Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 88.198
Петар Драгов Шеровић
Томо Ђуров Милиновић - поморац, војвода у Првом српском устанку и писац
Текст преузет из: Поморски зборник, бр. 3, Задар 1965.
Томо (Тома, Томица) Ђуров Милиновић се родио год. 1770. у напредном бокељском селу Морињу[1] (које је припадало бившој Рисанској општини) од оца Ђура, сина попа Цвија Милиновића[2], патрона на разним бокељским једрењацима, и мајке Андријане, кћери Тома Никова Злоковића из Бијеле у Боки[3].
Како сам каже у својим биљешкама, Томо је учио кратко вријеме код некога ђакона у Морињу и за три мјесеца изучио буквар. То му је била сва школа. Још у својим младим годинама »отиснуо се на море« да као поморац заради свој свагдашњи хљеб, за који се у Боки каже да има »девет кора« и да помогне своје на дому као што су то радили и остали поморци. Пловио је на морињским и осталим бокељским бродовима у далеке земље и крајеве и за ових својих путовања свраћао у све главније луке у Европи и на обалама Мале Азије, а залазио је и у неколико лука Африке. На овим својим путовањима показивао је велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја и посебно како се лију топови, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво и с великим разумијевањем пратио, биљежио и памтио све што га је занимало. А то је све у оно доба, када је било потребно оружје на броду. Одликовао се необичном марљивошћу и бистрином, те је већ првих година његова пловљења учио да управља оружјем на броду. Тако је пловио десетак година по разним морима и неко је вријеме заповиједао бродом. Пошто је кроз то вријеме уштедио доста новаца, »искрцао се« с брода и настанио у Трсту, гдје му се раније и отац као поморац задржавао и стекао познанства, те се почео бавити прекоморском трговином. Тај му је посао врло добро ишао и ту се убрзо истакнуо међу многобројним нашим приморцима који су у том великом поморско-трговачком центру стално били настањени, или су ту привремено боравили. Бистар од природе и богат искуством које је стекао на многобројним путовањима, а уз то из малена задојен родољубљем, брзо се снашао у тој новој средини, гдје је и раније повремено долазио и налазио многобројне Морињане и остале Бокеље, а створио је и нов круг пријатеља и познаника. Тако ступа у друштво оних родољуба који су новчано помагали Карађорђа када се спремао на устанак против Турака, а био се спријатељио и са српским просвјетитељем Доситејем Обрадовићем који је тада боравио у Трсту као и с Викентијем Ракићем, Фенечкијем »ефимеријем« православне цркве св. Спиридона у Трсту. Тако је Ракић »на захтијевање г. Томе Милиновића, купца и гражданина триестинскаго и јегоже иждивенијем« написао једну књигу која је штампана у Млецима »при Пан Теодосију« год. 1808, а око штампања је настојао Спиридон Рафаиловић из Паштровића. То би био други до данас познати штампар из Паштровића, а први је Стефан Паштровић при крају XVI вијека.
Ускоро затим Милиновић је жестоко настрадао год. 1809, као и многи трговци, када Французи заузеше Трст, те је изгубио скоро све своје имање, које су му Французи опљачкали. То је било у вријеме када је устанак у Србији добро напредовао и када се с одушевљењем говорило свуда о српским успјесима. Вијести које су стизале из Србије одушевљавале су родољубе у свим југославенским земљама, те су у Србију почели стизати појединци и овеће групе као добровољци из разних наших крајева да помогну својој браћи у борби за ослобођење из турског ропства. То су били борци, затим разне занатлије, а и школовани људи. Нарочито радо су били примани они који су знали ковати и оправљати оружје, справљати барут, копати и прерађивати метале.
У том одушевљењу и Милиновић остави Трст и упути се са својом супругом и синчићем у Србију. Чим тамо стиже, одмах се пријави Карађорђу, а овај га прими у службу при артиљерији. Томо се као артиљерац веома истицао, а налазио се скоро цијело вријеме у одреду самога Карађорђа. Овај га је, цијенећи његову велику вјештину и необичну храброст, поставио за свога артиљеријског војводу или тобџибашу. То је било велико одликовање и унапређење у знак признања за његова јуначка дјела и многобројне заслуге, а осим тога, Карађорђе га је био поставио и војводом своје гарде.
Када су Руси након закључења мира с Турцима у Букурешту вратили своју војску из Србије, одведоше са собом и два мајстора који су били, на молбу Карађорђеву, раније послани у Србију, да лију Србима топове. Одласком ових руских мајстора Карађорђе се нађе у врло тешком положају, јер немаше вјешта човјека за лијевање топова. Тада се понуди Милиновић да ће се он тога тешког и важног посла прихватити, на што Карађорђе радо пристаде. Он је, између осталога, био излио два једнака топа, сваки од пет комада, који су се могли раставити и на раменима носити. Овај успјех веома задовољи Карађорђа, те постави Милиновића и заповједником београдског арсенала. Оба топа су, како каже Милиновић, била изливена год. 1813, а при паду Србије била су закопана у земљу. Међутим, Турцима ипак успије да их пронађу, па један пошаљу у Цариград као ратни трофеј, а други оставе у београдској тврђави, гдје се налазио дуго времена.
