Kaže se u poruci, koja me je inspirisala, da je sve više žena i za koga će se one probirljive udavati kada je sve više homosa, oženjenih i ne sećam se treće grupe. Onda ide komentar da se uvoze žene za udaju, pošto naše probirljive neće da idu na selo. 
Često čujem, pošto sam u godinama kada svako misli da treba da imam decu već, a nemam ih: a šta čekaš?
Što se ne udaš, što ne rodiš dete?
Sve je to u redu u teoriji. U teoriji bi trebalo da je svako do tridesete venčan, sa makar jednim detetom, poslom, stanom ili kućom, i formiranim životom koji razrađuje po svojoj želji. Da li je moguće da smo svi mi koji odskačemo od šablona samo razmažena derišta, probirljivi, sebični, pa nas mrzi da pružimo ruku i uberemo muža/dete/ženu/dobar posao/stan,kuću sa grane? Da li je moguće da su svi oni, koji imaju sve to, fantastični, srećni ili samo popustljivi?
E sad, nemam nameru da nekoga napadam, a nekoga veličam. Zanima me sledeće. Kada slušam te priče i komentare stičem utisak da prave ljubavi nema, da je sve kompromis, prepuštanje i popuštanje životu i vremenu, odustajanje od želja i principa, navika i praćenje konvencija, koje imaju svoje razloge zašto postoje i dobre su ako su dobro uklopljene. Da li treba zaboraviti želje i principe i prihvatiti ono što odgovara, ubediti se da je to prava stvar i onda biti miran pred sobom i drugima, pošto nema pitanja na koje nemaš pametan odgovor?
Često čujem, pošto sam u godinama kada svako misli da treba da imam decu već, a nemam ih: a šta čekaš?
Što se ne udaš, što ne rodiš dete?Sve je to u redu u teoriji. U teoriji bi trebalo da je svako do tridesete venčan, sa makar jednim detetom, poslom, stanom ili kućom, i formiranim životom koji razrađuje po svojoj želji. Da li je moguće da smo svi mi koji odskačemo od šablona samo razmažena derišta, probirljivi, sebični, pa nas mrzi da pružimo ruku i uberemo muža/dete/ženu/dobar posao/stan,kuću sa grane? Da li je moguće da su svi oni, koji imaju sve to, fantastični, srećni ili samo popustljivi?
E sad, nemam nameru da nekoga napadam, a nekoga veličam. Zanima me sledeće. Kada slušam te priče i komentare stičem utisak da prave ljubavi nema, da je sve kompromis, prepuštanje i popuštanje životu i vremenu, odustajanje od želja i principa, navika i praćenje konvencija, koje imaju svoje razloge zašto postoje i dobre su ako su dobro uklopljene. Da li treba zaboraviti želje i principe i prihvatiti ono što odgovara, ubediti se da je to prava stvar i onda biti miran pred sobom i drugima, pošto nema pitanja na koje nemaš pametan odgovor?
Poslednja izmena:
Ali sta i da nema tu osobu pored sebe,opet bi trebao sve do da postigne sam,materijalna egzistencija na najvisem nivou neka makar godine ne propadaju,mozda glupo ali bar tako ja sada razmisljam,a nisam prije, 
