Шизофренија у нашем народу

Зашто нам се, као нацији и држави, дешава то што нам се догађало кроз цео трагични 20. век?

Реч је о динамичном сучељавању два геополитичка начела: поморског и копненог, који има планетарну димензију и светскоисторијски значај. Према овом моделу, свесно симплификованом ради јасноће и оперативне ефикасности, народе света можемо грубо поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога да ли освајању простора приступају сувоземним или морским путем. Овде није реч само о различитим начинима комуникације и транспорта, већ и о два различита погледа на свет, два типа цивилизације, који на особен начин одређују унутрашњу и спољну политику држава и народа, неретко и независно од тренутног контекста догађаја. Да почнемо од морског принципа. Најопштија карактеристика „поморског типа цивилизације” је примат економског над политичким фактором, из којег као да закономерно настаје „либерални тржишни модел” и њему прилагођена „парламентарна демократија” у којој новац доминира над друштвом. Типичан представник оваквог геополитичког опредељења у нововековној историји (у антици би то били „таласократија” Атина и Рим) јесте бивша „краљица мора” Енглеска, чија су колонијална освајања била у функцији ширења поменутог цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске империје. Скоро идентична мисија припада данас Сједињеним Америчким Државама, које су геополитички наследник и следбеник Велике Британије, где је атлантизам попримио најрадикалније карактеристике у економској, социјалној, политичкој и духовној сфери. Англосаксонци су кроз Макиндера и Махана дефинисали, а кроз Кисинџера и Бжежинског и скоро спровели, свој вишевековни „водени принцип” – доминација на морима, која је пут ка успешној контроли Хартланда (срца Земље), које се у великој мери поклапа са евроазијским пространствима Русије. Да би то остварили, морају онемогућити „коалицију континенталиста” или, рецимо то мало политички актуелније, на европском простору спрегу Париз-Берлин-Москва...

Насупрот овом, постоји и други „континентални геополитички принцип”, чија је основа у „примату политичког над економским фактором”, где је интерес заједнице у важним историјским моментима био изнад појединачних утилитарних интереса. Његова карактеристика је релативно чврста хијерархија, економија са наглашеном етатистичком и социјалном димензијом, као и духовност која, насупрот западној рационалистичкој религиозности, има јаку црту мистичног. Упрошћено речено, наспрам либералног индивидуалистичког „Ја” стоји колективистичко „Ми”. Такав модел цивилизације настао је у православној Русији и културама Блиског и Далеког истока. Хантингтон говори, а много западњака то мисли, да је граница либералног и индивидуалистичког Запада у Европи тамо где почиње ауторитарно и колективистичко православље.

Дакако да и међу „континенталним” друштвима постоје огромне цивилизацијске разлике, али их ради уопштавања овде нећемо посебно анализирати, осим што можемо разликовати западноевропски континентализам (немачки и француски), затим руски и на крају азијске типове „континентализма”. Можемо рећи да се испод површине хаотичних историјских догађаја одвија драма у којој се непрестано сучељавају ова два друштвена модела и начина мишљења, како на планетарном, тако и на унутрашњем политичком нивоу појединих друштава.

Сукоб САД–СССР, разарање Источног блока, исцртавање нове карте Европе у постхладноратовској епохи догађаји су који се могу разумети само ако се ови теоретски модели примењују у геополитичком кључу. Наиме, испод површине пролазног идеолошког сукоба криле су се дубље струје геополитичких „процеса дугог трајања”, у којима је идеологија била мало више од маске која је варала површне посматраче. Ако се, рецимо, овако анализира совјетска и америчка политика у Авганистану, онда је јасно да је она само нова рунда у сукобу руског континенталног блока са англосаксонским, која се на сличан начин за исти простор водила и у 19. веку. Целокупна стратегија обуздавања „комунистичке зле империје” (Реган) заправо је геополитичко окруживање СССР-а ланцем „савезника” од западне Европе, преко Блиског истока и Азије до Јапана, па тако представља само понављање стратегије Велике Британије према Русији, али и према било коме ко из Хартланда може да буде претња њиховој хегемонији. Постхладноратовска епоха геополитичком сучељавању два геополитичка начела мора и копна дала је додатни импулс, нове форме, које превасходно проистичу из нове технолошке револуције, која проузрокује појаву нових геополитичких играча на евроазијској шаховској табли (Кина, пре свега). Технолошки развој и нова геополитичка реалност америчке глобалне хегемоније мењају начин живота, али и начин одређења онога што зовемо државом, нацијом, територијом… Тешко је данас говорити о разлици између унутрашње и спољне политике, о оштрој граници између рата и мира (пример Космета). Тако су атлантизам и континентализам постали не толико географски, колико идеолошки и културолошки појмови.

