Adolescencija je period buntovništva, suprostavljanja svakom autoritetu, vreme kada mlada neopredeljena i zbunjena osoba iz detinjstva prelazi u svet odraslih. Taj perid nije lak ni za adolescenta ni za roditelje. Adolescenti osećaju da su odrasli i bore se da to dokažu, dok roditelji zahtevaju da se ponašaju i budu odgovorni kao odrasli, ali da priznaju da su deca.
U nekim porodicama taj period prolazi lakše. U drugim su prisutna trvenja, koja obično započinju roditelji jer nisu svesni razvojnih problema svoje dece. Sve bi proteklo mnogo lakše kada bismo imali na umu da tinejdžeri nisu ustali protiv nas, već da pokušavaju da uspostave vlastiti identitet kao odrasle osobe.
Početak adolescencije je označen pubertetskim promenama a kraj socijalnom zrelošću mlade osobe .To je od prilike od 11. do 21. godine, a po nekima do 25. - 26., jer se sada mladi kasnije socijalno osamostaljuju (zapošljenje, pronalaženje partnera, zasnivanje porodice...)
Period od jedanaeste do četrnaeste godine (rana adolescencija) karakteriše potreba adolescenta da se usklade sa svojim izgledom. Kao rezultat fizičkih i emocionalnih promena, adolescenti u ovom uzrastu postaju jako osetljivi na svoj izgled. Skloni su da lako sebi nađu manu.Ne treba kritikovati njihov izgled, jer ih to jako povređuje.
Često se u izvesnim godinama stide svojih roditelja. Jednim delom to je zbog traganja za drugim identitetom, a takođe i zbog toga što se pribojavaju da će ih prijatelji odbaciti, jer njihovi roditelji u nečemu odstupaju od proseka. Mladi se u ranom adolescentnom periodu često okreću od svojih roditelja, a intenzivno se druže sa vršnjacima u početku istog pola. Veoma brzo nalaze velike sličnosti (vole istu muziku, mrze istog profesora…). Ropski se povinuje stilovima svojih školskih drugova – u pogledu odevanja, fruzure, načina govora, muzike koju slušaju... Ti stilovi moraju da se razlikuju od stilova roditelja, a ako ih još ljute ili šokiraju još je bolje. Primećujemo da naše do juče dete, sada se čudno oblači, ima otkačenu frizuru, možda napravi pirsing. Najbolje ćemo pomoći svom tinejdžeru ako pokušamo da shvatimo njegovo ponašanje. Bezuspešno je da vodimo rat oko minđuša ili tetovaža. Možemo da objasnimo zašto nam se to ne dopada, ali da ne kritikujemo, omalovažavamo i ucenjujemo.
U srednjoj adolescenciji od 15. do 17. godine je uobičajeno da se adolescenti žale da im roditelji ne daju dovoljno slobode. To ne treba mnogo da uzimamo u obzir, jer se mladi nesvesno boje da odrastu. Nisu sigurni da li mogu da postanu onakvi kakvi žele, ali im ponos ne daje da to priznaju. Mnogo je lakše da se za sve okrive roditelji. Mladi su spremni da se pridržavaju roditeljskih pravila, ako je očigledno da su iskreni u pogledu tih svojih pravila i ideala i ako nisu licemerni. Moramo da postavimo neke granice, ali u razgovoru sa detetom.
Od osamnaeste do dvadeset prve godine većina konflikata se smiruje, jer je mlada osoba razvila svoj identitet. Ako adolescent nikada nije prošao kroz period buntovnštva verovatno nema motivaciju da napusti roditeljski dom i nađe svoj put. Kod mladih se javlja želja za menjanjem sveta. Uviđaju nepravde i pokušavaju da ih isprave. Oni su kritični prema starim metodama i prihvataju nove. Umeju da budu strogi i prema sebi i drugima. Puni su ideala, hrabrosti i spremnosti da se žrtvuju.
Mladima je nekada potrebno pet do deset godina da bi potpuno našli svoj identitet. Oni se u toj međufazi pasivno odupiru životnoj matici, povlače se iz nje ili su previše buntovni. Mogu da odbijaju da private posao. Drugi pak, po prirodi idealisti, godinama zauzimaju nepopustljiv ili radikalni stav.
