Zbignjev Herbert

*~Anti~*

*~Anti~*

Poznat
Poruka
7.272
’’...Zbignjev Herbert je sasvim sigurno jedno od najpoznatijih imena savremene poljske poezije. Njegov moderni, suptilni i veoma intelektualni poetski jezik svjedoči ne samo o izvanredno talentovanom pjesniku i misliocu, nego, takođe, i o čovjeku izvanredne kulture i obrazovanja.

Izuzetnog senzibiliteta i nadahnuća, Herbert sjajno u svojoj poeziji spaja vjekovna iskustva ljudske istorije i kulture sa svojim vlastitim poimanjem čovjeka i svijeta svoga vremena. Uostalom, o njegovoj poeziji napisane su već čitave biblioteke studija, eseja, kritika i analiza, koje bez rezerve i bez ostatka Herbertovu poeziju uzdižu kao pojam modernog evropskog i svjetskog pjesništva...’’

Slavko Šantić


Dakle, naziv teme sasvim je jasan. Ako ste čitali Herberta izvolite iznesite svoj sud o njegovim delima... Ukoliko ga niste čitali, pokušaću kroz neke članke o njemu, kao i kroz sama njegova dela da vas upoznam sa stvaralaštvom ovog poljskog književnika.
 
KOKOŠKA

Kokoška je najbolji primer do čega dovodi blizak život s ljudima. Potpuno je izgubila ptičju lakoću i draž. Rep joj štrči nad velikom trticom kao preveliki šešir koji odaje loš ukus. Njeni retki trenuci zanosa, kad staje na jednoj nozi i prevlači okrugle oči opnastim kapcima, potresno su odurni. I uz to ona parodija pevanja, prikladno pojanje nad nečim neiskazano smešnim: nad okruglim, belim, umazanim jejetom.

Kokošta podseća na neke pesnike.

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’
 
EPIZODA U BIBLIOTECI

Plava devojka naginje se nad pesmom. Olovkom oštrom kao lancet prenosi na belu hartiju reči i pretvara ih u crtice, naglaske, cezure. Lament poginulog pesnika sada izgleda kao salamandra koju su pojeli mravi.

Kad smo ga nosili pod kišom kuršuma verovao sam da će njegovo još toplo telo vaskrsnuti u reči. Sada, kad vidim smrt reči, znam da nema granice raspada. Posle nas će u crnoj zemlji ostati razbacani samoglasnici. Akcenti nad ništavilom i prahom.

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’
 
ZID

Stojimo pred zidom. Skinuta nam je mladost kao osuđenicima košulja. Pre no što nam ugojen metak zasedne na vrat, protiče deset, dvadeset godina. Zid je visok i jak. Iza zida su drvo i zvezda. Drvo korenima podriva zid. Zvezda nagriza kamen kao miš. Za sto, dvesta godina biće već mali prozorčić.

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’
 
ZRELOST

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš – pitamo uplašeni

- Seneka – govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’
 
RIBE

Nemoguće je zamisliti san riba. Čak u najtamnijem uglu jezera, u trsci, njihov počinak je bdenje: večno isti stav i apsolutna nemogućnost da se o njima kaže: položile su glave.

I njihove suze kao krik u pustoši - neizbrojne.

Ribe ne mogu gestikuliranjem pokazati svoje očajanje. To opravdava tupi nož koji skače po njihovim leđima skidajući s njih cekine ljusaka.

***​

MAČOR

Sav je crn, ali rep ima električni. Kad spava na suncu, on je nešto najcrnje što se može zamisliti. Čak i u snu lovi preplašene miševe. Poznaje se to po pandžama koje mu izrastaju iz šapa. Neobično je mio i nevaljao. Bere sa drveća ptičice pre nego što sazru.

