drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Хипербореја - могућа прадомовина Индоевропљана
Приказане анализе показују да постоји обиље аргумената за формирање другачије слике Старе Европе (оне која је претходила римској и грчкој цивилизацији) него што је слика данашње званичне историје, као и мноштво аргумената који указују на то да је Винчанска цивилизација морала имати континуитет до историјског доба и током њега. Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености.
Нема такође никакве сумње да је Винчанска цивилизација индоевропска. Вељтманове анализе, као и бројне наведене анализе које се уклапају у такав приступ, показују да је сродност словенског народа са староседеоцима била на простору који далеко превазилази простор Винчанске културе (онакве каквом је дефинисана у археологији). Ове анализе такође показују да се та сродност међу народима и племенима очувала све до периода распада Римске Империје и да се и до данашњих дана могу наћи бројни трагови код свих европских народа.
Ако сматрамо да смо досадашњим анализама у највећој мери задовољили потребу за утврђивањем порекла данашње европске цивилизације и прапостојбине Индоевропљана крајем неолита и почетком металног доба, сада долазимо до сасвим логичног питања, које се природно намеће: где се налазила још давнија прапостојбина Индоевропљана и да ли до њених трагова можемо доћи на основу расположивих података?
Археолошки налази утврђују постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета би се лако закључило да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Ипак, чињенице из антрополошких студија указују на то да су Индоевропљанима у области Медитерана претходили другачији народи (најчешће се утврђује да се ради о негроидима)1.
Разлог за овакве промене треба тражити пре свега у климатским и геолошким променама у Европи, Медитерану, Малој Азији и Блиском и Средњем Истоку током последњих 20-ак миленијума. Познато је да је последње ледено доба у Европи држало залеженим већи део копна северно од Алпа и Дунава и да је отопљавање почело пре 20-ак миленијума. Такође је познато да је у тим процесима било неколико мини циклуса климатских варијација. Такође се зна да је ниво океана варирао за више од 100 метара у тим процесима и да су велики простори данашње Европе мењали свој лик.
Поставља се питање: где су Индоевропљани могли живети пре више од десетак миленијума и како је текла њихова сеоба на просторе Подунавља, Балкана, Мале Азије и северно од Црног Мора?
Палеоклиматске и геолошке анализе пружају шансу за такво истраживање. Претходне анализе указују и на могућност трагања помоћу лингвистике и митологије. Што се тиче митологије европских народа, она указује на неке од могућности за у трагању за прапостојбином, а међу њима су најизразитији библијски Сенар, простори који су могли бити погођени библијским Потопом, Атлантида и Хипербореја. Митови о потопу су распрострањени у многим народима и изван Европе, па то логично указује на памћење јако старих стварних догађаја, највероватније изазваних климатским и тектонским поремећајима.
Митови о Атлантиди и Хипербореји су дубоко уткана у митологију многих европских народа, па их никако не треба занемарити. Оба простора су тајанствена. Локација Атлантиде је до данас тражена у безброј студија у свим просторима Атлантика и Медитерана, а са Хиперборејом је ситуација нешто једноставнија, јер за њено ближе лоцирање стоји на располагању само ограничен простор на северу Евроазије. Нажалост, општа знања из климатологије данашњег света говоре против такве могућности. Па ипак, неки новији резултати палеоклиматологије и палеоокеанографије указују на могућност да то није увек било тако и да у митовима има рефлексија реалних догађаја.
Познати руски научник Лав Николајевич Гумиљев је изучавао степске народе Евроазије и при томе се користио изразито мултидисциплинарним приступом, повезујући знања из бројних научних дисциплина, чиме је дошао до веома оригиналних и убедљивих закључака 2. Тако он (на с. 21) констатује да је крајем последњег леденог доба (између 20.000 – 12.000 година пре Христа) у Сибиру постојала бујна степа, над којом је сијало вечно плаво небо (над ледницима је стајао стабилан антициклон, а кишоносни облаци су обилазили Сибир са јужне стране).
Воде је у рубним зонама било у изобиљу од топљења ледника и у рекама и језерима је било пуно риба и птица. У степи је било мало падавина, али је обиље траве хранило стада мамута, говеда, јелена и газела. У таквим условима је постојао период од више хиљада година стабилног живота у хармонији са природом, чиме је лако објаснити настанак веома развијене животне философије, религије и обичаја код Индоевропљана (нпр. култ Сунца, велики значај говечета – симбола благостања и јелена – симбола Сунца).
Потпуним завршетком леденог доба, клима се мења и циклони доносе влагу у Сибир, северну Русију и Скандинавију. Степе се претварају у тајге, а животиње које пасу преселиле су се на југ у преостале суве степе. За њима су кренули и ловци и већина осталог становништва. Остали су само риболовци и птицеловци са обала река.
