi. Ali i dalje voli drugog. Necu komentarisati ni na koji nacin, niti zelim da pozovem na osudu, ne, nikako...s psiholoskog i unutrasnje-moralnog, licnog stanovista, ono sto me kopka jeste kontradktornost osoba koje unutar sebe plivaju u emotivnoj buri, recimo, primera radi, zaljubljenosti u jednu osobu, dok spolja stameno istrajavaju u mirnoci zivota sa drugim...Kako se ne slome? To kao prvo. Kao drugo, da li je njihova percepcija sopstvenih osecanja ispravna, da li ikad vole zaista, ili samo vole uzbudjenje, napetost, nemir te ih to navodi na ubedjenje da zaista vole. Je li za neke ljude carolija i primamljivost nedostiznog tolika da se nikada ne zadovolje onim sto imaju, vec stalno teze onome sto im izmice.....

PS. Ova situacija pimenljiva je na sve i svakog. Zena-muz-ljubavnik varjanta uzeta je samo kao primer i svaka slicnost sa pravim ljudima i dogadjajima sasvim je slucajna.

Sa amigdalom se ne treba igrati. Ona će jednako funkcionisati i kad je njen predmet druga osoba, uprkos činjenici da već postoji voljena osoba, čak i u srećnom braku. Samo neodgovorne osobe eksperimentišu sa svojim i, prije svega, tuđim životima.

@petrana: ako tako mislite, postovana gospodjo, a vi lepo zaobidjite ovu temu bez snishodljivih saveta meni licno koje nit sam trazila nit mi trebaju.
@ristob: lepo sam zamolila, ako je ikako moguce, bez osude.

Jesam ja to greskom stavila temu na pdf "romantika"? Ako je tako molim moderatora da je obrise ili premesti... Petrana, ovo nije ljubavna tema. Ljubavni trougao je uzet samo kao primer. Privlacnost nedostiznog moze se ogledati u bilo cemu - evo, uzecu drugi primer - osoba sa konstantnom zeljom za promenom mesta zivljenja, covek koji ima potrebu da se stalno seli jer nikada nije zadovoljan tu gde jeste, tj. vrlo brzo postane nezadovoljan. Stalno menjanje posla, partnera sl. jer se nekom uvek cini da je to sto ima - malo, nedovoljno. Razlika je u tome sto neki ljudi popustaju svojoj zelji za stalnom promenom, neki ne, nego svoje zelje, strasti, htenja, potrebe drze pod kljucem, strogo kontrolisane, spolja su hladne unutra gore. Zajednicki imenitelj im je da unesrecuju one koji ih vole. I da repliciram na "slicnost onog sto ste opisali sa stvarnim ljudima je nemoguca tako da se niko nece prepoznati" - licno poznajem takvu osobu. Bas kao opisanu u uvodnom postu. A svi mi manje ili vise osecamo privlacnost i teznju ka onome sto nam nije dostupno u raznim pogledima, ne samo na ljubavnom planu.

gospodjica14:

Jesam ja to greskom stavila temu na pdf "romantika"? Ako je tako molim moderatora da je obrise ili premesti... Petrana, ovo nije ljubavna tema. Ljubavni trougao je uzet samo kao primer. Privlacnost nedostiznog moze se ogledati u bilo cemu - evo, uzecu drugi primer - osoba sa konstantnom zeljom za promenom mesta zivljenja, covek koji ima potrebu da se stalno seli jer nikada nije zadovoljan tu gde jeste, tj. vrlo brzo postane nezadovoljan. Stalno menjanje posla, partnera sl. jer se nekom uvek cini da je to sto ima - malo, nedovoljno. Razlika je u tome sto neki ljudi popustaju svojoj zelji za stalnom promenom, neki ne, nego svoje zelje, strasti, htenja, potrebe drze pod kljucem, strogo kontrolisane, spolja su hladne unutra gore. Zajednicki imenitelj im je da unesrecuju one koji ih vole. I da repliciram na "slicnost onog sto ste opisali sa stvarnim ljudima je nemoguca tako da se niko nece prepoznati" - licno poznajem takvu osobu. Bas kao opisanu u uvodnom postu. A svi mi manje ili vise osecamo privlacnost i teznju ka onome sto nam nije dostupno u raznim pogledima, ne samo na ljubavnom planu.

