- Poruka
- 6.825
Gospodin Marshall Gardner iz Aurore, Illinois, je svojevremeno podneo prijavu za patent Američkoj Federalnoj Agenciji za Patente. Nakon dugogodišnjeg istraživanja dao je naučno utemeljenje teoriji koja potpuno odudara od uvreženog mišljenja javnosti. Nakon 18 meseci, 12.05.1914. Američka Agencija mu je odobrila patent broj 1096102 i izdala naučni sertifikat o valjanosti teorije. Prva verzija teorije izašla je kao knjiga na 240 stranica. Osam godina kasnije, isti autor, nastavljajući da prikuplja dokazni materijal iz oblasti astronomije i polarnih ekspedicija, objavljuje novo izdanje knjige na 450 stranica.
Godina je 1920. Naslov knjige je: "Putovanje u Unutrašnjost Zemlje" sa podnaslovom "Da li su polovi zaista otkriveni". Patent, a i knjige, postaju poverljiva vojna tajna. Neki tvrde "najpoverljivija" svih vremena.
Ukratko.
U početku, pre 4-5 milijardi godina, Zemlja je još uvek bila šireća lopta super-vrućeg rotirajućeg plina. Postepeno se počela skupljati dok se hladila. Zakoni fizike traže da se plinovi koji se hlade zgušnjavaju. Samo-centrirajuca gravitaciona sila je smanjivala dijametar plinovite lopte... ali do određene tačke.
(Upravo na ovom mestu nastaje razlika između Gardnera i stare teorije o formiranju naše planete. Ta teorija govori da se to zgušnjavanje nastavilo sve dok Zemlja nije postala tečna u središtu. Prema Gardneru, ovaj scenario važi samo za velika svemirska tela, ponajpre Sunca. Ali, to ne važi za tipične planete.)
Drugi faktor je centrifugalna sila. I dok gravitacija nastoji da uvuče sav materijal prema centru, postoji i suprotna sila. Centrifugalna. Dvoboj dve prirodne sile ide do momenta dok se ne postigne balans. Prema Gardneru, on nastaje kad se formira sfera radijusa 8000 milja.
Nadalje, centrifugalna sila ima još jednu karakteristiku koju ne treba smetnuti s uma. Uzmimo primer vode u kadi. Okupamo se. Dignemo čep. Voda se prazni iz kade. Oko rupe se ubrzo stvori vrtlog (vorteks); prazan prostor sa ubrzano-rotirajućim materijalom. Primenimo isti princip na našu planetu u doba dok se stvrdnjavala. Na desnim rotacionim završecima (danas ih zovemo "polovima"), centrifugalna sila je bila značajno slabija nego na ekvatoru. Stoga je na ekvatoru ova sila zadržala čvrsti materijal u radijusu od oko 8000 milja. Idući ka polovima bila je manje uspešna i kontrakcije su prestale 1400 milja pred polarnim regionima.
Zaključak? Prirodnim kompromisom naša Planeta je nastala kao šuplja lopta sa polarnim otvorima od 1400 milja (2000 kilometara)!
I još dalje, Gardner tvrdi da je u samom centru ove lopte, proporcionalno mala središnja lopta ("unutrašnje sunce"). Između zemljine kore i središnjeg sunca je raspoloživi slobodni prostor. Dokazi se ponovo naslanjaju na karakteristike centrifugalne sile. Naime, ona ne samo da je slaba na polovima, nego je slaba i u samom središtu rotacije.
Bazirano na njegovim studijama planetarne nebule kroz observatorijske fotografije, Gardner je zaključio:
- tvrd Zemljin omotač je debeo oko 800 milja;
- polarni otvori su oko 1400 milja široki;
- gravitaciono središnje sunce u planetarnom centru je radijusa 600 milja;
- konstantni sudar toplog sa hladnim polarnim vazduhom uzrokuje stalnu pokrivenost polarnih otvora višeslojnim gustim oblacima.
U nastavku, ispitivanjem niza polarnih ekspedicija, nametnule su se nove misterije, kao:
- dramatično poboljšanje klime što se više približava polovima;
- bizarnost čuvene Aurore Borealis (reč je o "severnim svetlima");
- ekscentrično ponašanje kompasa priblizavanjem polovima;
- dramatično povećanje biljnog i životinjskog sveta približavanjem polovima;
- kamenje, drveće, prašina, polen i blato nađeni na vrhovima ledenih bregova;
- anomalijsko ponašanje radio-talasa u polarnim regionima;
- gravitacioni porast izmeren na polarnom vrhu, dovoljan da održava odvojenost slane i slatke vode;
- čudna situacija sa severnim Eskimima, narodom sa unikatnim jezikom, čija oralna tradicija kaže da su potekli iz toplih zemalja, još severnije, sa konstantnom dnevnom svetlošću;
- dubina polarnog mora i jako južno strujanje na Arktiku;
- perfektno očuvani sveži mamuti pronađeni u ledu.