Тако долази до велике сеобе Индоевропљана. Гумиљев не везује ову појаву стриктно за Индоевропљане (што није ни битно, јер не морају само Индоевропљани бити потомци тог северног Пранарода), али Тилакова теорија, о којој ће бити речи, употпуњује се са њим и намеће се логични закључак о реалној остварљивости оваквог сценарија, док се временски период поклапа са појавом неолитских Подунавских култура, које би онда биле сасвим логичан наставак ове цивилизације.
Л.Н.Гумиљев наводи реузултате истраживања Брукса (према Гордону Чајлду), према којима су у време Вирмског леденог периода атлантски циклони пролазили преко Сахаре, Либана, Месопотамије, Ирана и Индије, што је стварало бујне степе у данашњим пустињским зонама Сахаре, Блиског и Средњег истока (с. 69). Крајем IV миленијума пре Христа циклони продужавају на север, степе се исушују и погодни услови за становништво концентришу се на долину Нила.
Слично потврђује Е. Ле Даноа 3, према коме су око 5.000 година пре Христа Калабрија, Сицилија и Тунис били спојени копненим мостом; Црно Море и Каспијско и Аралско језеро су чинили једну заједничку депресију; Чадско језеро је имало величину данашњег Црног Мора и постојало је нешто мање Нигерско језеро; Црвено Море је било језеро, а Нил се уливао у Чадско језеро (делту је направио тек око 3300-3200. године пре Христа); Западоевропска атлантска обала се простирала до иза Канарских и Азорских острва, а Егејско море је било копно и спајало је Балкан и Малу Азију. Према астрономским прорачунима, кључни тренуци климатских промена су се десили око 4.800. и 2.000. године пре Христа.
Позабавићемо се мало више анализом до сада познатих чињеница које говоре о Хипербореји и покушаћемо да утврдимо постојање разлога да се настави са трагањем за хиперборејским коренима индоевропске цивилизације. Новији резултати руских научника указују на такве разлоге и отварају широко поље даљих истраживања.
Почећемо од почетних студија које су претходиле данас важећим историјским теоријама. Стари немачки историчар Карл Готлоб Антон4, сматра Јазиге Словенима, односно једним од првобитних општих словенских имена. Према њему, најпре су Грци, Словени, Тојчери, Перси и Армени чинили Пранарод, који он условно назива Кавкасци. Потом су од њих постали Хиперборејци. Први Тојчери су се у прастаро време звали Немеци. Од Хиперборејаца су настали Сармати, који су Срби, а Срби су најстарије име за Словене. Касније су се, према Антону, Срби поделили на Јазиге и Србе. Срби се никада нису звали Словени, већ је то име касније пренето на Јазиге, који су после упада у Дакију почели да добијају различита имена (уместо ранијег имена Сармати) – Јазиги, Метанасте, Седловати. Према Антону, од Словена су настали Руси, Чеси, Моравци итд., а од Срба Анти и Венди, од којих касније Пољаци, Кашуби, Срби итд. Срби су у стара времена, настањивали Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен.
Антоново тумачење је једно од реткох које уважава старогрчке ауторе и њихове записе о Хипербореји и Хиперборејцима. Старогрчки аутори су Хиперборејом називали северне области иза Бореја (Северног ветра), о чему говори и Вељтман у својој студији Индогермани или Сајвани.
Тајанствена Хипербореја је приказивана на картама и о њој су испредане легенде, а римски аутор Плиније Старији у својој “Природној историји” (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о реалном древном становништву Поларног круга (детаљније о овоме пише Валериј Демин5), који је са Јелинима у вези преко култа Аполона Хиперборејског.
Плиније описује дуге сунчане периоде од пола године, изобиље хране и богатства, у коме људи умиру само кад се презасите животом.
Према Диодору Сицилијском, у Хипербореји се налази храм Аполона, бога Сунца, који по грчкој митологији потиче са Севера. Демин наводи мишљење руског научника Черткова да се у имену Аполон налази исти корен као у руским речима опалять, опаленный, опаляющий, тј. исто значење као у српској речи опалити. Даља Деминова истраживања указују на више разлога за заснованост оваквог мишљења.
Херодот описује пут Аристеја из Проконеса, који је (инспирисан предањем о Аполоновом завичају у Хипербореји, у који одлази сваке зиме) кренуо на север трагом Хипербореје. Тако је стигао до Иседоније. Према Херодоту, Аристеј је учио да “иза Иседоњана станују Аримаспи6, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале, станују Хиперборејци7”
Приказане анализе показују да постоји обиље аргумената за формирање другачије слике Старе Европе (оне која је претходила римској и грчкој цивилизацији) него што је слика данашње званичне историје, као и мноштво аргумената који указују на то да је Винчанска цивилизација морала имати континуитет до историјског доба и током њега. Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености.