Kliknite za proširenje...

gospodjice14,postove sam obrisala
neobicno mi je sledece, u drugom postu sam vam direktno opisala na koji sam se nacin setila jednog perioda u kom sam bila u nekom obliku stanja koje opisujete, a koje nema bas nikakve veze sa romantikom. Jednostavno, takvi su periodi jako teski.

Petrana znam da su teski. Ne znam zasto ste me napali na prvu loptu. Tema nije postavljena zato da bismo osudjivali postupke ovoga ili onoga, vec zato da bismo razgovarali o necemu sa cim se realno svako od nas ponekad suocio u zivotu, kao i o ljudima koji nisu sretni jer im nikad nista nije dovoljno. Kao sto rekoh, poznajem takvog. Eto.

Dobro gospodjice14,
sada ste cak nekako sarmantni
meni ste izmamili osmeh
Ok. sto se mene tice, priznajem da sam se zaletela
Donekle sam se prepozala pa sam se branila
Tako vam je to gospodjice, ljudi od krvi i mesa

U ovom slučaju koji si opisala, žena se zaljubila u drugog muškarca. Niko nema tapiju na doživotnu ljubav, u braku ili van njega.

Ne bih rekla da je u pitanju idealizovana ljubav, projekcija osećanja koje je ona uobrazila ili neka pogrešna percepcija; o tome bi se moglo govoriti da nije imala vezu sa drugim muškarcem. Međutim, imala je ... i ta činjenica sve menja. Verovatno je doživljaj bio toliko intenzivan i lep, da joj je teško da ga zaboravi. Takođe, da je reč samo o želji za uzbuđenjem, žena bi vodila dva paralelna života, ali - bez patnje i odbojnosti prema mužu, sve vreme znajući da njen život u braku nikada ne isključuje mogućnost uzbuđenja sa nekim drugim (trećim, četvrtim). Ovako, ona voli drugog čoveka i verovatno joj nedostaje njegovo prisustvo, što situaciju čini komplikovanom. I, naravno, postoje samo 2 moguća rešenja.

E sad, kako se ne slomi? Pa, jaka je. Oduvek se smatralo da je samosavlađivanje vrlina. Stari Grci su to nazivali sophrosyne, ili umerenost, ravnoteža i mudrost. Kasnije je taj izraz zamenjen jednim drugim – temperamentia, odnosno uzdržavanje od emocionalnih bura. Cilj je: postići ravnotežu a ne potisnuti emocije. Kontrola našeg raspoloženja i umeće samosmirivanja su najvažnije životne veštine.

Nije teško pasti ali je ponekad vrlo teško ustati. Naći će se ovde neki moralista da nam priča o njenoj slabosti i licemerju (zašto je pokleknula, zašto nije uključila svoj racio, zašto zaboga nije dobro promislila o posledicama, gde joj je obraz itd.itd), međutim – pakao su uvek drugi a i svi mi imamo dovoljno snage da podnesemo tuđe nevolje ... dok ih sami ne doživimo.
Možda žena iz tvoje priče čeka da prođe dovoljno vremena; možda sebi daje fore da se preispita?
Ukoliko je tačno da je savest glas duše, a da ta žena, recimo, ne oseća grižu savesti, onda je ona, sama pred sobom – čista.

gospodjica14:

Petrana znam da su teski. Ne znam zasto ste me napali na prvu loptu. Tema nije postavljena zato da bismo osudjivali postupke ovoga ili onoga, vec zato da bismo razgovarali o necemu sa cim se realno svako od nas ponekad suocio u zivotu, kao i o ljudima koji nisu sretni jer im nikad nista nije dovoljno. Kao sto rekoh, poznajem takvog. Eto.

Kliknite za proširenje...

"Nemirni" ljudi, idealisti?
Pa možda su srećni jedino dok tragaju za onim što im nedostaje a što je (ne)dostižno.
"Kad bi idealista bio izbačen iz svog neba, on bi izgradio ideal od svog pakla." (Niče)

Možda svakodnevno zadovoljstvo i "dovoljnost" nisu tako jaka osećanja kao patnja?

ristob:

Sa amigdalom se ne treba igrati. Ona će jednako funkcionisati i kad je njen predmet druga osoba, uprkos činjenici da već postoji voljena osoba, čak i u srećnom braku. Samo neodgovorne osobe eksperimentišu sa svojim i, prije svega, tuđim životima.

