Jesmo čekali i ulje i kafu i šećer i bogami smo se vozili na par i nepar,(umal se ne porodih u deverovim kolima) restrikcije bile više no romantične, drugo nismo ni mogli, mislim, no da budemo romantični uz sveće i petrolejeke, ali to nas sve snašlo posle 4-og Maja 1980.g. da se razumemo. Kako-god, da ne veličamo nikog i ništa (da ne zaključaju temu pod oma), ipak ne bih menjala svoje siromašno detinjstvo bez mobilnih i bilo kakvih telefona, uz TV u najbližem komšiluku, ne bih menjala radne akcije (a nisu bile pod moraš, mene mati tukla da ne idem), gde smo se učili poštenju i poštovanju pravih vrednosti, gde nisu ceca, jeca i meca diktirale devojčicama modu i udaju za mafijaše, preskakali smo konopac i igrali masne fote uz vatru na kojoj su se pekli kukuruzi, krompiri i slaninica, a mi ih kusali u slast i posle se ljubili uz odsjaj umiruće vatre.
Raspuste smo provodili na selu (većina), gde smo zdušno sa domaćinima radili i gradili a ne kao danas odlazili samo po zimnicu, kosili i nosili, a uveče, posle kupanja u obližnjoj reci ili potoku, kako-gde, jurili se i igrali žmurke po seoskim sokacima, i nepogrešivo znali da nađemo onog koga smo i želeli naći, pa posle u nekom vajatu, u mirisu sena, sanjali neke snove, snove, koje danas žive naša deca, ili naši unuci.
Snovi nisu išli baš toliko daleko dokle su i dogurali. Želeli smo i sanjali starke i najke a dobili obdaništa puna narkomanskih igala, sanjali da pijemo koka-kolu, da bismo shvatili (veoma brzo) da je kokta i finija i kvalitetnija čak i kad izvetri, sanjali skupe krpice ne sanjajući ni pod razno da će se naša deca i unučići oblačiti baš u te naše tako željene krpice ali u prodavnicama korišćene robe, bolje da nismo sanjali, jer stara Kineska poslovica kaže: pazi šta sanjaš, možda ti se snovi i ostvare.