Нема такође никакве сумње да је Винчанска цивилизација индоевропска. Вељтманове анализе, као и бројне наведене анализе које се уклапају у такав приступ, показују да је сродност словенског народа са староседеоцима била на простору који далеко превазилази простор Винчанске културе (онакве каквом је дефинисана у археологији). Ове анализе такође показују да се та сродност међу народима и племенима очувала све до периода распада Римске Империје и да се и до данашњих дана могу наћи бројни трагови код свих европских народа.
Ако сматрамо да смо досадашњим анализама у највећој мери задовољили потребу за утврђивањем порекла данашње европске цивилизације и прапостојбине Индоевропљана крајем неолита и почетком металног доба, сада долазимо до сасвим логичног питања, које се природно намеће: где се налазила још давнија прапостојбина Индоевропљана и да ли до њених трагова можемо доћи на основу расположивих података?
Археолошки налази утврђују постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета би се лако закључило да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Ипак, чињенице из антрополошких студија указују на то да су Индоевропљанима у области Медитерана претходили другачији народи (најчешће се утврђује да се ради о негроидима)1.
Разлог за овакве промене треба тражити пре свега у климатским и геолошким променама у Европи, Медитерану, Малој Азији и Блиском и Средњем Истоку током последњих 20-ак миленијума. Познато је да је последње ледено доба у Европи држало залеженим већи део копна северно од Алпа и Дунава и да је отопљавање почело пре 20-ак миленијума. Такође је познато да је у тим процесима било неколико мини циклуса климатских варијација. Такође се зна да је ниво океана варирао за више од 100 метара у тим процесима и да су велики простори данашње Европе мењали свој лик.
Поставља се питање: где су Индоевропљани могли живети пре више од десетак миленијума и како је текла њихова сеоба на просторе Подунавља, Балкана, Мале Азије и северно од Црног Мора?
Палеоклиматске и геолошке анализе пружају шансу за такво истраживање. Претходне анализе указују и на могућност трагања помоћу лингвистике и митологије. Што се тиче митологије европских народа, она указује на неке од могућности за у трагању за прапостојбином, а међу њима су најизразитији библијски Сенар, простори који су могли бити погођени библијским Потопом, Атлантида и Хипербореја. Митови о потопу су распрострањени у многим народима и изван Европе, па то логично указује на памћење јако старих стварних догађаја, највероватније изазваних климатским и тектонским поремећајима.
Митови о Атлантиди и Хипербореји су дубоко уткана у митологију многих европских народа, па их никако не треба занемарити. Оба простора су тајанствена. Локација Атлантиде је до данас тражена у безброј студија у свим просторима Атлантика и Медитерана, а са Хиперборејом је ситуација нешто једноставнија, јер за њено ближе лоцирање стоји на располагању само ограничен простор на северу Евроазије. Нажалост, општа знања из климатологије данашњег света говоре против такве могућности. Па ипак, неки новији резултати палеоклиматологије и палеоокеанографије указују на могућност да то није увек било тако и да у митовима има рефлексија реалних догађаја.
Познати руски научник Лав Николајевич Гумиљев је изучавао степске народе Евроазије и при томе се користио изразито мултидисциплинарним приступом, повезујући знања из бројних научних дисциплина, чиме је дошао до веома оригиналних и убедљивих закључака 2. Тако он (на с. 21) констатује да је крајем последњег леденог доба (између 20.000 – 12.000 година пре Христа) у Сибиру постојала бујна степа, над којом је сијало вечно плаво небо (над ледницима је стајао стабилан антициклон, а кишоносни облаци су обилазили Сибир са јужне стране).
Воде је у рубним зонама било у изобиљу од топљења ледника и у рекама и језерима је било пуно риба и птица. У степи је било мало падавина, али је обиље траве хранило стада мамута, говеда, јелена и газела. У таквим условима је постојао период од више хиљада година стабилног живота у хармонији са природом, чиме је лако објаснити настанак веома развијене животне философије, религије и обичаја код Индоевропљана (нпр. култ Сунца, велики значај говечета – симбола благостања и јелена – симбола Сунца).
Потпуним завршетком леденог доба, клима се мења и циклони доносе влагу у Сибир, северну Русију и Скандинавију. Степе се претварају у тајге, а животиње које пасу преселиле су се на југ у преостале суве степе. За њима су кренули и ловци и већина осталог становништва. Остали су само риболовци и птицеловци са обала река.
