ПАРК “ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА”
(22. 02. 1991. Наша Реч, Лесковац)
Наставили смо ка парку “Девет Југовића”. Лагано смо се успињали сивим, прљавим и безличним степеницама што су ме подсећале на живу, ружну рану у здравом ткиву зеленог брда.
Чим смо стигли у парк пријатељ пусти руку свог сина и овај одјури асфалтном стазом парка.
-Хмм... Асфалт у парку?- промумлах.- Мени то делује ружно.
-Зашто?- упита ме пријатељ.
-Па, видиш, целим путем довде под ногама нам је био асфалт и сада, кад очекујем да ми под ногама закрцка шљунак, да се деси промена, оно – опет асфалт! Чему онда доћи овде!?Да бих опет гледао ту сиву, безличну, тупу површину и ходао по њој!? Зашто бар овде, на овом месту, не могу да заварам своје биће и поверујем да сам, бар на трен, отишао из града, да сам на неком другом, бољем, месту!?
Пријатељ ме потапша по рамену и благонаклоно ми се насмеши као каквом детету или душевном болеснику.
-Превише тражиш, пријатељу.
Можда сам, стварно, превише тражио, али ове клупе се, једноставно, нису уклапале у крајолик, штрчале су као трн у оку. Светиљке су биле превисоке, безличне, а на врху су им биле велике, ружне, беле кугле. Ноћу је њихова светлост пробадала очи и изазивала нелагодност. Можда сам овај парк доживљавао тако само зато што сам се сећао оног старог парка посутог шљунком, оних негдашњих пријатних и лепих клупа, оних ниских рељефних светиљки и њихове топле жуте светлости? Можда? Или сам, можда, тај парк само сањао!?
-Еј, где си!?- трже ме из размишљања пријатељ.
-А? Ту сам, ту сам. Размишљам о овој празнини у центру парка, о овом великом празном простору.
-Сад је празно, но лети је пуно цвећа, зар не?
-Како да не, само и тада ми делује празно. Ту у центру нешто недостаје, нешто велико, лепо, нешто што ће на леп начин нарушити монотонију предела. Некада, пре рата, ту је био велики мермерни споменик краља Александра. Срушили га комунисти.
-Шта је, да нећеш да опет подигну споменик краљу!?
-Ма не! Желим само да кажем да не би било лоше када би ту било постављено нешто у том стилу. Чак не бих волео, ни у ком случају, да ту буде споменик неком човеку, нити палим жртвама, већ неко уметничко дело с универзалном поруком, као: младост, љубав, лепота, хуманост... Нешто... рецимо нека лепа фонтана, али урађена маштовито, рељефно...
-Еј, да знаш да ти и није лоша идеја с фонтаном, јер овде нема чак ни обичне чесме за воду!
С.Р. Тадашња жеља ми је остварена сада у парку имамо и фонтану и дечије игралиште!!!