- Poruka
- 3.912
Из змајевог гнезда
Змајеви долазе
Уобичајено прва асоцијација на Кину за наше пословне људе се своди на ниске цене, често низак квалитет производа и одличну шансу да се нешто за релативно мале паре купи тамо и искористи овде или по европским или мало нижим ценама даље прода. И истина, овакав приступ се већ исплатио и исплаћује фирмама које су, за наше прилике, размишљале мало изван шаблона и имале довољну дозу авантуризма да се упусте у пословање на оваквим незгодним интерконтиненталним даљинама.
Уобичајено друга асоцијација се своди на недосањани сан о милијарду потрошача и могућностима које овакво тржиште пружа сваком предузећу са одговарајућим производом. Иако данас још увек милиони Кинеза себи не могу приуштити бог зна шта, има их и пар десетина милиона који радо уживају у благодетима недељног шопинга. Многе су стране фирме заузеле место за столом пре 10-так или 20-так година када је оних са новцем било врло мало, смишљено се коцкајући, послујући ‘на мало’ или чак и са губитцима, да би данас и сутра искористили рано присуство и пунили џепове својим власницима. А места за нове играче још увек има, и то на претек. Колико је мени познато, још се није појавио нико са наших простора који је успешно искористио овакву прилику, у ствари, чини ми се да није било ни значајнијих покушаја.
Оно што се обично испушта из вида је да у Кини постоје врло озбиљне фирме, које су по опсегу пословања и обрта прави Голијати у поређењу са било чим што ми имамо у Србији, и које годинама успешно послују на домаћем тржишту, са препознатљивим брендовима и респектабилним производима. Многе од ових фирми су у последње време почеле да бацају погледе на европска и америчка тржишта у потрази за даљим профитима а неке од њих су већ и богами до колена загазиле на глобално тржиште. Међу најчешће спомињане примере спада највећи светски произвођач фрижидера „Хаиер“, који оперише по целом свету и у туце својих погона у иностранству убраја и фабрике у Италији и САД; Затим „Леново“, које је највећи произвођач компјутера у Кини и четврти у свету од када је у власништву ПЦ дивизије „ИБМ-а“; Произвођач аутомобила „Нанђинг ауто“ који је присвојио британски „МГ Ровер“ или водећи светски произвођач телевизора „ТЦЛ“ чији се производи могу наћи на рафовима од Јужне Азије до Јужне Америке.
Све ове фирме су богато инвестирале у своје прекоморске подухвате, више су него профитабилне и послују у спрези са кинеском владом, која је власник највеће девизне резерве на планети, од 1,5 трилиона (!) долара, потенцијално највећег светског инвестиционог фонда. Заправо, они су само извидница надолазеће експанзије кинеског капитала и кинеских брендова на богата западна и друга страна тржишта, коју прижељкује и планира сам државни врх, како то у Кини бива.
Зашто би ово могло да буде важно за нас? Наравно ми немамо овакве светске брендове нити можемо да понудимо напредне технологије, огромно тржиште, развијене продајне мреже у Европи нити услуге А категорије. Али зато можемо да понудимо квалификовану радну снагу, добру географску локацију и битно мање трошкове пословања него иједна земља Европске Уније. Можда овакво стање ствари вређа понос оних који се радо присећају како су наше фирме градиле и успешно пословале по трећем свету у време силне СФРЈ или оне који мисле да стратешка партнерства треба да градимо само са етаблираним међунационалним корпорацијама и развијеним, богатим земљама... У ствари, да би било довољно пара, хлеба и игара нама пре свега треба довољно посла, на дуге стазе, па никако не смемо тако да размишљамо. Зар зато не би било више него прикладно када бисмо у госте позвали и кинеске фирме и широко отворили врата и кинеском капиталу?
Оно што је у целој ствари битно је да је Кина сама годинама водећа дестинација за страна улагања која су један од главних узрока значајног економског и технолошког напретка. Кроз веома паметне законске одреднице за стране улагаче, обезбеђени су платни и социјални програми изнад локалног просека а приходи великим делом усмерени у даља улагања у Кини. Одличан модел, какав баш и нама треба. Отуда је веома позитивна вест о посети кинеског аутомобилског гиганта „ФАВ“ крагујевачкој „Застави“ и прибојском „ФАП-у“, у контексту долазеће приватизације. Један или два оваква успешна заједничка пројекта као позивница, и ускоро бисмо могли да се устоличимо као балканска, ако не и европска, произвођачка и пословна база за многе кинеске фирме које ће у блиској будућности кренути у поход на Европу. И то са коферима пуним новца. Неко ће сигурно држати ту позицију, а зашто то не бисмо били ми?
Драган Павлићевић, Кина
[објављено: 23/04/2008]
http://www.politika.co.yu/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Zmajevi-dolaze.sr.html
-------------------------------------------------------
Pepsi, mislite o tome !