Kliknite za proširenje...

Sa amigdalom sam prestala da se igram noću. Isključivo to radim popodne kada počne blaga sumaglica da se nadvija nad sobama u kojima greh bludno počinje da otvara šalone srama. Kao ovaj sitan sneg koji kreće posle kiše. Obostrano cvetanje raspomamljene amigdale. Noć je inače rezervisana za suptilnije stvari kao sto su forum i čet.

Ti, gospođice, hoćeš i jare i pare! I mirnu Bosnu! Znači, ti hoćeš - nemoguće. A možeš li pretpostaviti šta ćeš dobiti? (Nije svak holivudski ne/srećnik).

Ko seje vjetar - žanje buru.

Zdravo Borcice, moj omiljeni sagovornice Sad sam imala prilike da vezbam samosavladjivanje na jednoj drugoj temi...to nije bas moja urodjena vrlina, ali trudim se, casna pionirska! Slazem se da niko nema tapiju na ljubav... kad sam temu postavila imala sam u vidu da se situacije u koje nas zivot dovodi toliko razlikuju i da zavise od toliko sitnih detalja, da je prosto nemoguce generalizovati. Bas sam sinoc sa Nesom pricala o ovoj temi i zakljucili da je veoma nezahvalno donositi sudove i zakljucke olako... Zena iz moje price se zaljubila u drugog, sa kojim nije mogla biti. Njena odluka je bila da ostane sa svojim suprugom i...precuti. Ti si jedna od retkih koja to vidi kao snagu - snagu samosavladjivanja. Vecina ce je osuditi. Neko najprizemnije, davanjem epiteta nemoralnosti, neko malo visprenije - nasuprot tebi, nazvace je slabicem - jer nije bila dovoljno hrabra da se suoci sa svojim muzem, kojeg ne voli, i ne saspe mu istinu u lice. Ali i taj scenario bi se mogao dvojako posmatrati - setili smo se filma "L.A. Confidential" i sledece price: on je taj koji je prevario i ne mogavsi da izdrzi pritisak sopstvene savesti on priznaje svojo zeni preljubu. Nakon toga, u razgovoru sa prijateljem, dozivljava najstrasniju osudu i pljuvacinu, jer mu prijatelj kaze "ti si stoka" - zasto? ostaje zabezeknut preljubnik, a i mi, stvarno zasto, pa bio je hrabar i posten i priznao je zeni. No, njegov prijatelj iznosi sledece misljenje "ti si zbog nemogucnosti da se izboris sa sopstvenim sranjem i svinjarijom koju si napravio, da bi samom sebi olaksao, priznao to svojoj zeni i tako sada umesto jedne nesrecne osobe imamo dve". Pa, ima logike, zar ne?
Sto se tice onih koji nikad nisu zadovoljni, konkretno, ta osoba koju sam ja upoznala, bila je sasvim suprotno od idealiste - notorni materjialista, kod kojeg je potreba za sticanjem izazivala nemir, i stalnu zelju za selidbom trbuhom za sto vise kruha Uvek mu je sve bilo malo i nedovoljno dobro, i ono sto bi dobio, ukljucujuci i devojke, posle izvesnog vremena postajalo bi obicno i nezanimljivo. Covek u stalnom traganju za lepisim i boljim i vrednijim, i sto vise toga. A nikada u harmoniji sa samim sobom... Sreca, kanda, nije za svakog ista, niti se svako zadovoljava istim stvarima.
Uh, izgleda da me lomi neki virus... pih bre...

gospodjica14:

.... ono sto me kopka jeste kontradktornost osoba koje unutar sebe plivaju u emotivnoj buri, recimo, primera radi, zaljubljenosti u jednu osobu, dok spolja stameno istrajavaju u mirnoci zivota sa drugim...Kako se ne slome? To kao prvo. Kao drugo, da li je njihova percepcija sopstvenih osecanja ispravna, da li ikad vole zaista, ili samo vole uzbudjenje, napetost, nemir te ih to navodi na ubedjenje da zaista vole. Je li za neke ljude carolija i primamljivost nedostiznog tolika da se nikada ne zadovolje onim sto imaju, vec stalno teze onome sto im izmice.....

