O NERUKOTVORENOJ IKONI GOSPODA ISUSA HRISTA
Iz Žitija Svetih za ( 16/29. august )
U ono vreme kada Gospod naš Isus Hristos življaše na zemlji među ljudima i prohođaše gradove i sela Judeje i okolnih zemalja propovedajući Evanđelje i isceljujući svaku bolest i svaki nedug na ljudima, življaše u sirijskom gradu Edesi, s one strane Eufrata, knez neki Avgar. On bolovaše od neizlečive bolesti gube: spolja beše pokriven plavkastim ranama, a unutra mu se raspadahu kosti, i svi mu udovi behu raslabljeni. Čuvši o Gospodu Isusu Hristu i o velikim čudima koja čini, kako rečju svojom isceljuje gubu, raslabljenost i svaku bolest po ljudima, Avgara obuze silna želja da svojim očima vidi Tvorca takovih čudesa, nadajući se da i sam dobije od Njega isceljenje. No pošto njemu beše nemoguće da sam ide u Judeju, on posla molbu Gospodu Isusu, moleći Ga da dođe k njemu u Edesu. Ali sumjajući da će Gospod hteti doći k njemu, Avgar uputi u Palestinu iskusnog živopisca Ananiju da živopiše lik Njegov, da bar gledanjem lika Njegovog olakšava sebi bolove; tako velika beše ljubav njegova prema Gospodu Hristu, izazvana onim što on beše čuo o Njemu.
Pismo kneza Avgara Gospodu Isusu glasilo je ovako: ''Avgar knez Edeski Isusu, blagom Spasitelju koji se u telu javio u Jerusalimskim pokrajinama, radovati se! Do mene je dopro glas o Tebi i o preslavnim čudesima Tvojim, da Ti bez lekova i bilja isceljuješ bolesti: slepima daješ vid, hromima hod, gubave očišćuješ, iz ljudi nečiste duhove izgoniš, raslabljene koji godinama leže na odru isceljuješ rečju, mrtve vaskrsavaš. Slušajući to o Tebi, ja sam došao do dvojakog zaključka o Tebi: Ti ili si Bog, koji je sišao s neba, ili si Sin Božji, pošto takva divna čudesa činiš. Stoga ti i upućujem ovu smirenu molbu moju, da se potrudiš doći k meni i isceliti neizlečivu bolest moju, od koje već mnogo godina patim. Takođe čujem i to, da te Jevreji mrze i hoće da Ti učine neko zlo. Ja pak imam grad, iako ne veoma velik, ali lep i izobilan svakim blagom. Dođi dakle kod mene i živi sa mnom u mome gradu, u kome će se naći za nas obojicu ono što nam je potrebno''.
Sa ovim Avgarevim pismom živopisac Ananija stiže u Jerusalim. U Jerusalimu on vide Gospoda Isusa usred mnoštva naroda gde na ravnom mestu govori pouku narodu, ali mu se ne mogaše približiti od silne teskobe i tiskanja. Očekujući da se narod raziđe, Ananija stade na jedan poveći kamen i pažljivo posmatrajući Spasiteljevo lice pokušavaše da ga živopiše. Ali mu to beše nemoguće, jer Svevidac, nenaklonjen živopiščevoj nameri, menjaše presveto lice Svoje božanskom, nepostižnom i neizobrazivom slavom i blagodaću. Dugo se Ananija truđaše, ali bez ikakvog uspeha. Gospod pak naredi apostolu Tomi da ide i dovede mu tog čoveka koji, stojeći na kamenu, živopiše Njegovo lice. Kada ga dovedoše, i dok on još ne beše ni progovorio, Gospod ga pozva k sebi po imenu i po zanimanju, nazvavši ga Ananijem živopiscem i otkrivši mu razlog zbog koga je došao, upita ga: Gde je pismo kneza tvoga Avgara, koje si mi doneo iz Edese?''
Ananija, udivljen i zapanjen ovom prozorljivošću Gospoda Isusa, brzo izvadi pismo iz nedara i s trepetom ga predade u ruke Spasitelju. Pročitavši pismo, Gospod otpisa Avgaru ovako: ''Blažen si, Avgare, što si poverovao u mene ne videvši me. Jer je pisano o meni: da oni koji me vide neće verovati, a koji me ne vide poverovaće u mene i naslediće život večni. Ti mi pišeš da dođem k tebi, ali meni valja izvršiti ono radi čega sam poslan, i po izvršenju vratiti se k Ocu koji me posla. Kad budem uznesen k Ocu ja ću ti poslati jednog od mojih učenika, koji će te potpuno isceliti od tvoje bolesti, i kroz krštenje podariti život večni tebi i onima što su s tobom''.
Napisavši takvo pismo Avgaru, Gospod Hristos ga zapečati pečatom, na kome je jevrejskim slovima stajalo napisano: Božije viđenje, Božanstveno čudo. – Zatim Gospod, ispunjavajući drugu želju Avgarevu i živopiščevu, naredi da se donese voda, te On umi presvetlo lice Svoje, i ubrisa ga podanim Mu četvrtastim ubrusom. I, o čuda! Prosta voda pretvori se u boju, i na ubrusu se upisa savršeno prečist lik Njegov. Predajući taj ubrus sa Svojim likom Ananiji i pismo, Gospod reče: Nosi i predaj onome koji te posla''. ( Ovo se dogodilo u poslednje dane života Spasiteljeva na zemlji, pred Njegovo stradanje ).
