Unija albanskih država do 2010.
Strategija i ciljevi velikoalbanskih separatista su definisani još 1878. godine, kada je održana Prva prizrenska liga.Tada je odlučeno da se radi na stvaranju velikoalbanske države od delova teritorija više balkanskih država. Ključni novi dokumenti koji su definisali i „opravdali” koncept stvaranja „velike Albanije” su: „Memorandum” Foruma albanskih intelektualaca Kosova od 26. oktobra 1996. godine i „Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja” Albanske akademije nauka iz Tirane, koja je napisana u leto 1998. godine, i kao i „Memorandum” prevedena na engleski jezik i poslata u ceo svet.
Jedini cilj Albanaca po „Memorandumu” je njihovo ujedinjenje u jednu jedinstvenu samostalnu albansku državu. I albanska Akademija nauka u svojoj „Platformi” polazi od toga da su Albanci praktično podeljeni u pet država i smatra da je jedini put za rešenje albanskog pitanja ujedinjenje u jednu državu.Ova „Platforma” albanske Akademije nauka je zapravo precizno definisana velikoalbanska strategija koja je jasno odredila pravce delovanja, ciljeve i razvoj događaja na ovom delu Balkana.
Borba za stvaranje „Velike Albanije”, po konceptu Albanske akademije nauka, će se voditi na sledeći način:
1. Kosovo sa Preševom, Bujanovcem i Medveđom u prvoj fazi treba da postane republika (država), a Albanci treba da pruže garanciju da će ta republika podjednako biti otvorena prema Srbiji kao i prema Albaniji, čime će postati faktor mira u jugoistočnoj Evropi. Dakle, najmanje što se može prihvatiti u sadašnjim okolnostima je da Kosovo postane konstitutivni element (država) u SCG;
Svoje za svoje
Amerika uz pomoć Velike Britanije i uz ćutanje i pomirljiv ton Nemačke,Francuske i Italije nameće, po svaku cenu, svoje rešenje o statusu Kosova i Metohije (KiM). Plafon američkog cinizma je u tome što se, u takvoj situaciji Beogradu nudi da preuzme odgovornost za aktivno i konstruktivno učešće u pregovorima o statusu KiM i za njihov ishod koji su oni već unapred predvideli kakav će biti. Amerikanci uz to mudro ćute da bi nezavisno KiM nanelo ozbiljnu štetu ulozi Srbije na Balkanu. Imajući sve to u vidu; ne dolaze u obzir nikakve priče o kompenzacijama na čijoj drugoj strani su: ulazak u EU ili evroatlantske integracije, čak ni o razmeni teritorija jer se na kraju sve svodi na trgovinu „svoje za svoje”.
2. Problem Albanaca u Makedoniji, koji čine 35 odsto stanovništva treba rešiti na jedan od dva načina: ili da se Makedonija konstituiše kao dvonacionalna država (status konstitutivnog naroda za Albance) po uzoru na Austrougarsku, ili tako što će se u Republici Makedoniji formirati posebna albanska autonomna pokrajina;
3. Albansko pitanje u Crnoj Gori rešiće se tako što onaj deo kompaktne albanske etničke teritorije, koju čine Plav, Gusinje, Rožaje, a to je „severozapadno Kosovo”, treba da postane samostalna autonomna pokrajina, sa Ulcinjem kao glavnim gradom. Albanci u Crnoj Gori čine samo 8 odsto stanovništva, ali navodno ne uživaju nacionalna građanska prava. Zbog toga su, kaže se, pravoslavni Albanci iz Crne Gore potpuno asimilovani, dok su uspešan otpor pružili jedino katolički i muslimanski Albanci, samo zahvaljujući tome što imaju kompaktnu teritoriju;
4. U Grčkoj navodno Albanaca ima znatno više nego što se to priznaje, pa u cilju zadovoljavanja i njihovih prava, treba dozvoliti da u osnovnim školama albanska deca uče pisanje i čitanje na albanskom jeziku, a u srednje škole moraju se uvesti predmeti kao što su istorija Albanije, istorija albanske književnosti na albanskom jeziku i drugi njima slični. Naravno, uz sve to da se Albancima koji su proterani 1945. godine, tj. njihovim potomcima omogući povratak. Granice „Velike Albanije” bile bi: Niš na severu i Epir na jugu.
Ova „Platforma” je zapravo definisala ciljeve u prvoj, prelaznoj fazi, kada treba stvoriti nove albanske države i autonomije na Kosmetu, u Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj, steći prevlast i homogenizovati teritorije na kojima Albanci žive. U drugoj, konačnoj fazi te države treba spojiti sa maticom Albanijom. U svealbanskoj političkoj strategiji u okviru fazne „Velike Albanije” i federalizacije „albanskog prostora” ključ je nezavisnost Kosmeta. Stvaranjem te druge šiptarske države dobilo bi se jezgro koje bi sebi privuklo ostale „albanske okupirane teritorije”.