Kliknite za proširenje...

Slom uopste ne mora da bude vidljiv a napuklina vec sigurno postoji i izjeda poput bolesti koja ce tek nakon izvesnog vremena pokazati stepen svoje ozbiljnosti. Ukoliko je smrtonosna, zrtva ce se sigurno pretvoriti u prah (ne mislim na nosioca napukline vec na one koji su njome naceti dodirom slucajnosti, u ovom slucaju stalnog ili pak privremenog partnera). To balansiranje na zici je dovoljno napet posao koji izaziva vrtoglavicu i stalno vuce u provaliju. Uspevanje drzanja ravnoteze (da li je to sposobnost da se vodi dvostruki zivot, spremnost da se jednom zauvek donese odluka u neciju korist, da se savest opere priznanjem ili u potpunosti odbaci i jedno i drugo te okrene necem trecem, novom, neuprljanom...) zavisi od spremnosti suocavanja sa samim sobom i priznanja sta je ono sto je u zivotu primarno, vredno trpljenja ili zrtve, svrsishodno umu a ne srcu i telu, sta je dalekosezno a ne samo treptaj trenutka, da li je neko drugi pokraj nas zasluzio nesto vise od izdaje ili smo mi ti koje sebe treba da postavimo na prvo mesto cija su htenja najvaznija. Sama kontradiktornost u osobi je vec strahovit teret, okov koji je nemoguce odbaciti bez neke kazne, da li u vidu savesti, da li u vidu patnje koja tek moze da usledi.
Koliko je percepcija sopstvenih osecanja ispravna to je pitanje na koje odgovor moze dati samo osoba koja uleti u taj vrtlog, i ona sama moze da bude zaslepljena i da ne razume svoje motive. Sigurno je da je svesna samo trenutnog zadovoljstva i ispunjenja, verovatno izbezumljena od lepote vec zaboravljenih zmaraca koji mile usled uzbudjenja nad necim novim, "nikad prozivljenim", egzoticnim, zamamnim...I zarad takvih trenutaka zaboravi ono sto ima, ono ucmalo, pomalo dosadno, svakodnevno, pravolinijsko, neobecavajuce...Zaboravi i da to novo kad-tad postane staro i ucmalo i dosadno i....Preostaje samo carolija. Nekima nije dovoljna ona u glavi. Mozda su zato hrabri, mozda bezobrazni, mozda nezajazljivi i podmukli, mozda samo vise ljudi a manje roboti, mozda pre kukavice i slabici...mozda je samo pitanje da li iko moze da garantuje za sebe samog kada i pod kojim uslovima mogu reci "ne". "Ne" naspram sebe, svojih potreba i osecanja neko shvata kao negiranje zivota. Zato i ne bi trebalo da postoji pravo procenjivanja bilo koga naspram drugih, niti pravo osude vec samo pravo pokusaja da se razume. Ne znam da li je razumem...pokusavam...

Gospodjice14, mene ste ozbiljno zamislili sa svim ovim sto ste napisali.(ne samo na ovoj temi, al ste me tek sada zamislili). Razlog citanja svega ovog? razlog pisanja na bilo kojoj temi?...
Najlakse je reci da su razlozi za sve van nas, al ne dajemo tako lako takav odgovor samo zato sto je tako najlakse. Ako probamo naci razlog u sebi nije to samo tesko vec i vrlo rizicno. Ako nam to podje suvise tesko onda se pada u depresiju, ocajanje i kako vec to sve da nazovem, sto je mnogo tezi slucaj od osobe sludjene svojim htenjima i trazenjem odgovora za svoje stanje spolja.
Al da, dovoljno zdrava osoba ipak moze da se suoci sa razlozima u sebi i znaci jedini razlog sto to ne cini nije beg od depresije vec moral (tako cu to nazvati). Ako sam dobro razumela, voda vase price ide na vodenicu moralnosti, al ne u moralistickom fazonu, vec moralnosti pred sobom.
Ovaj moj post je moguce spam, nista vam novo nisam rekla, al posto sam vec podgovarala na ovoj temi, hocu samo da kazem da ipak jesam na osnovu vaseg pisanja uspela da sagledam nesto na drugaciji nacin.