Милиновић није само лио топове, већ је израђивао и сву муницију која је онда била у употреби. Друг му је био Павле Поповић, родом из Новог Сада, по занату сајџија, такођер вриједан и способан, али који није постигао онакав успјех као Милиновић. Томо каже да је »с Павлом у слози живио — И један је другом мио био.«
Овај рад Милиновића »који је топове лио и из њих враге био«, како то истиче на једном мјесту Милан Ђ. Милићевић, за Србе је онда био »и велика срећа и велико чудо«, јер, како сам Милиновић каже, Србима је тај рад био потпуно непознат. У Карађорђевим протоколима налази се убиљежено неколико наруџбина за Милиновића, који је требао да изради потребно оружје.
Милиновић је год. 1813, као артиљеријски војвода, био послан да брани Делиград, а Павле Поповић је био упућен на Дрину, па је стога лијевање топова у Београду било обустављено јер није било мајстора за тај посао.
По угушењу устанка врати се Милиновић у Трст одакле на позив Карађорђа пређе год. 1815. морем у Русију. Настанио се са својом породицом у Акерману у Бесарабији, гдје се бавио виноградарством и с нестрпљењем очекивао час када ће се вратити у Србију, што је, у једној поруци пјеснику Симу Милутиновићу, казао:
». .. вазда срдачно жудио
Од када се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба,
Које љуби ка' и ока оба.«
Непрестано се надао да ће му се жеља испунити и да ће му се створити могућност да се врати у Србију, али, како је вријеме одмицало и није било никакве наде за повратак, то разочаран тугује:
»У Акерман сједи Милиновић,
Кој' с' за Србе много потрудио,
По Србији враге разгонио,
Да их гоне оружје градио
И топове љуте готовио
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земљу очистише
И с царем се Срби помирише
Ал' Томицу свог заборавише.
.............................................
Милиновић грдне јаде јади,
Од жалости винограде сади
И моли се Богу великоме
И миломе народу србскоме
Не би ли га туге избавили
Отачанству драгом повратили
У ком жели кости оставити.«
Милиновић се, као и сви познатији Бокељи, поносио својим родним крајем, те за себе каже да је
»... родом из Боке Которске,
Од крваве нахије рисанске,
Из Мориња мјеста маленога,
Маленога али честитога.«
Томо Ђуров Милиновић - поморац, војвода у Првом српском устанку и писац
Текст преузет из: Поморски зборник, бр. 3, Задар 1965.
Томо (Тома, Томица) Ђуров Милиновић се родио год. 1770. у напредном бокељском селу Морињу[1] (које је припадало бившој Рисанској општини) од оца Ђура, сина попа Цвија Милиновића[2], патрона на разним бокељским једрењацима, и мајке Андријане, кћери Тома Никова Злоковића из Бијеле у Боки[3].
Како сам каже у својим биљешкама, Томо је учио кратко вријеме код некога ђакона у Морињу и за три мјесеца изучио буквар. То му је била сва школа. Још у својим младим годинама »отиснуо се на море« да као поморац заради свој свагдашњи хљеб, за који се у Боки каже да има »девет кора« и да помогне своје на дому као што су то радили и остали поморци. Пловио је на морињским и осталим бокељским бродовима у далеке земље и крајеве и за ових својих путовања свраћао у све главније луке у Европи и на обалама Мале Азије, а залазио је и у неколико лука Африке. На овим својим путовањима показивао је велики интерес за градњу бродова, а нарочито за прављење разног оружја и посебно како се лију топови, те је залазио у многе велике радионице и арсенале и ту пажљиво и с великим разумијевањем пратио, биљежио и памтио све што га је занимало. А то је све у оно доба, када је било потребно оружје на броду. Одликовао се необичном марљивошћу и бистрином, те је већ првих година његова пловљења учио да управља оружјем на броду. Тако је пловио десетак година по разним морима и неко је вријеме заповиједао бродом. Пошто је кроз то вријеме уштедио доста новаца, »искрцао се« с брода и настанио у Трсту, гдје му се раније и отац као поморац задржавао и стекао познанства, те се почео бавити прекоморском трговином. Тај му је посао врло добро ишао и ту се убрзо истакнуо међу многобројним нашим приморцима који су у том великом поморско-трговачком центру стално били настањени, или су ту привремено боравили. Бистар од природе и богат искуством које је стекао на многобројним путовањима, а уз то из малена задојен родољубљем, брзо се снашао у тој новој средини, гдје је и раније повремено долазио и налазио многобројне Морињане и остале Бокеље, а створио је и нов круг пријатеља и познаника. Тако ступа у друштво оних родољуба који су новчано помагали Карађорђа када се спремао на устанак против Турака, а био се спријатељио и са српским просвјетитељем Доситејем Обрадовићем који је тада боравио у Трсту као и с Викентијем Ракићем, Фенечкијем »ефимеријем« православне цркве св. Спиридона у Трсту. Тако је Ракић »на захтијевање г. Томе Милиновића, купца и гражданина триестинскаго и јегоже иждивенијем« написао једну књигу која је штампана у Млецима »при Пан Теодосију« год. 1808, а око штампања је настојао Спиридон Рафаиловић из Паштровића. То би био други до данас познати штампар из Паштровића, а први је Стефан Паштровић при крају XVI вијека.
