ЖИВОРАД ЖИКА ПОПОВИЋ
Рођен је у Лозници 1985. године. Пошто је завршио основну школу у Лозници, уписао је гимназију у Шапцу. Као гимназијалац истицао се у раду ђачког књижевног удружења Поука. Жика је био секретар Поуке и највише се бавио њеним организационим проблемима. Још у гимназији се упознао са социјалистичким идејама...
У Првом светском рату, оптужен као “бунтовник” који је “тровао омладину”, ухапшен је и интерниран у логор Нежидер, у којем је било преко 14000 лица, различите полне, старосне, образовне, материјалне структуре. Иницијативом неких професора у логору су организовани нижи и виши течај за ђаке интернирце. Међу предавачима се нашао и несвршени ученик гимназије Жика Поповић, који је предавао немачки језик. Оно што је посебно покретало интерниране да издрже тегобе логорског живота биле су представе. Приказано их је преко десет. Жика је још као дете показивао наклоност и интерес за позориште, када је окупљао другаре око себе и у рушевинама неке зграде или на пољани поред Штире “правио позориште”. Сада, у логору, је показао ванредну упорност и активност у позоришту: режирао је, правио шминку и костиме, поправљао бину, преводио мање ствари са немачког и француског.
По завршетку рата у којем му је погинуо отац, када се вратио у Лозницу где су мајка и сестре очекивале његову помоћ, Жика је одмах морао да пронађе запослење. Радио је до пролећа 1919. као финансијски службеник а потом је напустио службу и отишао у Београд да настави школовање. Завршио је осми разред гимназије и у јуну исте године положио матуру.
На Филозофски факултет, група упоредна књижевност, општа историја и историја уметности, уписао се 21. јуна 1919. године. Због финансијских разлога прекинуо је студије и потражио запослење: постављен је за привременог учитеља у Костајнику.
У лето 1920. године се оженио Живаном Васић, кћерком лозничког трговца. Ускоро је дошао за наставника у Лозничкој гимназији и у њој остао годину дана.
Жика је интимно усвојио комунистичку идеологију и остао јој доследан до краја живота. Члан Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) постао је ускоро после Конгреса уједињења. Када је Одељење државне заштите Министарства унутрашњих послова Краљевине СХС, у јулу 1921. године, штампало регистар комуниста намењен само уском кругу полицијских органа, укупно је регистровано 1683 лица из целе земље и многих европских земаља. Под бројем 1160 био је уписан Живорад Поповић, наставник гимназије у Лозници. Он је био једини регистрован из Лознице и околине, а полиција је регистровала свега неколико лица из читавог Подриња, иако је у Подрињу почетком двадесетих година Комунистичка партија имала јако упориште.
Од јесени 1921. Жика ради као професор у Аранђеловачкој гимназији и упоредо спрема испите. Апсолвирао је као ванредни студент јануара 1922. године. Дипломирао је две године касније. 24. јуна 1924. премештен је за приправника професора у Шабачку гимназију. Предавао је историју, југословенску књижевност и стране језике, француски и немачки. Бројна су сведочанства да је Жика у то време био најпопуларнији професор у Шабачкој гимназији.
Поводом двадесетпетогодишњице рада Добрице Милутиновића на иницијативу професора Јована Миловановића, основан је у Шабачкој гимназији 1923. године Позоришни одсек Добрица Милутиновић. Већ следеће године за управника одсека долази професор Жика Поповић, у чијој се режији приређује читав низ позоришних представа...
На иницијативу Жике Поповића, почетком 1928. године, основана је Шабачка народна књижевница и читаоница. Била је то прва јавна библиотека у Шапцу после Првог светског рата и за кратко време постала је културни центар Шапца и читавог Подриња. Није било истакнутије културне и просветне активности у Шапцу, а да њен иницијатор и организатор није био Жика Поповић преко Шабачке народне књижнице и читаонице и њених секција. Али уследио је у јануару 1931. године премештај “по службеној потреби” у Тузланску гимназију. Културни радници Шапца су више пута тражили од Министарства просвете да Жику врати за професора у Шабац...