petrana:

Gospodjice14, mene ste ozbiljno zamislili sa svim ovim sto ste napisali.(ne samo na ovoj temi, al ste me tek sada zamislili). Razlog citanja svega ovog? razlog pisanja na bilo kojoj temi?...
Najlakse je reci da su razlozi za sve van nas, al ne dajemo tako lako takav odgovor samo zato sto je tako najlakse. Ako probamo naci razlog u sebi nije to samo tesko vec i vrlo rizicno. Ako nam to podje suvise tesko onda se pada u depresiju, ocajanje i kako vec to sve da nazovem, sto je mnogo tezi slucaj od osobe sludjene svojim htenjima i trazenjem odgovora za svoje stanje spolja.
Al da, dovoljno zdrava osoba ipak moze da se suoci sa razlozima u sebi i znaci jedini razlog sto to ne cini nije beg od depresije vec moral (tako cu to nazvati). Ako sam dobro razumela, voda vase price ide na vodenicu moralnosti, al ne u moralistickom fazonu, vec moralnosti pred sobom.
Ovaj moj post je moguce spam, nista vam novo nisam rekla, al posto sam vec podgovarala na ovoj temi, hocu samo da kazem da ipak jesam na osnovu vaseg pisanja uspela da sagledam nesto na drugaciji nacin.

Kliknite za proširenje...

Nije spam. I u pravu ste. Temom sam zelela da postignem da se svako od nad zamisli nad sobom - kako donosimo odluke? sta vagamo, sta uzimamo u obzir? Koliko smo u stanju da u potpunom rastrojstvu, u veoma teskim zivotnim situacijama, reagujemo, kao sto rece Borcica, sa samosavladjivanjem, tako da ostanemo cisti pred sobom, nemuceni grizom savesti, kajanjem i osecanjem krivice. To je, u slicnim situacijama, uzasno tesko, zato sto su izbori uzasno teski, a i posledice. Mac sa dve ostrice, tamni vilajet.
Zapravo me negde forumaski zivot i podstakao na razmisljanje o tome kakvi smo, i kako reagujemo jedni na druge, pri tom, sa uzasom, shvatam da nisam neki izuzetak. Veoma je malo ljudi kojima uvek polazi za rukom da...adekvatno reaguju. Vecina i na najmanju provokaciju, nadrazaj, reaguje burno, agresivno, s nerazumevanjem, cinicno, snishodljivo. E sad, kakve to veze ima sa zenom koja se zaljubila u drugog? Takve sto ona, po difoltu, dozivi osudu - ili bar osudu vecine. Njeni izbori, koji su vec dovoljno teski i suzeni, dodatno su optereceni osudom okoline. S druge strane, mozda je ta osuda upravo ono sto je potrebno da bi covek nekako sam dosao do prave samospoznaje. Ne znam da li rezonujem bas suvislo, pokusavam uprkos prehladi

To se ne moze znati. Pitanje bi bilo sta bi bilo da je ostala sa ljubavnikom. Mozda bi shavtila da je on samo nesto prolazno. Ovako ona nema odgovor, jer su bili previse kratko.
Usput mene bi takva situacija slomila u smislu da bih muzu rekal da ga vise ne volim i da zelim razvod bez obzira da li bi se sa ljubavnikom nastavilo ili ne, jer koliko sam ja razumela ona vise ne voli muza.
Tako da ne znam da odgovorim za konkretan slucaj, ali mislim da cesto, ali ne i uvek, ljudi misle da im je potrebno bas to sto nemaju, a ustvari to je samo hir i kada bi to sto zele dobili usrecilo bi ih u prvom trenutku, a naknadno bi postalo nesto uobicajeno.

Ljudi, a narocito zene (namerno boldovano), radije razmisljaju o onome sto nemaju nego o onome sto imaju.
U prvom postu je pomenut izraz "trpeci nevoljno izlive njegove neznosti i ljubavi".

