А како један психолог у школи од 500 деце може да зна које дете има проблема и каквих?
Па није психолог тај који васпита, него учитељ-наставник. Ако дете има проблем у учењу, у комуникацији са осталом децом, са понашањем - наставник је тај који је у свакодневном непосредном контакту са дететом и који мора да нађе наједекватнији приступ том детету, наравно, уколико је потребно, у сарадњи са психологом.
(...А после, кад се ван школе деси нека туча, насиље или дрогирање - онда сви у глас гракну: ШКОЛА ЈЕ КРИВА!?
)
Слажем се.
Сваки савестан наставник овако размишља.
Ја волим све да конкретизујем, кроз примере.
Елем, пре неки дан написах да је моја мајка била просветни радник.
Она је имала тај, тако присан, однос са децом.
Увек о сваком детету знала доста тога.
И увек је посебну пажњу обраћала на породицу из какве је дете.
Под овим мислим на услове живота, да ли је дете било емотивно задовољно, могући стресови код куће...уосталом сви знамо да је то веома битна детерминанта понашања у сваком сегменту живота.
У једној од генерација, имала је дечака који је био бистар, али прилично повучен, а уз то, имао је, лош успех у школи.
Сваки пут кад је дете било лошег успеха или критичног понашања, полазила је од горе наведеног- услова живота тј. породице.
За тог клинца се испоставило да је био ванбрачно дете, да га отац никад није посећивао, а да му је мајка била ноторни алкохоличар који се није трезнио буквално никад.
Ствар се заоштрила тиме што је њега тако јадног, на зуб узела, наставница из физике. Нека искомплексирана идиоткиња која је решила да сво своје незадовољство избацује на њему, јер Боже није знао физику ( као да је био једини који је није знао
).
Њено иживљавање је ишло дотле да га је чак и тукла.
Мукица ништа није пријављивао, али је пријавио неко од ђака.
И након тога је уследио немили догађај, практично дан након што је моја мајка сазнала за физичаркино понашање, налеће на сцену како га ова млати на ходнику после часа.
Моја мајка је одреаговала , чини ми се, идентично као што би реаговала за мене или сестру.
Дојурила је, поставила се измешу и рекла дотичној бесно, да ако чује још једном да је глас дигла на њега, не дај Боже да га удари, да ће имати лично посла с њом.
Пре свега: да ли би тако бурно одреаговала да није знала његову ситуацију, да се није пре свега, заинтересовала зашто је лош у школи?
Реаговала би, али вероватно оперзније!
Како је школски психолог могао ту да помогне?
До тренутка док се све није разоткрило- никако!
А да ли би се разоткрило да моја мајка није била с децом присна и да их није научила да отворено причају, макар само с њом, о својим личним стварима.
Сигурно не би.
Значи, да и психолог, али пре свега наставник.
И још нешто, психолог се рађа, за то није ни потребан факултет.
)
Иди, питај маму па се врати. 
tkacio: son of a bich