Ускоро затим Милиновић је жестоко настрадао год. 1809, као и многи трговци, када Французи заузеше Трст, те је изгубио скоро све своје имање, које су му Французи опљачкали. То је било у вријеме када је устанак у Србији добро напредовао и када се с одушевљењем говорило свуда о српским успјесима. Вијести које су стизале из Србије одушевљавале су родољубе у свим југославенским земљама, те су у Србију почели стизати појединци и овеће групе као добровољци из разних наших крајева да помогну својој браћи у борби за ослобођење из турског ропства. То су били борци, затим разне занатлије, а и школовани људи. Нарочито радо су били примани они који су знали ковати и оправљати оружје, справљати барут, копати и прерађивати метале.
У том одушевљењу и Милиновић остави Трст и упути се са својом супругом и синчићем у Србију. Чим тамо стиже, одмах се пријави Карађорђу, а овај га прими у службу при артиљерији. Томо се као артиљерац веома истицао, а налазио се скоро цијело вријеме у одреду самога Карађорђа. Овај га је, цијенећи његову велику вјештину и необичну храброст, поставио за свога артиљеријског војводу или тобџибашу. То је било велико одликовање и унапређење у знак признања за његова јуначка дјела и многобројне заслуге, а осим тога, Карађорђе га је био поставио и војводом своје гарде.
Када су Руси након закључења мира с Турцима у Букурешту вратили своју војску из Србије, одведоше са собом и два мајстора који су били, на молбу Карађорђеву, раније послани у Србију, да лију Србима топове. Одласком ових руских мајстора Карађорђе се нађе у врло тешком положају, јер немаше вјешта човјека за лијевање топова. Тада се понуди Милиновић да ће се он тога тешког и важног посла прихватити, на што Карађорђе радо пристаде. Он је, између осталога, био излио два једнака топа, сваки од пет комада, који су се могли раставити и на раменима носити. Овај успјех веома задовољи Карађорђа, те постави Милиновића и заповједником београдског арсенала. Оба топа су, како каже Милиновић, била изливена год. 1813, а при паду Србије била су закопана у земљу. Међутим, Турцима ипак успије да их пронађу, па један пошаљу у Цариград као ратни трофеј, а други оставе у београдској тврђави, гдје се налазио дуго времена.
Милиновић није само лио топове, већ је израђивао и сву муницију која је онда била у употреби. Друг му је био Павле Поповић, родом из Новог Сада, по занату сајџија, такођер вриједан и способан, али који није постигао онакав успјех као Милиновић. Томо каже да је »с Павлом у слози живио — И један је другом мио био.«
Овај рад Милиновића »који је топове лио и из њих враге био«, како то истиче на једном мјесту Милан Ђ. Милићевић, за Србе је онда био »и велика срећа и велико чудо«, јер, како сам Милиновић каже, Србима је тај рад био потпуно непознат. У Карађорђевим протоколима налази се убиљежено неколико наруџбина за Милиновића, који је требао да изради потребно оружје.
Милиновић је год. 1813, као артиљеријски војвода, био послан да брани Делиград, а Павле Поповић је био упућен на Дрину, па је стога лијевање топова у Београду било обустављено јер није било мајстора за тај посао.
По угушењу устанка врати се Милиновић у Трст одакле на позив Карађорђа пређе год. 1815. морем у Русију. Настанио се са својом породицом у Акерману у Бесарабији, гдје се бавио виноградарством и с нестрпљењем очекивао час када ће се вратити у Србију, што је, у једној поруци пјеснику Симу Милутиновићу, казао:
». .. вазда срдачно жудио
Од када се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба,
Које љуби ка' и ока оба.«
Непрестано се надао да ће му се жеља испунити и да ће му се створити могућност да се врати у Србију, али, како је вријеме одмицало и није било никакве наде за повратак, то разочаран тугује:
»У Акерман сједи Милиновић,
Кој' с' за Србе много потрудио,
По Србији враге разгонио,
Да их гоне оружје градио
И топове љуте готовио
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земљу очистише
И с царем се Срби помирише
Ал' Томицу свог заборавише.
.............................................
Милиновић грдне јаде јади,
Од жалости винограде сади
И моли се Богу великоме
И миломе народу србскоме
Не би ли га туге избавили
Отачанству драгом повратили
У ком жели кости оставити.«
Милиновић се, као и сви познатији Бокељи, поносио својим родним крајем, те за себе каже да је
»... родом из Боке Которске,
Од крваве нахије рисанске,
Из Мориња мјеста маленога,
Маленога али честитога.«