Zene ne znaju sta hoce. Cak ni kad to imaju. Znaju samo sta nece.

Muškarci čak ne znaju ni to. Zato ih žene i vrte oko malog prsta pošto su duhovno slabiji od njih i time im skraćuju životni vek što je svima poznata empirijska činjenica.

gospodjica14:

Nije spam. I u pravu ste. Temom sam zelela da postignem da se svako od nad zamisli nad sobom - kako donosimo odluke? sta vagamo, sta uzimamo u obzir? Koliko smo u stanju da u potpunom rastrojstvu, u veoma teskim zivotnim situacijama, reagujemo, kao sto rece Borcica, sa samosavladjivanjem, tako da ostanemo cisti pred sobom, nemuceni grizom savesti, kajanjem i osecanjem krivice. To je, u slicnim situacijama, uzasno tesko, zato sto su izbori uzasno teski, a i posledice. Mac sa dve ostrice, tamni vilajet.
Zapravo me negde forumaski zivot i podstakao na razmisljanje o tome kakvi smo, i kako reagujemo jedni na druge, pri tom, sa uzasom, shvatam da nisam neki izuzetak. Veoma je malo ljudi kojima uvek polazi za rukom da...adekvatno reaguju. Vecina i na najmanju provokaciju, nadrazaj, reaguje burno, agresivno, s nerazumevanjem, cinicno, snishodljivo. E sad, kakve to veze ima sa zenom koja se zaljubila u drugog? Takve sto ona, po difoltu, dozivi osudu - ili bar osudu vecine. Njeni izbori, koji su vec dovoljno teski i suzeni, dodatno su optereceni osudom okoline. S druge strane, mozda je ta osuda upravo ono sto je potrebno da bi covek nekako sam dosao do prave samospoznaje. Ne znam da li rezonujem bas suvislo, pokusavam uprkos prehladi

Kliknite za proširenje...

Samo za one nevoljnike i nezadovoljnike koji su sebi dozvolili 'luksuz' da se nađu u takvim situacijama! Pametan uči na tuđim greškama.

hakim bej:

Ljudi, a narocito zene (namerno boldovano), radije razmisljaju o onome sto nemaju nego o onome sto imaju.
U prvom postu je pomenut izraz "trpeci nevoljno izlive njegove neznosti i ljubavi".

Zene ne znaju sta hoce. Cak ni kad to imaju. Znaju samo sta nece.

Kliknite za proširenje...

Neopravdano generalizovanje. Čak i i kad se radi o ovom forumu. Za men preko 90% nježnijeg pola na Krstarici ima veliku dušu. A samo poneka od njih, u vidu slobodnog ali u stvari zavidog i zabludelog, strelca pokušava zasejati seme poroka.

@Hakim bej, generalizacija je majka zabluda.
@ Ristobe, najviše naučimo iz sopstvenih grešaka. Čovek koji ne pravi greške, obično ne radi ništa.

hakim bej:

Ljudi, a narocito zene (namerno boldovano), radije razmisljaju o onome sto nemaju nego o onome sto imaju.
U prvom postu je pomenut izraz "trpeci nevoljno izlive njegove neznosti i ljubavi".

Zene ne znaju sta hoce. Cak ni kad to imaju. Znaju samo sta nece.

Kliknite za proširenje...

Eh... ne znam kako drugim zenama - meni je uvek za donosenje sustnski bitnih odluka i pravljenje krucijalnih izbora u zivotu bilo sustniski vazno da shvatim sta necu...onda pitanje "sta hocu" lako.

ristob:

Neopravdano generalizovanje. Čak i i kad se radi o ovom forumu. Za men preko 90% nježnijeg pola na Krstarici ima veliku dušu. A samo poneka od njih, u vidu slobodnog ali u stvari zavidog i zabludelog, strelca pokušava zasejati seme poroka.

Kliknite za proširenje...