Mi roditelji ovaj period u razvitku dece često doživljavamo kao slatko - kiseli. Drago nam je što deca odrastaju, osamostaljuju se, postižu uspehe, a žao nam je što odlaze od nas, što postaju svoji ljudi, što im više nismo potrebni kao kad su bili mali. Ja se tako osećam i čini mi se da su mi sinovi prebrzo odrasli da ih nisam dovoljno mazila. Oni se još nisu potpuno osamostalili, ali se ja osećam kao da sam izgubila nešto lepo. Ne bi trebalo jer sam dobila divne mlade ljude.
izvor :
http://porodicnilekar.net//index.php?option=com_content&task=view&id=185&Itemid=32
U nekim porodicama taj period prolazi lakše. U drugim su prisutna trvenja, koja obično započinju roditelji jer nisu svesni razvojnih problema svoje dece. Sve bi proteklo mnogo lakše kada bismo imali na umu da tinejdžeri nisu ustali protiv nas, već da pokušavaju da uspostave vlastiti identitet kao odrasle osobe.
Početak adolescencije je označen pubertetskim promenama a kraj socijalnom zrelošću mlade osobe .To je od prilike od 11. do 21. godine, a po nekima do 25. - 26., jer se sada mladi kasnije socijalno osamostaljuju (zapošljenje, pronalaženje partnera, zasnivanje porodice...)
Period od jedanaeste do četrnaeste godine (rana adolescencija) karakteriše potreba adolescenta da se usklade sa svojim izgledom. Kao rezultat fizičkih i emocionalnih promena, adolescenti u ovom uzrastu postaju jako osetljivi na svoj izgled. Skloni su da lako sebi nađu manu.Ne treba kritikovati njihov izgled, jer ih to jako povređuje.
Često se u izvesnim godinama stide svojih roditelja. Jednim delom to je zbog traganja za drugim identitetom, a takođe i zbog toga što se pribojavaju da će ih prijatelji odbaciti, jer njihovi roditelji u nečemu odstupaju od proseka. Mladi se u ranom adolescentnom periodu često okreću od svojih roditelja, a intenzivno se druže sa vršnjacima u početku istog pola. Veoma brzo nalaze velike sličnosti (vole istu muziku, mrze istog profesora…). Ropski se povinuje stilovima svojih školskih drugova – u pogledu odevanja, fruzure, načina govora, muzike koju slušaju... Ti stilovi moraju da se razlikuju od stilova roditelja, a ako ih još ljute ili šokiraju još je bolje. Primećujemo da naše do juče dete, sada se čudno oblači, ima otkačenu frizuru, možda napravi pirsing. Najbolje ćemo pomoći svom tinejdžeru ako pokušamo da shvatimo njegovo ponašanje. Bezuspešno je da vodimo rat oko minđuša ili tetovaža. Možemo da objasnimo zašto nam se to ne dopada, ali da ne kritikujemo, omalovažavamo i ucenjujemo.
U srednjoj adolescenciji od 15. do 17. godine je uobičajeno da se adolescenti žale da im roditelji ne daju dovoljno slobode. To ne treba mnogo da uzimamo u obzir, jer se mladi nesvesno boje da odrastu. Nisu sigurni da li mogu da postanu onakvi kakvi žele, ali im ponos ne daje da to priznaju. Mnogo je lakše da se za sve okrive roditelji. Mladi su spremni da se pridržavaju roditeljskih pravila, ako je očigledno da su iskreni u pogledu tih svojih pravila i ideala i ako nisu licemerni. Moramo da postavimo neke granice, ali u razgovoru sa detetom.
Od osamnaeste do dvadeset prve godine većina konflikata se smiruje, jer je mlada osoba razvila svoj identitet. Ako adolescent nikada nije prošao kroz period buntovnštva verovatno nema motivaciju da napusti roditeljski dom i nađe svoj put. Kod mladih se javlja želja za menjanjem sveta. Uviđaju nepravde i pokušavaju da ih isprave. Oni su kritični prema starim metodama i prihvataju nove. Umeju da budu strogi i prema sebi i drugima. Puni su ideala, hrabrosti i spremnosti da se žrtvuju.
Mladima je nekada potrebno pet do deset godina da bi potpuno našli svoj identitet. Oni se u toj međufazi pasivno odupiru životnoj matici, povlače se iz nje ili su previše buntovni. Mogu da odbijaju da private posao. Drugi pak, po prirodi idealisti, godinama zauzimaju nepopustljiv ili radikalni stav.
Mi roditelji ovaj period u razvitku dece često doživljavamo kao slatko - kiseli. Drago nam je što deca odrastaju, osamostaljuju se, postižu uspehe, a žao nam je što odlaze od nas, što postaju svoji ljudi, što im više nismo potrebni kao kad su bili mali. Ja se tako osećam i čini mi se da su mi sinovi prebrzo odrasli da ih nisam dovoljno mazila. Oni se još nisu potpuno osamostalili, ali se ja osećam kao da sam izgubila nešto lepo. Ne bi trebalo jer sam dobila divne mlade ljude.
izvor :
http://porodicnilekar.net//index.php?option=com_content&task=view&id=185&Itemid=32