Тако долази до велике сеобе Индоевропљана. Гумиљев не везује ову појаву стриктно за Индоевропљане (што није ни битно, јер не морају само Индоевропљани бити потомци тог северног Пранарода), али Тилакова теорија, о којој ће бити речи, употпуњује се са њим и намеће се логични закључак о реалној остварљивости оваквог сценарија, док се временски период поклапа са појавом неолитских Подунавских култура, које би онда биле сасвим логичан наставак ове цивилизације.
Л.Н.Гумиљев наводи реузултате истраживања Брукса (према Гордону Чајлду), према којима су у време Вирмског леденог периода атлантски циклони пролазили преко Сахаре, Либана, Месопотамије, Ирана и Индије, што је стварало бујне степе у данашњим пустињским зонама Сахаре, Блиског и Средњег истока (с. 69). Крајем IV миленијума пре Христа циклони продужавају на север, степе се исушују и погодни услови за становништво концентришу се на долину Нила.
Слично потврђује Е. Ле Даноа 3, према коме су око 5.000 година пре Христа Калабрија, Сицилија и Тунис били спојени копненим мостом; Црно Море и Каспијско и Аралско језеро су чинили једну заједничку депресију; Чадско језеро је имало величину данашњег Црног Мора и постојало је нешто мање Нигерско језеро; Црвено Море је било језеро, а Нил се уливао у Чадско језеро (делту је направио тек око 3300-3200. године пре Христа); Западоевропска атлантска обала се простирала до иза Канарских и Азорских острва, а Егејско море је било копно и спајало је Балкан и Малу Азију. Према астрономским прорачунима, кључни тренуци климатских промена су се десили око 4.800. и 2.000. године пре Христа.
Позабавићемо се мало више анализом до сада познатих чињеница које говоре о Хипербореји и покушаћемо да утврдимо постојање разлога да се настави са трагањем за хиперборејским коренима индоевропске цивилизације. Новији резултати руских научника указују на такве разлоге и отварају широко поље даљих истраживања.
Почећемо од почетних студија које су претходиле данас важећим историјским теоријама. Стари немачки историчар Карл Готлоб Антон4, сматра Јазиге Словенима, односно једним од првобитних општих словенских имена. Према њему, најпре су Грци, Словени, Тојчери, Перси и Армени чинили Пранарод, који он условно назива Кавкасци. Потом су од њих постали Хиперборејци. Први Тојчери су се у прастаро време звали Немеци. Од Хиперборејаца су настали Сармати, који су Срби, а Срби су најстарије име за Словене. Касније су се, према Антону, Срби поделили на Јазиге и Србе. Срби се никада нису звали Словени, већ је то име касније пренето на Јазиге, који су после упада у Дакију почели да добијају различита имена (уместо ранијег имена Сармати) – Јазиги, Метанасте, Седловати. Према Антону, од Словена су настали Руси, Чеси, Моравци итд., а од Срба Анти и Венди, од којих касније Пољаци, Кашуби, Срби итд. Срби су у стара времена, настањивали Пољску, Шлезију, Лужицу и Мајсен.
Антоново тумачење је једно од реткох које уважава старогрчке ауторе и њихове записе о Хипербореји и Хиперборејцима. Старогрчки аутори су Хиперборејом називали северне области иза Бореја (Северног ветра), о чему говори и Вељтман у својој студији Индогермани или Сајвани.
Тајанствена Хипербореја је приказивана на картама и о њој су испредане легенде, а римски аутор Плиније Старији у својој “Природној историји” (Historia Naturalis IV.26) пише о Хиперборејцима као о реалном древном становништву Поларног круга (детаљније о овоме пише Валериј Демин5), који је са Јелинима у вези преко култа Аполона Хиперборејског.
Плиније описује дуге сунчане периоде од пола године, изобиље хране и богатства, у коме људи умиру само кад се презасите животом.
Према Диодору Сицилијском, у Хипербореји се налази храм Аполона, бога Сунца, који по грчкој митологији потиче са Севера. Демин наводи мишљење руског научника Черткова да се у имену Аполон налази исти корен као у руским речима опалять, опаленный, опаляющий, тј. исто значење као у српској речи опалити. Даља Деминова истраживања указују на више разлога за заснованост оваквог мишљења.
Херодот описује пут Аристеја из Проконеса, који је (инспирисан предањем о Аполоновом завичају у Хипербореји, у који одлази сваке зиме) кренуо на север трагом Хипербореје. Тако је стигао до Иседоније. Према Херодоту, Аристеј је учио да “иза Иседоњана станују Аримаспи6, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале, станују Хиперборејци7”