Ma kasno sam shvatio da nisam zavrsio recenicu. Izvinjavam se svima kojima je zaparala usi.
Pa evo je, ispravljena:
Zene ne znaju sta hoce. Cak ni kad to imaju. Znaju samo sta nece. Valjda ih zato toliko volimo.
@ristob: naravno da imaju veliku dusu. One daju zivot. One su stvorile svet. I nas. One jesu bog.
Nemaju pameti da saberu svoje blagoslove i budu srecne zbog onoga sto imaju;
one tuguju zbog onoga sto nemaju!
Verujem da su bolje od nas, ali da im prethodna recenica oduzima superiornost.
p.s. mozda ima izuzetaka, ali ja jos nisam nasao. Jeste, subjektivan sam.

Kako se ne slome?

Tako sto ne smeju ili tako sto su svesni da ce taj osecaj verovatno proci.
A mnogi se i slome zapravo.


Da li imaju ispravnu percepciju tog osecanja?

Mislim da ne. Osecanje dolazi usled njihove unutrasnje potrebe da se zaljube i sebi pokazu da su pozeljni ili pak da na taj nacin mogu da uticu na druge.

gospodjica14:

Nije spam. I u pravu ste. Temom sam zelela da postignem da se svako od nad zamisli nad sobom - kako donosimo odluke? sta vagamo, sta uzimamo u obzir? Koliko smo u stanju da u potpunom rastrojstvu, u veoma teskim zivotnim situacijama, reagujemo, kao sto rece Borcica, sa samosavladjivanjem, tako da ostanemo cisti pred sobom, nemuceni grizom savesti, kajanjem i osecanjem krivice. To je, u slicnim situacijama, uzasno tesko, zato sto su izbori uzasno teski, a i posledice. Mac sa dve ostrice, tamni vilajet.
Zapravo me negde forumaski zivot i podstakao na razmisljanje o tome kakvi smo, i kako reagujemo jedni na druge, pri tom, sa uzasom, shvatam da nisam neki izuzetak. Veoma je malo ljudi kojima uvek polazi za rukom da...adekvatno reaguju. Vecina i na najmanju provokaciju, nadrazaj, reaguje burno, agresivno, s nerazumevanjem, cinicno, snishodljivo. E sad, kakve to veze ima sa zenom koja se zaljubila u drugog? Takve sto ona, po difoltu, dozivi osudu - ili bar osudu vecine. Njeni izbori, koji su vec dovoljno teski i suzeni, dodatno su optereceni osudom okoline. S druge strane, mozda je ta osuda upravo ono sto je potrebno da bi covek nekako sam dosao do prave samospoznaje. Ne znam da li rezonujem bas suvislo, pokusavam uprkos prehladi

Kliknite za proširenje...

Gospodjice14,
desilo mi se nesto sto mi se ni najmanje ne svidja, al sta je tu je. Razmisljala sam o ovom sto ste rekli i o vasem uvodu>

gospodjica14:

Pre nego sto krenete da tražite srecu,proverite--možda ste već srecni – Dusko Radovic


Ovu temu pokrecem inspirisana jednim blogom...i velikim brojem ljudi u slicnim zivotnim okolnostima. Dakle, ona je u braku. Voli coveka, sa kojim ne moze imati nista sem usputne veze – iz ma kog razloga (ozenjen je, zivi daleko bilo koji faktor razdvajanja). Ona se strastveno zaljubi u njega, provedu par vikenda zajedno u raznim gradovima... i rastaju se. Placuci, sva ubijena i nesretna, vraca se svom suprugu – koji blage veze nema sta se desava u njenoj dusi i srcu. Ne shvata da je njegova zena zaljubljena u drugog, da zeli drugog, da sve svoje misli i svu svoju strast ima, daje i cuva...za drugog. Ona ne napusta svog muza, no ostaje, gledajuci ga, kroz izmaglicu suznih ociju, koliko je sretan sto je s njom, trpeci nevoljko izlive njegove neznosti i ljubavi. Ali i dalje voli drugog. Necu komentarisati ni na koji nacin, niti zelim da pozovem na osudu, ne, nikako...s psiholoskog i unutrasnje-moralnog, licnog stanovista, ono sto me kopka jeste kontradktornost osoba koje unutar sebe plivaju u emotivnoj buri, recimo, primera radi, zaljubljenosti u jednu osobu, dok spolja stameno istrajavaju u mirnoci zivota sa drugim...Kako se ne slome? To kao prvo. Kao drugo, da li je njihova percepcija sopstvenih osecanja ispravna, da li ikad vole zaista, ili samo vole uzbudjenje, napetost, nemir te ih to navodi na ubedjenje da zaista vole. Je li za neke ljude carolija i primamljivost nedostiznog tolika da se nikada ne zadovolje onim sto imaju, vec stalno teze onome sto im izmice.....