Iz zbirke: ’’Hermes, pas i zvezda’’
 
NAŠ STRAH

Naš strah
ne nosi noćnu košulju
nema oči sovlje
ne diže kapke
ne gasi sveću

nema ni lice mrtvaca

naš strah
to je nađena u džepu
ceduljica
''opomenuti Vujćika
stan u Dugoj ulici provaljen''

naš strah
ne proleće na krilima bure
ne seda na crkveni toranj
prizeman je

ima oblik
žurno svezane bošče
s toplom odećom
suhom hranom
i oružjem

naš trah
nema lice mrtvaca
mrtvaci su prema nama blagi

nosimo ih na plećima
spavamo pod jednim ćebetom
zatvaramo oči
popravljamo usta
biramo suho mesto
i zakopavamo

ni previše duboko
ni previše plitko

Iz zbirke: ''Studija predmeta''
 
RAZMIŠLJANJE O PROBLEMU NARODA

Iz činjenice upotrebljavanja istih psovki
i sličnih ljubavnih izjava
izvlače se previše smeli zaključci
takođe ni zajednička školska lektira
ne treba da predstavlja dovoljno polazište
da se ubija
slično je i sa zemljom
(vrbe peščani put njiva pšenice nebo plus
paperjasti oblaci)
hteo bih najzad da znam
gde se završava ubeđivanje
a počinje stvarna veza
da li usled istorijskih preživljavanja
nismo postali psihički iskrivljeni
i na slučajeve sad reagujemo
pravilnošću jeretika
ili smo još uvek varvarsko pleme
sred veštačkih jezera i električnih prašuma

pravo da kažem ne znam
samo utvrđujem
postojanje te veze
ispoljava se ona u bledilu
u naglom crvenilu
u urlanju i izbacivanju ruku
i znam da može da dovede
do žurno iskopane rake

te na kraju u obliku zaveštanja
da bi bilo poznato:
bunio sam se
ali mislim da taj okrvavljeni čvor
treba da bude poslednji koji ćemo
oslobađajući se
pokidati

Iz zbirke: ''Studija predmeta''
 
POKUŠAJ OPISA

Najpre ću opisati sebe
počinjući od glave
ili bolje od noge
od malog prsta leve ruke

moj mali prst je
topao
lako svinut unutra
završen noktom
sastoji se iz tri članka
raste pravo iz šake
kako bi bio od nje odeljen
bio bi veliki crv

to je naročit prst
jedini na svetu prst leve ruke
koji je dat neposredno meni

drugi mali prsti leve ruke su
za mene hladna apstrakcija

ja i moj
imamo zajednički datum rođenja
datum smrti
zajedničku samoću

samo krv
što skandira tamne tautologije
spaja daleke obale
končićem sporazumevanja

Iz zbirke: ''Studija predmeta''
 
IZ MITOLOGIJE

Najpre je bio bog noći i bure, crn idol bez očiju, pred kojim su skakali nagi i umazani krvlju. Potom je za vreme republike bilo mnogo bogova sa ženama, decom, pucketavim krevetima i gromom koji je opasno grmeo. Na kraju su još samo zatucani neurastenici nosili u džepu malu statuetu od soli, koja je predstavljala boga ironije. Tada nije bilo većega boga.

Tada su stigli varvari. I oni su mnogo cenili božića ironije. Mrvili su ga potpeticama i sipai u jela.

Iz zbirke: ''Studija predmeta''
 
APOLON I MARSIJA

Pravi dvoboj Apolona
i Marsije
(apsolutni sluh
kontra ogromna stena)
obavlja se pred veče
kada su kao što već znamo
sudije
dodelile pobedu bogu

čvrsto vezan za drvo
propisno isteran iz kože
Marsija
viče
dok krik ne stigne
do njegovih visokih ušiju
odmara se u senci toga krika

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

samo na izgled
Marsijin glas je monoton
i sastoji se iz jednog samoglasnika
A

u stvari
Marsija
priča
o neiscrpnom bogatstvu
svoga tela

ćelave gore utrobe
beli klanci hrane
šumne šume pluća
slatki brežuljci mišića
jezera žuč krv i drhtaji
hladan vetar kostiju
nad solju sećanja

potresan drhtanjem gađenja
Apolon čisti svoj instrument

Sada se horu
priključuje Marsijina kičma
u načelu ono isto A
samo dublje sa dodatkom moždine

to već prevazilazi izdržljivost
boga sa živcima od veštačkog tvoriva

šljunčanom alejom
omeđenom šimširom
pobednik odlazi
razmišljajući
neće li iz Marsijina urlanja
s vremenom izrasti
nova grana
umetnosti - recimo - konkretne

iznenada
pada mu pred noge skamenjen slavuj

okreće glavu
i vidi
da je drvo za koje je bio vezan Marsija
sedo

potpuno

Iz zbirke: ''Studija predmeta''
 
POKUŠAJ UKIDANJA MITOLOGIJE

Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.