Геополитички приступ анализи положаја Србије у свету за нашу политичку класу је, чини се, нешто егзотично, ако не и глупо. Насупрот тој домаћој наивности и глупости, ми видимо да овако схваћена спољна политика представља основ на коме се гради свака иоле озбиљна стратегија. Нарочито у томе предњаче водећи амерички геостратези који, попут Хантингтона, истичу да „стратешка победа у хладном рату није и цивилизацијска”. Супротно наивном оптимизму мондијалиста, они наглашавају да је тријумф западне идеологије у туђим цивилизацијама и културама површан и вероватно привремен. Због тога је једна од њихових „препорука” не толико директно наметање сопственог модела цивилизације незападним народима, колико усмеравање туђег културног и цивилизацијског обрасца у одређеном правцу стварањем бројних „центара утицаја” у идеолошкој, медијској, економској и политичкој сфери, који код незападних народа одржавају стање у корист њихових интереса. Дакле, механизми директне вестернизације (која је и „процес” и „пројекат”) надограђују се или замењују настојањем да се прагматично искористе локалне традиције зарад сопствених стратешких и економских циљева...

Да би смо разумели о чему говоримо почнимо од анализе идеје југословенства, која представља балкански одјек старијих панславистичких тежњи, које су у Русији биле развијене посебно у другој половини 19. века. Подсетимо, реч је о покрету, који је у Русији тежио обједињавању свих Словена (православних и католика) тако што би руски национализам временом прерастао у пансловенски, иако за остварење таквих тежњи није било реалног расположења код Словена католика. Напротив, руски панславизам као „пројекат” русификације неруских Словена, само је јачао отпоре и антируска и антиправославна осећања, претварајући ове народе у пуки инструмент британске, а и немачке (гео)политике. Осим тог руског панславизма постојао је и католички панславизам, нарочито код Чеха, који је желео да искористи руску војну моћ да би их ослободио германске доминације. На опасност прерастања руског у пансловенски национализам, посебно је упозоравао велики дипломата и филозоф Леонтјев, изрекавши у једној полемици са словенофилима, чувену реченицу да „словенство постоји, али славизма нема”, осећајући да је оваква идеолошка контструкција (копија пангерманизма) штетна како за све Словене тако и за саме Русе. Он је разумео да словенство нема дубок историјски садржај и смисао, док насупрот тога то „византинство” као темељ руске културне матрице, итекако има . Стога је он третирао словенофилски романтизам као идеолошко кукавичје јаје које ствара само нове забуне а и невоље.

Да то нису биле само интелектуалне конструкције показаће историја. Трагични догађаји из Првог светског рата, огромна непотребна страдања руских војника на источном фронту под притиском западних савезника, довели су до љуљања источне империје и револуционарног таласа. Показало се и да је панславистичка идеологија мртво слово на папиру, јер су Словени ратовали против Словена, и то чини се они под командом Беча са великим жаром против своје „браће” Срба и Руса. Русија као изнутра подељено друштво (Хантингтон каже „шизофрено”) на западњачку елиту и на евроазијску народну масу није могло да поднесе таква искушења. Држава је пропала, а вакуум моћи је искористила најорганизованија и најфанатичнија „секта” – бољшевици да се дочепају власти. Уз то треба и додати да су немачки генералштаб и амерички банкари помагали и финансирали Лењина и његов револуционарни експеримент из стратешких, геополитичких и економских разлога. На тај начин су и Немци и Англосаксонци хтели да избаце из игре јединог озбиљног конкурента на огромним просторима Евро-Азије. Но на крају се то и Немцима вратило као бумеранг, па су за неко време ван игре били и Берлин и Москва. Дакле потпуни тријумф атлантистичке стратегије „завади па владај”.

