У периоду од 28. јула до 3. августа Лета Господњег 2008. ученици првог разреда Војне гимназије су посетили Свету гору, предвођени њиховим вероучитељем. Ово је први пут у историји ове школе да њени ученици посете ово свето место. Посета ко посета не би била толико значајна, да ова деца нису ПРВИ У СРПСКОЈ ВОЈСЦИ који су освојили врх Свете горе - Атос , 2033 м.нв. Цела прича је још лепша тиме што је у име нашег манастира Хиландара , домаћин младим вогијевцима био монах који је некада и сам био вогијевац , потом официр, а ево већ годинама хиландарски монах.
Све је почело неколико месеци пре краја школске године, када је вероучитељ подстакнут духом младих јунака, започео
преговоре о реализацији овакве посете. Препрека је било много, но већина их је решена на тај начин што је Српска Црква
као извођач православне веронауке, преузела на себе сву одговорност за пут. Подршка је стигла из саме Патријаршије. Месецима су скупљани папири. На крају, до пута је дошло. У петак 1.08.2008. год. у раним јутарњим сатима, најмлађи изданци наше Српске Војске, натоварени свим стварима које су понели, предвођени хиландарским монасима, кренуше у изазов живота. Пут од морске обале до врха Атоса беше изузетно тежак. Дуг је око 15км сталног успона, на тренутке врло суровог, посутог оштрим камењем, без шуме. Ђацима је било јако тешко, али нису губили веру и жељу. У духу снажног пријатељства и хришћанског братства, помагали су једни друге, бодрили, тешили. Јачи су носили ствари слабијима. Другим речима, оно што треба да краси војни колектив, красило је ове дивне момке. Након препешачених много километара и вишечасовних физичких напора, ђаци 35. класе Војне гимназије, по много чему историјске, уписаше се у савремену историју наше Војске као први који крочише на врх Православља. А на врху, млади потпоручници, за трен ока направише услове за ноћење. Чим је зашло Сунце, дунуо је силовит леден ветар, а температура је пала на свега неколико степени. У маленој црквици Преображења Христовог, као сардине се наслагаше
млади светосавци. Јутро је обасјало врх Атоса, пробудило ђаке.
Остало су сећања и понос због свега учињеног, и слика високо уздигнуте заставе наше мајке Србије. Уживање је било бити у друштву војнички, духовно и уопште људски квалитетних момака и будућих нада наше Војске!
Све је почело неколико месеци пре краја школске године, када је вероучитељ подстакнут духом младих јунака, започео
преговоре о реализацији овакве посете. Препрека је било много, но већина их је решена на тај начин што је Српска Црква
као извођач православне веронауке, преузела на себе сву одговорност за пут. Подршка је стигла из саме Патријаршије. Месецима су скупљани папири. На крају, до пута је дошло. У петак 1.08.2008. год. у раним јутарњим сатима, најмлађи изданци наше Српске Војске, натоварени свим стварима које су понели, предвођени хиландарским монасима, кренуше у изазов живота. Пут од морске обале до врха Атоса беше изузетно тежак. Дуг је око 15км сталног успона, на тренутке врло суровог, посутог оштрим камењем, без шуме. Ђацима је било јако тешко, али нису губили веру и жељу. У духу снажног пријатељства и хришћанског братства, помагали су једни друге, бодрили, тешили. Јачи су носили ствари слабијима. Другим речима, оно што треба да краси војни колектив, красило је ове дивне момке. Након препешачених много километара и вишечасовних физичких напора, ђаци 35. класе Војне гимназије, по много чему историјске, уписаше се у савремену историју наше Војске као први који крочише на врх Православља. А на врху, млади потпоручници, за трен ока направише услове за ноћење. Чим је зашло Сунце, дунуо је силовит леден ветар, а температура је пала на свега неколико степени. У маленој црквици Преображења Христовог, као сардине се наслагаше
млади светосавци. Јутро је обасјало врх Атоса, пробудило ђаке.
Остало су сећања и понос због свега учињеног, и слика високо уздигнуте заставе наше мајке Србије. Уживање је било бити у друштву војнички, духовно и уопште људски квалитетних момака и будућих нада наше Војске!