Pošteno su - treba to podvući - podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.

Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.

Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.

Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno.

Iz zbirke: ''Natpis''
 
CERNUNOS

Novi bogovi išli su za rimskom vojskom u pristojnoj razdaljini, tako da ljuljanje Venerinih bedara i neuzdržane eksplozije Bahusova smeha ne bi izgledali previše neprikladni naspram još toplog pepela i tela varvarskih junaka, koje su svečano sahranjivali balegari i mravi.

Stari bogovi posmatrali su iza drveća ulazak novih, bez naklonosti, ali sa divljenjem. Bleda tela nepokrivena dlakama izgledala su slaba, ali su bila privlačna.

I pored jezičkih teškoća došlo je do sastanka na vrhu. Posle nekoliko većanja podeljene su uticajne sfere. Stari bogovi zadovoljili su se drugorazrednim položajima u unutrašnjosti. Ipak prilikom većih svečanosti vajali su i njih u kamenu (sipki peščanik) zajedno sa bogovima osvajača.

Pravu senku na kolaboraciju bacio je Cernunos. Primio je, doduše, po nagovoru kolega, latinski završetak, ali njegove šepave noge koje su stalno rasle nisu mogle da se zaklone nikakvim vencem.

Stoga je najčešće rezidirao u šumskim proplancima. Često su ga viđali na mračnim poljima. U jednoj ruci drži zmiju sa glavom jagnjeta, a drugom beleži u vazduhu neke narazumljive znakove.

Iz zbirke: ''Natpis''
 
BRDO NASPRAM DVORA

Brdo naspram Minosova dvora je kao grčko
pozorište
tragedija leđima oslonjena o oštru padinu
u redovima veoma mirisno žbunje radoznale
masline

aplaudiraju ruševinama

između prirode i ljudske sudbine
zaista nema suštinske veze
izreku da se trava ruga katastrofi
izmislili su neutešni i kolebljivci

osobit slučaj: dve uporedne prave
ne presecaju se čak ni u beskonačnosti

samo toliko može o tome pošeno da se kaže

Iz zbirke: ''Natpis''
 
ZAŠTO KLASICI
za A. H.

1

U četvrtoj knjizi Peloponeskog rata
Tukidid priča povest svog neuspelog pohoda

sred drugih govora vojskovođa
bitaka opsada kuge
guste mreže intriga
diplomatskih akcija
ta epizoda je kao igla
u senu

atinska kolonija Amfipolj
pala je u Brazidine ruke
zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u
pomoć

platio je za to rodnom gradu
doživotnim izgnanstvom

izgnanici svih vremena
znaju kakva je to cena

2

generali poslednjih ratova
ako im se dogodi neka afera
cvile na kolenima pred potomcima
hvale svoje junaštvo
i nevinost

optužuju potčinjene
zavidljive drugove
nenaklonjene vetrove

Tukidid govori samo
da je imao sedam brodova
da je bila zima
i da je brzo plovio

3

ako tema umetnosti
bude razbijen krčag
mala razbijena duša
s velikim sažaljevanjem sebe

ono što iza nas ostane
biće kao plač ljubavnika
u malom prljavom hotelu
kada sviću tapete

Iz zbirke: ''Natpis''
 
ŠTA ĆE BITI

Šta će biti
kad ruke
otpadnu od stihova

kada u drugim brdima
budem pio suhu vodu

trebalo bi da mi je svejedno
ali nije

šta će se desiti s pesmama
kada ode dah
i kad bude odbačena
milost glasa

da li ću napustiti sto
i sići u dolinu
gde huči
novi smeh
nad tamnom šumom

Iz zbirke: ''Natpis''
 