После прве фазе „светске револуције” у којој је, по речима Троцког, Русија требала да послужи само као шибица која би запалила светски пожар, наступила је стабилизација комунистичког поретка и стварање комунистичке империје под влашћу Стаљина. Тако се кроз једну радикално модернистичку и западњачку идеологију формирала нова евроазијска империја на колективистичким принципима. Са једне стране, агресивна и брутална секуларизација и вестернизација руског друштва, а са друге обнова некаквог „руског империјализма”, додуше, сада са петокраком. Стаљин постаје бољшевички „самодражац”. Током Другог светског рата Стаљин, угрожен од нацистичке Немачке, форсира и панславизам као начин да мобилише словенске масе против германског окупатора. То је био покушај, додуше не претерано успешан, да се панславизам искористи у стратешке сврхе. Но, на крају крајева са пропашћу комунизма и Варшавског (више мање пансловенског) савеза остао је само анимозитет Пољака и Чеха према Русима. То су наравно искористиле западне земље да, под плаштом „ослобађања” од Руса и комунизма, ова друштва претворе у вазална. Дакле од тог и таквог панславизма су имали штете готово сви Словени.

На сличан начин је пансловенство (зло)употребљено и на балканским просторима. Руски панславизам је деловао са позиција руских аспирација на Балкану, док је онај западни аустрославизам имао за функцију да веже Србе за Хрвате и Словенце да би их одвојио од руског утицаја, али и од претензија да створе самосталну државу и воде независну спољну политику. Стога је било потребно на крају Првог светског рата спречити „тријумф Срба на Балкану” који би по британском историчару Ситону Вотсону „представљао велику несрећу за европску културу и цивилизацију ”. Ово се могло постићи преко стварања „мултикултуралне” југословенске заједнице у којој би Срби и српски национализам били неутралисани и контролисани. Преко југословенске идеологије Србија се претопила у Југославију која је била геополитички тампон према германским и руским аспирацијама на балкански регион. По садржају је тај тип југословенства био много ближи аустрославизму (па и илирству) па је стога значио одвајање од других несловенских и православних народа, а са друге стране је био супротстављен германском фактору. Све ово је одговарало Француској и Англосаксонцима. Иако је југословенство било производ и домаћег идејног тока српске и хрватске политичко-интелектуалне сцене, оно је и послужило конкретним геополитичким интересима појединих земаља.

Резултат овакве чудне државне и идеолошке творевине су непрекидни унутрашњи сукоби и конфузна спољна политика. У тој и таквој држави су Србија и Срби губили свој идентитет и интегритет а при том су били непрекдино оптуживани од других да доминирају том рогобатном државом са позиција „великосрпске хегемоније”. Овакво мутно југословенство је само још више појачавало историјске неспоразуме и анимозитете, нарочито Хрвата према Србима. Епилог оваког мулти-култи експеримента је: крах државе 1941. грађански рат, етнички сукоби, геноцид над србима у Хрватској. При томе се морамо подсетити британске улоге у подстрекавању Срба да Хитлеру кажу „не” и тако започну сопствену голготу. Дакле последица панславизма у југословенској „редакцији” је слична оном који је имао руски – још јачи анимозитет Словена према Словенима. Онде Пољака према Русима, овде Хрвата према Србима.

Те 1941. је англосаксонцима било потребно да се отвори још један фронт на Балкану, а можда као и 1914. да се на тај начин у светски рат увуче и Русија (додуше сада као СССР). Они су стога подржавали покрете отпора – четнике и партизане да би везивали што више немачких дивизија на овом простору. Истовремено нису много марили за геноцид над Србима у Хрватској јер им је Загреб готово увек био симпатичнији од Београда (уосталом само су други бомбардовали 1944.).

Да би се разумела британска–англосаксонска политика на Балкану у Другом светском рату у геополитичком кључу довољно је погледати какав су однос имали према Титу и Дражи. Прво су били више благонаклони према четничком покрету као југословенском и демократском који би рестаурисао предратну југословенску државу на челу са династијом Карађорђевића који су били под њиховим туторством. Но како је геноцид над Србима у Хрватској изазвао „померања” унутар четничког покрета од југословенског ка српском национализму то је он био све мање позитивно оцењиван у Лондону. Сам Черчил је рекао да Англосаксонци не могу подржати четнички покрет, јер је постао „српски и националистички” и да им је стога ближи Титов аустрославизам који ће обновити југословенску државу. Без обзира што је реч о бољшевичком револуционару – геополитички принцип их је водио ка томе да Дражу „русофила” одбаце, а Тита „атеисту” подрже.

