Cudna misao

"Prosti i prvrsni ljudi se boje da urade neku veliku stvar, ili da urade nesto veoma kreativno, bilo da je sitno ili veliko, iz prostog razloga sto bi kasnije u svojoj okolini morali da se osecaju kao gospoda, ka' "bolja od ostalih""

?

Dali to moze bit' istinito da se ljudi plase od svojih "sposobnosti" da nebi dosli u iskucenje da pocnu da postuju sebe za nivo vise nego juce? Strah od toga kako ce drustvo prihvatti to novo "samopostovanje" koje je stekla osoba? Dali se iz tog straha vecina ljudi mozda odrice od "velikih djela i misli i reci" a to racionalizuje sa 'ja sam skroman covek, obican'? Dali smo svi neobicni ljudi koji se iz straha pravimo obicni?:| To da.

Meni (a verovatno i svakome drugome) se sto puta desilo da pomislim nakon nekog "podviga" bilo kakve vrste "ja kao sad vise ne smem da dozvolim sebi da toliko gledam te glupe serije, jer sam upravo dokazao da mogu i bolje od toga da sam to prerasto" lupam, naravno, ovo je primer figurativno kako covek razmislja kad "uradi nesto sto smatra podvigom, i stekne neko novo sampostovanje posto opaza svoju smelost".

Recimo, konkretan primer:
Igram karte, remi, i uvek gubim, jer sam neozbiljan i zaebavam se, i jednu partiju pokusam samo malo da budem taktican i vidim zapanjujuce rezultate, i pomislim "ja sam dokazao da mogu bolje, vise ne smem da se glupiram dozvoliti sebi, od sad cu igrati samo takticki, i mislicu (dok igram) samo na karte, necu dozvoliti da mi misli odu na nesto drugo..." itd. sto je i odricanje od nekih razonoda, recimo, vise nebi gledao televizor uporedo sa igranjem karata, ma koja emisija da ide dok ja igram karte itd. i ovo je primer da bi se svatilo o cemu pricam.

Dali se ljudi odricu sopstvene kreativnosti radi straha od toga da bi im povecanje samopostovanja u bilo kakvom, bizarnom makar kao i ovaj sa kartama primeru, oduzelo neke "sitne, ali sigurne razonode" za rad vecih, ali nesigurnijih... nemoze se Ajfil nikako osecati "isto" nakon zavrsetka Ajfilove kule kao pre toga... jednostavno mora da se oseca kao veci gospodin kasnije. A samo to sto se oseca kao veci gospodin znaci da nece dozvoliti sebi neke povrsnosti koje je dozvoljavao pre, bar 2 3, recimo...

Naravno da se neki odricu manjih stvari, radi neceg veceg. To mnogi rade.

Ali zavisi kakva kreativnost. Ljudi skoro obavezno ako imaju prilike, zaposle se. A rad je vid kreativnosti.
Rade da bi stvarali, zaradili i time se isticali. Pitanje je na koji nacin covek zeli ili ne zeli da bude nesto vise postovan?
Dali da bude postovan u stvarima koje se cene, lili ne mari sta drugi misle o njegovim projektima, i stvara
radi sopstvenog zadovoljstva, da bi zadivio sebe?

Ljudi vole slavu, ali na nacin koji im je podmetnut. Slobodna kreativnost je malo redje vidjena na nasoj planeti. :wink:

Radjamo se kao originali,umiremo kao kopije...

ja sam napisao kako se odricu vecih radi manjih ali sigurnijih stvari. A ne obratno.

I kako mnogi ljudi ne rade nista ...kreativno iz straha od toga da ne pocu sebe da postuju vise nego juce.
Recimo, ako sam ja nestrpljiv, i odjednom se nateram da nesto radim sa strpljenjem, i izdrzim, morao bih bar za 1 mm vise postovati sebe, tj znaO bi BISE o svojim mogucnostima, pa nebi vise sebi dozvolio "brzanje". Lupam primer!