GOSPODIN KOGITO POSMATRA U OGLEDALU SVOJE LICE

Ko je pisao naša lica sigurno ospa
kaligrafskim perom ispisujući svoje ’’o’’
ali od koga mi je ovaj dvostruki podvaljak
od kakvog žderonje kad je cela moja duša
uzdisala za askezom i otkud su mi oči
usađene ovako blizu jer je ipak on a ne ja
zurio kroz čestar očekujući najezdu Veneda
uši strašno klempave kao dve kožne školjke
sigurno nasleđene od pradede koji je lovio eho
grmljavine mamutske povorke kroz stepu

čelo ne mnogo visoko misli vrlo malo
- žene zlato zemlja ne dati da te zbace s konja –
knez je mislio za njih a vetar ih je nosio
putevima
prstima su kidali zidove i odjednom s velikom
vikom
padali u prazno da bi se vratili u mene

a kupovao sam u salonima lepote
pudere miksture pomade
šminku za plemenitost
na oči stavljao mramor Veronezeovo
zeleno

uši trljao Mocartom
nozdrve usavršavao mirisom starih knjiga

pred ogledalom nasleđeno lice
vreća u kojoj fermentiraju stara mesišta
srednjovekovne požude i gresi
paleolitski glad i strah
jabuka pada pored stabla
telo okovano lancem vrste

tako izgubih turnir s licem

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
GOSPODIN KOGITO I BISER

Ponekad se Gospodin Kogito, ne bez uzbuđenja, priseća svoga mladenačkog marša ka savršenstvu, onog mladićkog per aspera ad astra. Elem, desilo mu se jednom kada je žurio na predavanje, da mu je u cipelu upao mali kamičak. Zlobno se smestio između živog tela i cipele. Razum je nalagao da se oslobodi uljeza, ali princip amor fati – naprotiv, da ga podnosi. Izabrao je drugo, herojsko rešenje.

Spočetka je to izgledalo bezopasno, obična smetnja i ništa više, no posle nekog vremena u polju svesti pojavila mu se peta, i to u trenutku kad je mladi Kogito hvatao misao profesora koji je razvijao temu pojma ideje kod Platona. Peta je rasla, oticala, pulsirala, od bledorumene postajala purpurna poput sunčeva zalaska, isterivala iz glave ne samo Platonovu ideju, nego i sve ideje.

Uveče, pred odlazak na spavanje, izbacio je iz čarape strano telo. Bilo je to malo, hladno, žuto peščano zrnce. Peta je, naprotiv, bila velika, vrela i crna od bola.

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
Poslednja izmena:
GOSPODIN KOGITO MISLI O POVRATKU U RODNI GRAD

Kad bih se tamo vratio
sigurno ne bih zatekao
nijednu senku svoje kuće
ni drveće detinjstva
ni krst s metalnom pločicom
klupu na kojoj sam šaptao magične formule
kestenove i krv
niti ikoju stvar koja je naša

sve što je preostalo
jeste kamena ploča
s krugom kredom
stojim u sredini
na jednoj nozi
trenutak pred skok

ne mogu da narastem
mada prolaze godine
a u visini bruje
planete i ratovi

stojim u sredini
nepomičan kao spomenik
na jednoj nozi
pred skokom u krajnost

krug kredom postaje crvenkast
kao stara krv
unaokolo rastu humčice
pepela
do ramena
do usta

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
PONOR GOSPODINA KOGITA

Kod kuće je uvek sigurnije

no odmah ispred praga
kad ujutro Gospodin Kogito
izlazi u šetnju
nailazi na – ponor

nije to ponor Paskalov
nije to ponor Dostojevskog
to je ponor
po meri Gospodina Kogita

njegova posebna odlika
nije ni bezdan
ni buđenje strave

vuče se za njim kao senka
zastaje pred pekarom
u parku preko ramena Gospodina Kogita
čita s njim novine

mučan kao ekcem
veran kao pas
previše plitak da bi progutao
glavu ruke i noge

jednom će možda
ponor narasti
ponor sazreti
i biti ozbiljan

kad bi se samo znalo
kakvu pije vodu
kakvim ga hraniti zrnom

sada bi
Gospodin Kogito
mogao skupiti
nekoliko šaka peska
i zasuti ga
ali to ne čini

nego
kad se vrati kući
ostavlja ponor
iza praga
pažljivo ga prikrivajući
komadićem stare tkanine