Тито је био бољшевик, али и човек који је био окренут Западу. Његов католички и аусторугарски културни бекграунд су имали велик утицај на његову политичку оријентацију. Стога је често био сумњив „евроазијском” Стаљину који га је и 1948. оптужио да је човек Запада у редовима комуниста . До сада се нису озбиљно узимале у обзир те Стаљинове оптужбе, а нарочито се нису сагледавале у геополитичком кључу сукоба „атлантиста” и „континенталиста”. Ми наравно не тврдимо да је то једина диментзија сукоба, већ само да је веома значајна. Да те „стаљинистичке” оптужбе нису без основа показује и политичка историја Јосипа Броза Тита после 1948. Он је, наиме, не само у време сукоба са СССР-ом већ и после тога био човек од изузетног поверења англосаксонаца. Треба само подсетити како је преко Покрета несврстаних пацификовао и од СССР-а одвојио младе тек деколонизоване државе Африке и Азије. Стога не чуди што је према њему гајио анимозитет Де Гол који је класични представник западноевропске „континенталне идеје”, а што су га амерички финансијски центри засипали милијардама „донација и кредита”.

Исто тако је могуће је и сукоб Тита и Ранковића на Брионском пленуму тумачити, између осталог и као Јосипов коначни обрачун са „континенталним опредљењем” у партији и са озбиљним државним централизмом који је представљао овај други. Проблем Краља Александра и Алескандра Леке је, ма колико они били различити, био исти – они су јако озбиљно схватали југословенство и југословенску државу коју су хтели да очувају. Може се у том контексту тумачити и то што је на недавном скупу ОЕБС-а у Варшави британски амбасадор Крофорд помињао тобожње Ранковићево „насиље на Косову” као један од важних аргумената у прилог независном Косову.

Англосаксонска геостратегија, деведесетих година прошлог века, прави привидан заокрет тако што одбацује идеју југословенства. Реч је о маневру који најчешће збуњује тзв. истраживаче површних чињеница, који занемарују дубље историјске и геополитичке токове . Југославија је имала своју функцију и чини се рок трајања. После исхода Осме седнице Савеза Комуниста Србије, а и после „озлоглашеног” Меморандума јасно да је у Србији идеја „наивног југословенства” еволуирала у идеју „рационалног југословенства”. Нестало је, или је нестајало постепено, оне „српске заљубљености” у Југославију ради које је Београд био спреман да жртвује националне интересе. Поред тога са распадом СССР-а нестало је потребе да Југославија буде тампон према „источној империји”. Управо те околности су утицале на планере англосаксонске геостратегије, потпуно свесне да нестајање граница између нове интерпретације југословенства и заштите српских националних интереса, носи потенцијал геополитичког „континентализма”. Но ипак нису били тако радикално против опстанка Југославије, као што је то била Немачка подржавајући Загреб и Љубљану, под условом ако би је „рестаурирао” још један Хрват, овај пут Анте Марковић .

Због тога је отпор таквом моделу опстанка или распада СФРЈ-а државног руководства Србије, на челу са Милошевићем, па и отпор српског народа растакању његових историјских и етничких простора, био толико медијски демонизован. Са становишта Запада, предвођеног англосаконцима, Срби су починили неопростив грех, јер су били препрека њиховом „продору на Исток” али и зато јер су се наводно опирали глобализму-атлантизму као идеји, о чему је недавно писао некадашњи заменик државног секретара САД Строуб Талбот.

Треба напоменути да основни циљ атлантских „агената утицаја” није толико борба против српског национализма, колико борба против његове интерпретације у „континенталном геополитичком кључу”. Постоји читав спектар политичких покрета и странака, које су од деведесетих година, биле под посредним и непосредним утицајем „морског принципа”. Ако изузмемо левичарске невладине групације, отворено финансиране од стране западних влада и њихових специјалистичких служби, веома је занимљиво да значајан број „српских атлантиста” делује под маском „националне деснице”. Истина, чланови њихових организација су често били искрени патриоте, који ни до данас не разумеју, да су изманипулисани. Сва та сервилност се рационализовала „српској наиви” кроз флоскуле попут оне „да смо Американцима дали базе сада би смо имали све што хоћемо ” или данас: „ако би смо били кооперативнији добили бисмо можда пола Косова”.