Змајеви долазе
Уобичајено прва асоцијација на Кину за наше пословне људе се своди на ниске цене, често низак квалитет производа и одличну шансу да се нешто за релативно мале паре купи тамо и искористи овде или по европским или мало нижим ценама даље прода. И истина, овакав приступ се већ исплатио и исплаћује фирмама које су, за наше прилике, размишљале мало изван шаблона и имале довољну дозу авантуризма да се упусте у пословање на оваквим незгодним интерконтиненталним даљинама.
Уобичајено друга асоцијација се своди на недосањани сан о милијарду потрошача и могућностима које овакво тржиште пружа сваком предузећу са одговарајућим производом. Иако данас још увек милиони Кинеза себи не могу приуштити бог зна шта, има их и пар десетина милиона који радо уживају у благодетима недељног шопинга. Многе су стране фирме заузеле место за столом пре 10-так или 20-так година када је оних са новцем било врло мало, смишљено се коцкајући, послујући ‘на мало’ или чак и са губитцима, да би данас и сутра искористили рано присуство и пунили џепове својим власницима. А места за нове играче још увек има, и то на претек. Колико је мени познато, још се није појавио нико са наших простора који је успешно искористио овакву прилику, у ствари, чини ми се да није било ни значајнијих покушаја.
Оно што се обично испушта из вида је да у Кини постоје врло озбиљне фирме, које су по опсегу пословања и обрта прави Голијати у поређењу са било чим што ми имамо у Србији, и које годинама успешно послују на домаћем тржишту, са препознатљивим брендовима и респектабилним производима. Многе од ових фирми су у последње време почеле да бацају погледе на европска и америчка тржишта у потрази за даљим профитима а неке од њих су већ и богами до колена загазиле на глобално тржиште. Међу најчешће спомињане примере спада највећи светски произвођач фрижидера „Хаиер“, који оперише по целом свету и у туце својих погона у иностранству убраја и фабрике у Италији и САД; Затим „Леново“, које је највећи произвођач компјутера у Кини и четврти у свету од када је у власништву ПЦ дивизије „ИБМ-а“; Произвођач аутомобила „Нанђинг ауто“ који је присвојио британски „МГ Ровер“ или водећи светски произвођач телевизора „ТЦЛ“ чији се производи могу наћи на рафовима од Јужне Азије до Јужне Америке.
Све ове фирме су богато инвестирале у своје прекоморске подухвате, више су него профитабилне и послују у спрези са кинеском владом, која је власник највеће девизне резерве на планети, од 1,5 трилиона (!) долара, потенцијално највећег светског инвестиционог фонда. Заправо, они су само извидница надолазеће експанзије кинеског капитала и кинеских брендова на богата западна и друга страна тржишта, коју прижељкује и планира сам државни врх, како то у Кини бива.
Зашто би ово могло да буде важно за нас? Наравно ми немамо овакве светске брендове нити можемо да понудимо напредне технологије, огромно тржиште, развијене продајне мреже у Европи нити услуге А категорије. Али зато можемо да понудимо квалификовану радну снагу, добру географску локацију и битно мање трошкове пословања него иједна земља Европске Уније. Можда овакво стање ствари вређа понос оних који се радо присећају како су наше фирме градиле и успешно пословале по трећем свету у време силне СФРЈ или оне који мисле да стратешка партнерства треба да градимо само са етаблираним међунационалним корпорацијама и развијеним, богатим земљама... У ствари, да би било довољно пара, хлеба и игара нама пре свега треба довољно посла, на дуге стазе, па никако не смемо тако да размишљамо. Зар зато не би било више него прикладно када бисмо у госте позвали и кинеске фирме и широко отворили врата и кинеском капиталу?
Оно што је у целој ствари битно је да је Кина сама годинама водећа дестинација за страна улагања која су један од главних узрока значајног економског и технолошког напретка. Кроз веома паметне законске одреднице за стране улагаче, обезбеђени су платни и социјални програми изнад локалног просека а приходи великим делом усмерени у даља улагања у Кини. Одличан модел, какав баш и нама треба. Отуда је веома позитивна вест о посети кинеског аутомобилског гиганта „ФАВ“ крагујевачкој „Застави“ и прибојском „ФАП-у“, у контексту долазеће приватизације. Један или два оваква успешна заједничка пројекта као позивница, и ускоро бисмо могли да се устоличимо као балканска, ако не и европска, произвођачка и пословна база за многе кинеске фирме које ће у блиској будућности кренути у поход на Европу. И то са коферима пуним новца. Неко ће сигурно држати ту позицију, а зашто то не бисмо били ми?
Драган Павлићевић, Кина
[објављено: 23/04/2008]
http://www.politika.co.yu/rubrike/Moj-zivot-u-inostranstvu/Zmajevi-dolaze.sr.html
-------------------------------------------------------
Pepsi, mislite o tome !