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
GOSPODIN KOGITO I POKRET MISLI

Misli hode po glavi
govori svakodnevni izraz

svakodnevni izraz
precenjuje pokret misli

većina od njih
stoji nepomično
usred dosadnih predela
sivih brežuljaka
osušenog drveća

ponekad stižu
do nabujale reke tuđih misli
staju na obali
na jednoj nozi
kao gladne čaplje

s tugom se sećaju
usahlih izvora

vrte se u krug
u potrazi za zrnima

ne idu
jer neće zaći

ne idu
jer se nema kud

sede na kamenu
kršeći ruke

pod oblačnim
niskim
nebom
lobanje

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
GOSPODIN KOGITO ČITA NOVINE

Na prvoj strani
izveštaj o ubistvu 120 vojnika

rat je trajao dugo
moguće je naviknuti se

tu odmah izveštaj
o senzacionalnom zločinu
s portretom ubice

oko Gospodina Kogita
ravnodušno prelazi
preko vojničke hekatombe
da bi se s nasladom udubilo
u opis svakodnevnog užasa

tridesetogodišnji poljoprivrednik
pod dejstvom nervnog pritiska
ubio svoju ženu
i dvoje sitne dece

dat je tačan
tok ubistva
položaj tela
i druge podrobnosti

120 palih
uzaludno je tražiti na mapi
prevelika razdaljina
pokriva ih kao džungla

ne govore mašti
ima ih previše
brojka nula na kraju
pretvara ih u apstrakciju

tema za razmišljanje:
aritmetika saosećanja

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
ALIJENACIJE GOSPODINA KOGITA

Gospodin Kogito drži u rukama
toplu samforu glave

ostatak tela je skriven
vidi ga samo dodir

posmatra usnulu glavu
tuđe i pune nežnosti

još jednom
sa čuđenjem utvrđuje
da postoji neko izvan njega
nedokučiv
kao kamen

sa granicama
koje se otvaraju
samo za trenutak
potom ga more izbacuje
na stenovitu obalu

sa sopstvenom krvlju
s tuđim snom
naoružan svojom kožom
Gospodin Kogito udaljuje
usnulu glavu
pažljivo
da ne bi na obrazu
ostavio
otiske prstiju
i odlazi
usamljen
u vapno postelje

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
GOSPODIN KOGITO POSMATRA UMRLOG PRIJATELJA

Teško je disao

kriza je imala da nastupi u noći
sada je bilo dvanaest u podne
Gospodin Kogito izašao je na hodnik
da ****** cigaretu

pre toga je popravio jastuk
i nasmešio se prijatelju

ovaj je teško disao

na jorganu su se
pomerali
njegovi prsti

kad se vratio
prijatelja već nije zatekao
na njegovom mestu

ležalo je nešto drugo
iskrenute glave
i iskolačenih očiju

normalna užurbanost
dotrčao lekar
uvukao špric
koji se napunio
crnom krvlju

Gospodin Kogito je
sačekao još trenutak
zagledao se u ono što je ostalo

bilo je prazno
kao vreća
grčilo se
sve više
stiskano nevidljivim kleštima
mrvljeno drugim vremenom

kada bi se pretvorio u kamen
u teški mramorni kip
ravnodušan i dostojan
kakvo bi to bilo olakšanje

lešao je na uskome rtu
uništenja
otrgnut od stabla
odbačen kao čaura

ručak
tanjiri su zvonili
na Zdravomariju
anđeli nisu silazili odozgo

Upanišade su tešile
kad njegov govor
uđe u misao
misao u disanje
disanje u vrelinu
vrelina u najviše božanstvo
tada se već poznati
ne može

te nije mogao da ga pozna
i bio je nedokučiv
sa čvorom grube tajne
pred vratima doline

Iz zbirke ''Gospodin Kogito''
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top