Типичан пример таквог деловања, био је проамерички Српски Покрет Обнове, чији је лидер Вук Драшковић школски пример „националисте атлантисте”. Емил Влајки је писао о томе да је Америка промовисала „четништво” и „антикомунизам” на овим просторима ради остваривања својих стратешких интереса. Сетимо се само Драшковићеве реторике о „одсецању руку свима онима који у Србији носе неку другу заставу осим српске”. Таква демагогија је могла само да хомогенизације друге народе на антисрспкој основи и да тако продуби постојеће националне антагонизме на тлу некадашње Југославије. Последица тог и таквог деловања је смањење шансе да се реализује континентална идеја „рационалног југословенства ” у корист англоамеричких интереса контроле српског историјског и етничког простора, под изговором борбе против измишљеног баука „Велике Србије”. После почетка ратних догађања је СПО „еволуирао” у пацифистичку и грађанску партију која је таквим понашањем изгубила кредибилитет у широј јавности, али је зато увек била на линији „политички коректности”.

Сасвим супротан еволутивни пут имала је идеја Велике Србије, у интерпретацији Српске Радикалне Странке и њеног председника Шешеља. Наиме, за разлику од „атлантисте Драшковића”, лидер радикала деведесетих је прешао пут од „националисте атлантисте” који је показивао разумевање за америчку агресију на Ирак у „националисту континенталисту”, чије конкретно политичко деловање је у основи било блиско Милошевићевом „рационалном југословенству” што је обојици обезбедило моћне непријатеље и хашку тамницу. Врхунац таквог орпора англосаксонском геополитичком продору на Балкан исказан је приликом формирања владе која је дочекала косовске сукобе и НАТО бомбе. Управо због супротстављања атлантистичкој стратегији, и некаквог „говора мржње”, лидер радикала заточеник је Трибунала у Хагу, који је нескривено средство геополитичке прекомпозиције Балкана и реинтерпретације његове новије историје.

Геополитички дуализам посебно је био занимљив у политици покојног премијера др Зорана Ђинђића. Његова геополитичка оријентација, дуго је била неодређена и конфузна. Као председник Демократске странке Ђинђић је био човек посвећен модернизацији и европеизацији Србије. Но он није био по вољи англосаксонаца који су га доживљавали као блиског немачком фактору (и том блоку у ЕУ). Стога су га третирали као потенцијалног „континенталисту”, којем никада нису могли веровати. Атлантистима је посебно сметала Ђинђићева лична самосталност и напор да се Србија приближи најјачој европској држави. Чак се и покушај „свргавања” од стране Вуксановића 2000-те може тумачити у том кључу, јер се ту ангажовао и амерички изасланик Гелбард. Да је у Ђинђићу постојао „контитнетални” потенцијал говори и његова последња фаза када се, верујемо искрено, ангажовао око интернационализације косовског питања. Његова трагична смрт, чија политичка позадина је још мистериозна , је прекинула еволуцију ка „континеталном” патриотском политичару, како га је и Добрица Ћосић препознао . По инсајдерским изјавама Бебе Поповића амерички фактор је рушио Ђинђићеве људе у влади. Неспорно је да је после тога политика Србије и ДС убрзано преусмерила у правцу отвореног „атлантизма”. Наместо пронемачког Ђинђића добили смо Тадића који је сасвим окренут англосаксонцима.

Србија се после референдума у Црној Гори, нашла на геополитичкој и историјској раскрсници. Распад државне заједнице, представља завршни ударац атлантске геостратегије идеји „рационалног југословенства”, која је свој континентални потенцијал покушала да одржи чак и у једном правном провизоријуму каква је била конфедерација Србије и Црне Горе. Реч је о геополитичком избору, који уколико би био остварен, садржи перспективу затварања у „саму себе” и даљње слабљење. То би отворило и питања нових облика фрагментирања по регионалном принципу. На државном плану таква Србија, била би потпуно индиферентна према судбини својих сународника на постјугословенским просторима, и практично би водила потпуно анационалну унутрашњу и спољњу политику.

Оваква „србијанска” оријентација значи потпуни крах српске националне идеје коју је у новом веку започео остваривати Карађорђе и његови устаници. Овакав клаустрофобични изолационизам одговара минорној улози Србије на Балкану какву јој дају атлантисти.