Налазећи се у Тузли, Жика је наставио своју делатност у Подрињу. Од оснивања до одласка у Тузлу он је вршио дужност председника Шабачке народне књижнице и читаонице, а потом је изабран за почасног председника. У јесен 1930. године покренуо је акцију да се обнови Вукова родна кућа у Тршићу. Због тога је често долазио у Шабац и Лозницу, а контакте је одржавао и дописивањем са својим блиским сарадницима. Одбор за подизање споменика Вуку Караџићу у Тршићу и Лозници чинили су по пет представника Шабачке народне књижевнице и читаонице, Лозничког просветног друштва Караџић и Удружења Подринаца из Београда и још учитељ и кмет из Тршића. Министарство просвете одлучило је да подржи акцију Одбора јер је Вук Караџић био један од потписника Бечког књижевног договора 1850. године који је сматран колевком језичког јединства Југословена а то је било време када је у новоименованој држави Краљевини Југославији било веома важно раширити нормативну идеологију Краљевине – идеологију интегралног југословенства. Уједно то је била још једна прилика да диктатура обезбеди подршку народа. У ту сврху коришћење имена и дела Вука Караџића показало се више него погодно, јер бележе чланови Одбора за подизање споменика Вуку у свом прогласу: „Потребно је, нарочито у данашњици, уочити ону живу везу између народа и Вука Караџића. Она је остала до краја живота Вукова. Зар нам она не може послужити као најлепши симбол односа који треба да постоје између народа и наше интелигенције?“ Министарство просвете је актом од 8.2.1932. и актом од 20.2.1933. препоручило школама да прикупљају прилоге за подизање спомен обележја Вуку Стефановићу Караџићу у Тршићу. Вукова спомен кућа биће један од ретких музеја на отвореном у првој половини 20. века у Европи, први на Балкану. Била је то визионарска одлука чланова Одбора да се у Тршићу подигне Спомен кућа великану. Иако је у другој половини 1932. године дошло до већих трзавица у Одбору које су формирале групе око Михаила Дуњића и другу око Жике Поповића, сукоб је разрешен повлачењем Дуњића и сарадника из Одбора и управе Читаонице и Вукова спомен кућа је подигнута и освећење је извршено 17. септембра 1933. године. Као успомена на овај дан установљена је, сада најстарија културна манифестација у Србији, Вуков сабор. Од првог Вуковог сабора па све до Другог светског рата структура програма, који је извођен испред Вукове спомен куће, није се мењала. Најпре је држан помен Вуку, потом предавање о Вуку Стефановићу Караџићу, утакмице гуслара, културни програм, бесплатно дељење књига и народно весеље. Предавања о Вуку Караџићу најчешће је у том периоду држао Живорад Поповић професор из Шапца, најактивнији члан и председник Одбора за подизање споменика. Одбор је 1937. године испунио и други свој задатак: у Лозници је подигнут Вуков дом културе.
Захваљујући интервенцији неких Жикиних пријатеља и поштовалаца, он је, решењем Министарства просвете од 3. децембра 1932, премештен за професора гимназије у Шапцу по молби. Августа 1933. венчао са Вукосавом Вуком Јелић са којом ће добити двоје деце, Милену и Љубомира (у марту 1930. била је умрла Жикина жена Живана са којом је имао троје деце, Предрага, Драгињу и Олгу).
Полиција је контролисала сваки Жикин покрет. У свему је видела само комунистичке тенденције. Прослава Дана рушења Бастиље, 14. јула 1938. у организацији Шабачке народне књижевнице и читаонице дошла је као формалан повод да се Жики изрекне пресуда: „Указом Њ.В.краља II бр.23543 од 1. августа 1938.... ставља се у стање покоја с правом на пензију“.
Жика се политиком задњих година бавио само кроз културно просветни рад, али за изборе 1938. чланови Месног комитета КПЈ у Шапцу тражили су од њега да се он кандидује за народног посланика на листи Удружене опозиције, те, пошто се сваки кандидат морао везети за једну грађанску политичку партију, он се прикључио демократима Љубе Давидовића. И поред великог утицаја у народу, Жика није изабран за посланика, победио је Стојадиновићев кандидат.
Жика Поповић је погинуо на важном партијском задатку. Октобра 1941. године заједно са Небојшом Малетићем био је упућен од Главног штаба НОПО у штаб Драже Михаиловића. Њих двојица, као тобожњи представници грађанских странака, требало је да делују на Дражу и његову околину да би спречили оружани сукоб с партизанима. Кренули су били возом од Ужица ка Чачку, али воз је митраљирао немачки авион код Пријевора. Небојша Малетић је одмах погинуо а Жику је погодило једно зрно у колено десне ноге, крв је отицала у великим млазевима. Умирао је готово читав сат. Био је прибран, није запомагао. Рекао је присутним партизанима своје име, молио их да његову ташну са документима обавезно сачувају, да је пошаљу у Главни штаб у Ужице и да им јаве о његовој и Небојшиној смрти. Остало је сведочанство да је скинуо сат и дао га другарици Радмили Ивковић: „Ако преживиш рат, ти пошаљи мојој породици. Поздрави их много. Реци им да сам их много волео, али сам изнад свега волео Совјетски Савез“. Било је то 21. октобра 1941. године.
