Ви добро знате, Преосвећени, да наш духовни отац Авва Јустин ни у примисли нас није везивао, по свом дубоком смирењу и духу покајања, за себе и „своју истину“, још мање за своју непогрјешивост. Својим пламеним примјером и вјером, једино нас је, као и сви Свети Божји Људи, везивао и приводио Христу Господу и Цркви Његовој. На то нас је благосиљао и кад смо (доста ријетко физички) били близу њега или далеко од њега, не везујући нас ни исповијешћу, ни „духовним руковођењем“, још мање својим непогрјешивим ауторитетом. Очевидно, да се у овом Вашем случају ради код неких Ваших „духовних чада“ о нездравој духовној везаности, заснованој на идеологији непогрешивог духовног оца, за коју су Епископ и Саборна Црква Христова другостепеног, а боље речено – подређеног значења (могуће је чак да се с њиме и поистовјећују у глави те дјеце).
Горе укратко наведено сазнање и непосредни увид у духовно стање овог дијела Ваше „духовне дјеце“ нас је увјерило да им одлазак из Светиња у које сте их постригли и које сте им повјерили, неће бити на спасење него на пропаст, као гажење њихових монашких Завјета, на првом мјесту Завјета послушања Христу Господу, Цркви и Светињи Косовскометохијској на коју их је Господ призвао. Од њих ништа ново и другачије не тражимо сем да испуњавају оно нашто су се Богу пред Вама заклели и Цркви Божјој, не спречавајући их да и даље гаје поштовање према Вама, чак и исповијест, кад затреба. Одлука Св. Синода која то привремено спречава, последица је бојазни да се тај дух већ пројављеног култа личности и нездравог зилотизма код њих не умножи и да се не шири по другим Епархијама у Цркви. Дакле, право на недавање канонског отпуста засновано је управо на чињеници да молба једног броја монашких лица ове Епархије није имала никакво „разумно образложење“, иако Ви тврдите да јесте. Са тог разлога, уколико именовани не испоштују очински позив да се врате својим послушањима, и Вама и свима је познато какве ће бити последице тога.
Из овог пак Вашег отвореног писма, као из свега што му претходи са Ваше стране, јасно се види да сте Ви главни повод и подстрекач ове њихове самовоље и гажења канонског поретка Цркве. Отуда ћете Ви бити најодговорнији за све оно што се са њима буде догађало у догледној будућности. Још сте на вријеме да спасете ову дјецу од канонских последица које им следују, ако остану упорни у овом беспоретку, као што сте одговорни и за случај Дејана Виловског, бившег Симеона и бившег монаха Антонија.
3. Да сте, Преосвећени, у свему овоме што се догађа ипак, нажалост, Ви главни кривац и узрочник, кристално јасно се види из Ваше оптужбе у писму (као и у свим Вашим јавним иступима – интервјуима у посљедње вријеме, како у земљи тако и у иностранству), да смо „ми и неки са нама“ (значи: Патријарх, Арх. Синод и Сабор) „начином решавања Вашег (монтираног) случаја“, разрушили Црквени поредак, унели пометњу у монаштво, ЕРП и цијелу Цркву... Ваше упорне јавне тврдње да сте разријешени дужности Епархијског Архијереја без суда и доказа, нове оптужбе да сте жртва монтираног процеса, само потврђују да Ви себе упорно представљате као „јагње вођено на заклање“, праведника Божјег, непогрјешивог, јединог преосталог бранитеља вјере и Косова. Сви су остали пали и отпали и Косово издали. У то сте увјерили и један број својих „духовних чада“ и повели их за собом као спаситељем. Од свега је најстрашнија и најчуднија чињеница да је за тај број Ваших „духовних чада“ везаност за Вас важнија од њихових свештеничких чинова и монашког звања, као и од вјерности Косовском завјету и Косовометохијским светињама у које их је Господ призвао. Немојте се онда чудити, драги у Христу Брате, што се још од времена Блаженог Спомена Патријарха Павла, појавила озбиљна бојазан у нашој Цркви „да ће Артемије (ријечи су самог Патријарха изговорене на повратку са једног од Видовдана на путу за Београд) направити раскол у Цркви“. Ви упорно тврдите, хвала Богу свјесни отровног зла који представља раскол, да не желите раскол. Но, нажалост, све што радите и што говорите у посљедње вријеме, припрема и уводи у раскол, који се, као што знате, „не може опрати ни мученичком крвљу“. Од свега највише забрињава Ваша апсолутна самоувјереност, невиност и непогрјешивост у свему (има се утисак већа и од папске против које се с правом борите), како сами себе приказујете, проглашавајући себе за прогнаника и мученика златоустовског типа и малтене новог цара Лазара.
4. Да нисте можда сувише самоувјерени, Владико, како је у Епархији Рашкопризренској и у Косовскометохијском народу Вашим одласком настао хаос, велики немир и бура? Обрадоваће Вас, надам се, да се одавно не памти толико народа и дјеце за Видовдан као ове године у Грачаници. То исто важи и за Газиместан. То бива и на свим Службама по Епархији, како у вријеме Владике Атанасија, тако и данас. Народ и свештенство Вас спомиње углавном са поштовањем, али, по својој трезвености, не поистовјећује Цркву ни своје спасење, чак ни са уистину светим Епископом и Патријархом Павлом, а још мање са Вама или са нама. Немир који постоји, последица је дијелом Ваших јавних жалопојки, представљања себе за прогнаника и новог косовског мученика, првенствено то је плод дјеловања на одређени ужи круг људи антицрквених сајтова које хране ваша „духовна чада“, и њихових проглашавања свих који нису кренули њиховим беспућем – „издајницима“.
Помогните, брате и Владико, тој дјеци да се отријезне и врате свом свештеномонашком и монашком звању и послушању. Што се тиче укрепљавања нашег ауторитета „принудом и присилом“ о којима говорите, ми само обављамо своју Епископску одговорност и канонску дужност, знајући своју немоћ, као и то да је „Господ једино утвержденије моје и сила“. И знајте, Брате, оно што Господ Срцезналац знаде и види, да се братска љубав према Вама у срцу нашем и у срцу нашег брата Атанасија није нимало охладила, ма колико то чудно Вама изгледало. Шта више, пробудила се насталим искушењем, али притом и одговорношћу и бригом како за Вас тако и за јединство Цркве Божје Светосавске и за распето Косово и Метохију. Прије свега и изнад свега,
Вашег Преосвештенства у Христу брат,
АЕМ Црногорско-приморски
Мјестобљуститељ Рашко-призренски
и Косовско-метохијски
У Грачаници,
29. јуна 2010. год.
ERP