Поред те „неојугословенске” опције која се огледа и кроз југоносталгију вероватна је опција манипулисања „српским национализмом”. Он би споља имао обележја повратка традиционалним вредностима, нацији и породици , док би суштински то била симулација без садржаја. Један такав „народњачки покушај” је и Богољубов ПСС. Поред националиста „Србијанаца” у стварању „политички коректног” патриотизма одређену улогу имају и неки конзервативни црквени кругови са којима се одавно манипулише преко идеолошког монархизма и формалног традиционализма. Оваква оријентација карактеристична је за деловање једног крила Демократске Странке Србије, који је на један готово необјашњив начин био амнестиран од било какве медијске критике актуелне Владе, попут министара економиста Бубала и Париводића. Овде је реч о људима који очигледно одговарају интересима „демократског блока” и страним финансијским центрима моћи.

Друго крило, очито изнутра подељене Демократске Странке Србије, носи у себи континентални геополитички потенцијал . Његови представници су, чини се, министар правде Стојковић и шеф БИА Раде Булатовић, који су последњим акцијама, посебно покушајима сузбијања корупције, показали, ако ништа друго а оно барем државотворне намере у времену свеопштег растакања државе и нације. Ту треба додати и Санду Рашковић Ивић и Вељу Илића. Између, ова два крила је премијер Коштуница, мада његова реторика и деловање око Космета, одају личност интимно ближу „континенталистима”. Но он је изгледа у мањини у врху своје странке и овакве владе.

Чини се да велик „континентални” потенцијал садржи Српска Радикална Странка. Колико је битна геополитичка оријентација може да илуструје какав би „позитиван преокрет” перцепције СРС-а у светским и домаћим атлантистичким медијима имало њено окретање „атлантским интеграцијама”. Од ружног пачета би постали диван „демократски лабуд”. Но проблем Радикала није само то што су на атлантистичком „индексу забрањених партија” већ и њихова концепција „Велике Србије”, која у садашњем историјском тренутку делује потпуно нереално, а неретко и контрапродукивно. То је околност која закономерно води „атлантизацији радикала” или барем њиховог искоришћавања у атлантистичкој стратегији поделе Србије на два политичка табора.

Повратак старе радикалске реторике сужава им политички маневарски простор. Штета од снажне реторике засноване на „националним емоцијама” је вишеструка, не само за радикале, већ и за цео „континентални блок у Србији”. На унутрашњем плану, она директно води хомогенизацији свих „атлантиста”, док на спољашњем плану, доводи у питање и континенталну (а у оквиру тога нарочито проруску) оријентацију којој тежи ова странка. Наиме, путиновска геополитика Русије, заснована је на начелу умереног стратешког прагматизма, сигурно да није спремна да односе са Србијом гради на атлантистичкој „свесловенској православној солидарности”, већ конкретним „континенталним стратегијским повезивањима”, пре свега у економској сфери.

Ова анализа домаћег политичког спектра показује да је наша елита незрела и геополитички неписмена. А оно што је још горе од тога је да показује опасне симптоме геополитичке шизофреније, јер се непрекидно ломи између сервилности атлантистичкој стратегији с једне и неартикулисане континенталне оријентације са друге стране, која често својом неумереношћу само представља рад у „корист сопствене штете”.

јер те не мрзи да оволико пишеш или ти ово преписујеш

Jel bre sta uradi ovo pa ko to da cita, he

Kakve to veze imas sa shizofrenijom? Dobar je naslov, al ti je tema krta i puca tacno na mestu gde pominjes tu podelu na 2 naroda u odnosu na blizinu mora.

Vidi, ovaj... kako se već zoveš, što ti lepo ne napišeš knjigu?
Stvar je pojednostavljena do krajnosti, verovatno radi kraćeg izlaganja, ali je ipak primetan uticaj (da ne kažem "navođenje na svoju vodenicu") spomenutog anglo-američkog interesa, koji oni pokušavaju da "naučno" objasne. Vole, brate, tuđe da otimaju, pa to ti je! To je zato što su nedovoljno kreativni da smisle način da žive ne ne osporavajući drugima pravo na život. I zato se u njihovom načinu razmišljanja nalazi rasizam i militarizam, mnogo češće nego u drugim, mnogo starijim, civilizacijama. Tako se osećaju manje inferiornim. Lako je biti bogat, otimajući od drugih, pa onda proglašavati bigatstvo merilom sposobnosti i razvijenosti. Samo u slučaju kada bi svi morali da žive od sopstvenoh sposobnosti za razvoj i bez mogućnosti da otimaju, moglo bi se porediti.

Зашто нам се, као нацији и држави, дешава то што нам се догађало кроз цео трагични 20. век?

Kliknite za proširenje...

Vekovima smo tragični