I vrati se Anaija u Edesu k svome knezu, i predade mu nerukotvorenu ikonu lica Hristova na ubrusu i pismo. Primivši ih, Avgar se ispuni velikom radošću i sljubavlju ih celiva; i poklonivši se liku Hristovom, on se odmah isceli od bolesti, samo jedan mali deo gube ostade na licu njegovom, do onoga vremena kada je imao doći k njemu poslani od Gospoda učenik.
Posle dobrovoljnog stradanja, vaskrsenja i vaznesenja Gospodnjeg na nebo, u Edesu dođe poslat Božanskom blagodaću sveti Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola., koji je bio Jevrejin rodom iz Edese. Došavši u Edesu on se ne javi odmah knezu, nego najpre uđe u kuću jednog poznanika svog , Jevrejina Tovije; i stanujući kod njega sveti Tadej stade silom Hristovom tvoriti razna iscelenja, isceljujući sve moguće bolesti, polaganjem ruku i prizivanjem imena Gospodnjeg. Vest o svetom Tadeju brzo se raznese po celom gradu, i žitelji grada stadoše donositi k njemu svoje bolesnike, i videći kako ih apostol brzo isceljuje divljahu se veoma. A nakon nekog vremena bi obavešten knez Avgar, da neki čovek, koji je došao iz Jerusalima, čini mnoga čudesa imenom Hristovim. I Avgar se odmah opomenu obećanja Hristova, da će mu poslati jednog od svojih učenika, i pomisli u sebi: da nije došao onaj koga mi Gospod obeća poslati? – I naredi te pozvaše Toviju, i on mu reče: Čujem da se u tvojoj kući nalazi neki čovek iz Jerusalima, koji imenom Isusovim isceljuje bolesti. – Tovija odgovori: Zaista, gospodaru, gost moj čini mnoga čudesa imenom Isusovim. – Knez mu onda reče: Dovedi ga k meni. – Tovija ode k svetom Tadeju i reče mu: Pozvao me knez ovoga grada i naredio mi da te vodim k njemu, da ga isceliš od bolesti, od koje pati. – Sveti Tadej odgovori: Stvarno sam poslan k njemu.
Sutra izjutra oni oba odoše knezu, kod koga se već behu skupile sve velmože i bojari. Kad sveti apostol Tadej sa Tovijom ulažaše na vrata kneževe palate, knez pogleda u njega i vide gde njegovo apostolsko lice sija nekom neobičnom svetlošću. Avgara spopade užas, i on brzo ustade sa svoga mesta i pokloni se do zemlje Hristovom apostolu, čemu se svi začudiše. I knez upita svetog Tadeja: Jesi li ti učenik Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, koji mi pismom obeća poslati jednog od svojih učenika, da me potpuno isceli od moje bolesti i daruje meni i svima mojima život večni? – Apostol Hristov odgovori: Zato što si veliku nadu položio na Gospoda mog Isusa Hrista, ja sam i poslan od Njega k tebi. I ako se vera tvoja u Njega uveća još više, onda će ti se po veri tvojoj ispuniti sve što želiš. – Avgar odgovori: Ja toliko verovah u Gospoda Isusa, da sam hteo skupiti vojsku i udariti na Jevreje koji ga raspeše, ali mi zabrani rimska vlast pod kojom se nalazimo. Na to sveti Tadej reče: Gospod i Bog naš Isus Hristos nije trebao ljudske pomoći u vreme svog stradanja; jer je mogao, da je hteo, izvest legione anđela; ali ispunjujući volju Oca, Gospod naš postrada za spasenje celoga sveta. A ispunivši volju Oca Svoga, On uziđe k Njemu na nebo sa slavom i sede s desne strane Njega. I Gospodu našem nije potrebno da se ko sveti za Njega i neprijateljima Njegovim, jer sam ima vlast nad svima, i On će suditi živima i mrtvima, i svakome dati po delima njegovim.
Poučivši mnogo Avgara i one što behu snjim, i privevši ga u savršenu veru u Gospoda, on ga krsti. I dobi Avgar u svetom krštenju iscelenje i onog ostatka gube što mu po prvom iscelenju beše ostala na licu. Sutra dan sveti apostol pouči sav narod koji zadivljen njegovim čudima primi veru Hristovu.
Silno želeći da se oduži apostolu Tadeju, knez Avgar mu ponudi mnogo zlata, ali sveti apostol ne primi ništa, rekavši: Kad svoje ostavismo, kako tuđe da primamo.
Utvrdivši veru u Edesi, narod podiže crkve i sveti apostol rukopoloži prezvitere - ( sveštenike ) i ode u Mesopotamiju, a potom u Finikiju u grad Virit ( Bejrut ) prosvećujući svuda narod verom Hristovom. U Viritu sveti apostol se upokoji u Gospodu.
Knez Avgar sa kapije grada Edese skinu idola neznaboačkog božanstva i uništi ga, i iznad kapije postavi okruglo kameno udubljenje, da kiša ne dopire do njega, namesti ubrus sa nerukotvorenom ikonom Hristiovom na dasci od netruležnog drveta, okruži ga i ukrasi zlatom i dragim kamenjem, pa postavi na tom mestu udubljenoim iznad kapije. Pored toga on napisa zlatnim slovima ispod ikone ovo: ''Hriste Bože, niko se neće postideti, ko se Tebi klanja''.
U X veku nerukotvorena ikona Gospda našeg Isusa Hrista preneta je u Carigrad.
Prvo kazivanje o Gospodu Isusu Hristu i Avgaru nalazi se kod oca Crkvene istorije Jevsevija Pamfila, koji je pronašao pismena dokumenta o ovome, u arhivama Edese. O ovome je pisao i Sv. Jefrem Sirin te mnogi drugi istoričari