PS. Ova situacija pimenljiva je na sve i svakog. Zena-muz-ljubavnik varjanta uzeta je samo kao primer i svaka slicnost sa pravim ljudima i dogadjajima sasvim je slucajna.

Kliknite za proširenje...

i znate do cega je doslo? Bas sam izfilozofirala. Iako znam da to ni najmanje nije na ceni i da je vrlo dosadno i naoporno kad neko pocne da filozofira, ja sam i pored svog truda da sam u trendu ipak izfilozofirala. Kao i svako filozofiranje sasvim neukog i dosadnog coveka i ovo nije za citanje. No, kao i svaki neuk covek, ni ja nemam ovo svoje filozofiranje sa cim uporediti, pa se njime ipak dicim, ko da sam sasila divnu kosulju sa sve same sljokice. A ako vam se ucini da mi je stil pisanja donekle neozbiljan. to je samo pokusaj da prikrijem tremu. Za filozofiranje treba hrabrosti.
Evo da pocnem.
Prvo sam se odusevila vasom odlucnoscu i to u stanju prehlade. Pokazujete veliku pozrtvovanost i odgovornost prema forumaskom zivotu, sto on i zasluzuje. A jos i to gospodjice14 sto ste me vasom mislju zaneli. Samo se predamnom pocelo prikazivati do cega bi sve moglo dovesti potpuno shvatanje vase misli, kakav bi poredak usao medju puk, samo kada bi taj puk omoralio. Ljudi bi napokon lepo i mirno ziveli. Svi bi u brak stupali u pravo vreme i to po onoj staroj "Beri zelje blizu kuce.". Zene bi slusale svoje muzeve, muzevi bi voleli svoje zene. Sva sam se, skroz pa na skroz, bila ozarila. I za mene bi valjda nasli mesta kad bi svima bilo fino.
I onda se setim jedne price, davno sam je cula, a nisam vest prepricavac, al valjda mi uspe da prenesem bar nesto od onog sto je pripovedac zeleo reci.
Elem:
Umre covek. Otvara oci posle smrti. Gleda oko sebe. Sedi na klupi. Oko njega travnjak nekog ogromnog predivnog parka. Seca se kako se uvek divio bas takvim parkovima i rado provodio vreme bas tako, na klupi. Cuje se tiha lagana klasicna muzika, prosto umilna, bas ona kakvu je najvise voleo za zivota. Park je ispresecan stazama, po njima setaju jako lepo odeveni, uctivi ljudi. Niko ne zuri. Idila. Covek gleda i misli:"Ovo je raj.".
I upita nas junak prolaznika "Oprostite, da li je ovo raj?" . Prolaznik odgovori :" Ne, ovo je pakao. ". "Kako pakao?" zbunjeno progovori nas junak. "Samo polako. I emni je trebalo dosta vremena da ukapiram."

I onda pocinjem da filozofiram.
Dok je covek ziv, sila zivota se bori da nadjaca silu smrti.
A sta bila sila smrti? Totalni red, totalni poredak, da sve legne, da sve dodje tacno na svoje mesto. A sta je sila zivota? Kada se za neku osobu kaze:"Ona je ziva.", ili "On je ziv." Tu je promena, tu nesto vri.
Predaleko bi bilo za mene da odem dalje u razjasnjavanju tih sila, a i nije mi to cilj, da razjasnjavam same te sile.
Hocu samo da naglasim da: ako prevlada "red", zivot se trudi da ga "razrusi".A nismo svi jednako bistri, sada bih rekal da nismo svi jednako zivi, pa ni nasa razrusavanja ne da nisu ista no ni slicna.Dugim zivotom u redu covek ostaje prilicno plitak sa idejama.
Ono nedostizno za cim tezi covek je pobeda sile zivota nad silom smrti.
Dzaba mu sva dobra ovoga sveta, zivot u njemu ne odustaje.