Ohrabreni podrškom dela međunarodne zajednice i otvorenom pomoći SAD i Nato politički i vojni(teroristički) lideri velikoalbanskog separatističkog pokreta, čije su centrale u Prištini i Tirani, su tokom 2004. godine usaglasili strategiju i usvojili planove aktivnosti za realizaciju definisanih ciljeva na „albanskim etničkim teritorijama”. Određene su, organizovane i delimično raspoređene vojne (terorističke) snage na područjima koja su na udaru velikoalbanskih pretenzija. Pored političko-diplomatske akcije velikoalbanski pokret je, dakle, pripremio planove i snage za vojno delovanje, koje treba da pojača političku akciju ako to bude potrebno, i da uputi poruku međunarodnoj zajednici da Šiptari uvek mogu da pribegnu i vojnim metodama rešavanja krize i ostvarenja svojih ciljeva.
Šiptarski političari i paravojne formacije okupljene oko terorističke organizacije „Albanska nacionalna armija”, zajedno sa njenim političkim krilom „Nacionalnim komitetom za oslobođenje okupiranih teritorija” definisali su 2004. godine strateške interese Šiptara na Balkanu. Njihov cilj je nezavisno Kosovo (potpuno odvajanje od Srbije), federalizacija Makedonije (severozapadni deo bi pripao Šiptarima) i ujedinjenje Albanaca kroz procese albanske balkanske federalizacije (federacija, odnosno unija albanskih država),što je koncept „velike Albanije”. Taj proces treba da se odvija u više faza. Planirano je da se „nezavisno Kosovo” stvori u periodu 2005-2006. godina; federalizacija Makedonije da se okonča do 2007. godine, a da se uspostavljanje albanske unije obavi po principu stvaranja Evropske unije, do 2010. godine. U sastavu te planirane nove države na Balkanu bili bi; Kosovo i Metohija, jug centralne Srbije, jug Crne Gore, severozapadni deo Makedonije, severozapadni deo Grčke i zapadni deo Bugarske.
Političko krilo terorističke „Albanske nacionalne armije”, „Front za nacionalno ujedinjenje Albanaca”(FNUA) je krajem oktobra 2005. godine u izveštaju „Departmana za diplomatiju” upozorilo da „teritorija Kosova pored aktuelne teritorije koja je pod protektoratom OUN obuhvata i druge teritorije koje su kolonizovali Srbi i drugi narodi, a to su: istočno Kosovo, koje obuhvata Preševo, Bujanovac, Medveđu i Toplicu i vardarska dolina u Makedoniji”. Dalje se kaže da su „sve te nabrojane teritorije bile, jesu i uvek će biti albanske, da su sve te teritorije odvajkada nacionalne teritorije Albanaca i predstavljaju pokrajinu Republike Albanije koja se naziva Kosovo”.
Strategija i ciljevi velikoalbanskih separatista su definisani još 1878. godine, kada je održana Prva prizrenska liga.Tada je odlučeno da se radi na stvaranju velikoalbanske države od delova teritorija više balkanskih država. Ključni novi dokumenti koji su definisali i „opravdali” koncept stvaranja „velike Albanije” su: „Memorandum” Foruma albanskih intelektualaca Kosova od 26. oktobra 1996. godine i „Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja” Albanske akademije nauka iz Tirane, koja je napisana u leto 1998. godine, i kao i „Memorandum” prevedena na engleski jezik i poslata u ceo svet.
Jedini cilj Albanaca po „Memorandumu” je njihovo ujedinjenje u jednu jedinstvenu samostalnu albansku državu. I albanska Akademija nauka u svojoj „Platformi” polazi od toga da su Albanci praktično podeljeni u pet država i smatra da je jedini put za rešenje albanskog pitanja ujedinjenje u jednu državu.Ova „Platforma” albanske Akademije nauka je zapravo precizno definisana velikoalbanska strategija koja je jasno odredila pravce delovanja, ciljeve i razvoj događaja na ovom delu Balkana.
Borba za stvaranje „Velike Albanije”, po konceptu Albanske akademije nauka, će se voditi na sledeći način:
1. Kosovo sa Preševom, Bujanovcem i Medveđom u prvoj fazi treba da postane republika (država), a Albanci treba da pruže garanciju da će ta republika podjednako biti otvorena prema Srbiji kao i prema Albaniji, čime će postati faktor mira u jugoistočnoj Evropi. Dakle, najmanje što se može prihvatiti u sadašnjim okolnostima je da Kosovo postane konstitutivni element (država) u SCG;
Svoje za svoje
Amerika uz pomoć Velike Britanije i uz ćutanje i pomirljiv ton Nemačke,Francuske i Italije nameće, po svaku cenu, svoje rešenje o statusu Kosova i Metohije (KiM). Plafon američkog cinizma je u tome što se, u takvoj situaciji Beogradu nudi da preuzme odgovornost za aktivno i konstruktivno učešće u pregovorima o statusu KiM i za njihov ishod koji su oni već unapred predvideli kakav će biti. Amerikanci uz to mudro ćute da bi nezavisno KiM nanelo ozbiljnu štetu ulozi Srbije na Balkanu. Imajući sve to u vidu; ne dolaze u obzir nikakve priče o kompenzacijama na čijoj drugoj strani su: ulazak u EU ili evroatlantske integracije, čak ni o razmeni teritorija jer se na kraju sve svodi na trgovinu „svoje za svoje”.