Godina je 1920. Naslov knjige je: "Putovanje u Unutrašnjost Zemlje" sa podnaslovom "Da li su polovi zaista otkriveni". Patent, a i knjige, postaju poverljiva vojna tajna. Neki tvrde "najpoverljivija" svih vremena.
Ukratko.
U početku, pre 4-5 milijardi godina, Zemlja je još uvek bila šireća lopta super-vrućeg rotirajućeg plina. Postepeno se počela skupljati dok se hladila. Zakoni fizike traže da se plinovi koji se hlade zgušnjavaju. Samo-centrirajuca gravitaciona sila je smanjivala dijametar plinovite lopte... ali do određene tačke.
(Upravo na ovom mestu nastaje razlika između Gardnera i stare teorije o formiranju naše planete. Ta teorija govori da se to zgušnjavanje nastavilo sve dok Zemlja nije postala tečna u središtu. Prema Gardneru, ovaj scenario važi samo za velika svemirska tela, ponajpre Sunca. Ali, to ne važi za tipične planete.)
Drugi faktor je centrifugalna sila. I dok gravitacija nastoji da uvuče sav materijal prema centru, postoji i suprotna sila. Centrifugalna. Dvoboj dve prirodne sile ide do momenta dok se ne postigne balans. Prema Gardneru, on nastaje kad se formira sfera radijusa 8000 milja.
Nadalje, centrifugalna sila ima još jednu karakteristiku koju ne treba smetnuti s uma. Uzmimo primer vode u kadi. Okupamo se. Dignemo čep. Voda se prazni iz kade. Oko rupe se ubrzo stvori vrtlog (vorteks); prazan prostor sa ubrzano-rotirajućim materijalom. Primenimo isti princip na našu planetu u doba dok se stvrdnjavala. Na desnim rotacionim završecima (danas ih zovemo "polovima"), centrifugalna sila je bila značajno slabija nego na ekvatoru. Stoga je na ekvatoru ova sila zadržala čvrsti materijal u radijusu od oko 8000 milja. Idući ka polovima bila je manje uspešna i kontrakcije su prestale 1400 milja pred polarnim regionima.
Zaključak? Prirodnim kompromisom naša Planeta je nastala kao šuplja lopta sa polarnim otvorima od 1400 milja (2000 kilometara)!
I još dalje, Gardner tvrdi da je u samom centru ove lopte, proporcionalno mala središnja lopta ("unutrašnje sunce"). Između zemljine kore i središnjeg sunca je raspoloživi slobodni prostor. Dokazi se ponovo naslanjaju na karakteristike centrifugalne sile. Naime, ona ne samo da je slaba na polovima, nego je slaba i u samom središtu rotacije.
Bazirano na njegovim studijama planetarne nebule kroz observatorijske fotografije, Gardner je zaključio:
- tvrd Zemljin omotač je debeo oko 800 milja;
- polarni otvori su oko 1400 milja široki;
- gravitaciono središnje sunce u planetarnom centru je radijusa 600 milja;
- konstantni sudar toplog sa hladnim polarnim vazduhom uzrokuje stalnu pokrivenost polarnih otvora višeslojnim gustim oblacima.
U nastavku, ispitivanjem niza polarnih ekspedicija, nametnule su se nove misterije, kao:
- dramatično poboljšanje klime što se više približava polovima;
- bizarnost čuvene Aurore Borealis (reč je o "severnim svetlima");
- ekscentrično ponašanje kompasa priblizavanjem polovima;
- dramatično povećanje biljnog i životinjskog sveta približavanjem polovima;
- kamenje, drveće, prašina, polen i blato nađeni na vrhovima ledenih bregova;
- anomalijsko ponašanje radio-talasa u polarnim regionima;
- gravitacioni porast izmeren na polarnom vrhu, dovoljan da održava odvojenost slane i slatke vode;
- čudna situacija sa severnim Eskimima, narodom sa unikatnim jezikom, čija oralna tradicija kaže da su potekli iz toplih zemalja, još severnije, sa konstantnom dnevnom svetlošću;
- dubina polarnog mora i jako južno strujanje na Arktiku;
- perfektno očuvani sveži mamuti pronađeni u ledu.