2. Problem Albanaca u Makedoniji, koji čine 35 odsto stanovništva treba rešiti na jedan od dva načina: ili da se Makedonija konstituiše kao dvonacionalna država (status konstitutivnog naroda za Albance) po uzoru na Austrougarsku, ili tako što će se u Republici Makedoniji formirati posebna albanska autonomna pokrajina;
3. Albansko pitanje u Crnoj Gori rešiće se tako što onaj deo kompaktne albanske etničke teritorije, koju čine Plav, Gusinje, Rožaje, a to je „severozapadno Kosovo”, treba da postane samostalna autonomna pokrajina, sa Ulcinjem kao glavnim gradom. Albanci u Crnoj Gori čine samo 8 odsto stanovništva, ali navodno ne uživaju nacionalna građanska prava. Zbog toga su, kaže se, pravoslavni Albanci iz Crne Gore potpuno asimilovani, dok su uspešan otpor pružili jedino katolički i muslimanski Albanci, samo zahvaljujući tome što imaju kompaktnu teritoriju;
4. U Grčkoj navodno Albanaca ima znatno više nego što se to priznaje, pa u cilju zadovoljavanja i njihovih prava, treba dozvoliti da u osnovnim školama albanska deca uče pisanje i čitanje na albanskom jeziku, a u srednje škole moraju se uvesti predmeti kao što su istorija Albanije, istorija albanske književnosti na albanskom jeziku i drugi njima slični. Naravno, uz sve to da se Albancima koji su proterani 1945. godine, tj. njihovim potomcima omogući povratak. Granice „Velike Albanije” bile bi: Niš na severu i Epir na jugu.
Ova „Platforma” je zapravo definisala ciljeve u prvoj, prelaznoj fazi, kada treba stvoriti nove albanske države i autonomije na Kosmetu, u Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj, steći prevlast i homogenizovati teritorije na kojima Albanci žive. U drugoj, konačnoj fazi te države treba spojiti sa maticom Albanijom. U svealbanskoj političkoj strategiji u okviru fazne „Velike Albanije” i federalizacije „albanskog prostora” ključ je nezavisnost Kosmeta. Stvaranjem te druge šiptarske države dobilo bi se jezgro koje bi sebi privuklo ostale „albanske okupirane teritorije”.
Ohrabreni podrškom dela međunarodne zajednice i otvorenom pomoći SAD i Nato politički i vojni(teroristički) lideri velikoalbanskog separatističkog pokreta, čije su centrale u Prištini i Tirani, su tokom 2004. godine usaglasili strategiju i usvojili planove aktivnosti za realizaciju definisanih ciljeva na „albanskim etničkim teritorijama”. Određene su, organizovane i delimično raspoređene vojne (terorističke) snage na područjima koja su na udaru velikoalbanskih pretenzija. Pored političko-diplomatske akcije velikoalbanski pokret je, dakle, pripremio planove i snage za vojno delovanje, koje treba da pojača političku akciju ako to bude potrebno, i da uputi poruku međunarodnoj zajednici da Šiptari uvek mogu da pribegnu i vojnim metodama rešavanja krize i ostvarenja svojih ciljeva.
Šiptarski političari i paravojne formacije okupljene oko terorističke organizacije „Albanska nacionalna armija”, zajedno sa njenim političkim krilom „Nacionalnim komitetom za oslobođenje okupiranih teritorija” definisali su 2004. godine strateške interese Šiptara na Balkanu. Njihov cilj je nezavisno Kosovo (potpuno odvajanje od Srbije), federalizacija Makedonije (severozapadni deo bi pripao Šiptarima) i ujedinjenje Albanaca kroz procese albanske balkanske federalizacije (federacija, odnosno unija albanskih država),što je koncept „velike Albanije”. Taj proces treba da se odvija u više faza. Planirano je da se „nezavisno Kosovo” stvori u periodu 2005-2006. godina; federalizacija Makedonije da se okonča do 2007. godine, a da se uspostavljanje albanske unije obavi po principu stvaranja Evropske unije, do 2010. godine. U sastavu te planirane nove države na Balkanu bili bi; Kosovo i Metohija, jug centralne Srbije, jug Crne Gore, severozapadni deo Makedonije, severozapadni deo Grčke i zapadni deo Bugarske.
Političko krilo terorističke „Albanske nacionalne armije”, „Front za nacionalno ujedinjenje Albanaca”(FNUA) je krajem oktobra 2005. godine u izveštaju „Departmana za diplomatiju” upozorilo da „teritorija Kosova pored aktuelne teritorije koja je pod protektoratom OUN obuhvata i druge teritorije koje su kolonizovali Srbi i drugi narodi, a to su: istočno Kosovo, koje obuhvata Preševo, Bujanovac, Medveđu i Toplicu i vardarska dolina u Makedoniji”. Dalje se kaže da su „sve te nabrojane teritorije bile, jesu i uvek će biti albanske, da su sve te teritorije odvajkada nacionalne teritorije Albanaca i predstavljaju pokrajinu Republike Albanije koja se naziva Kosovo”.
