Najdraži stih

Poezija nema svoju praktičnu svrhu niti će je ikada imati, ona je nedokučiva ili besmislena u tome je sva njena snaga...

dr.caligari:

Poezija nema svoju praktičnu svrhu niti će je ikada imati, ona je nedokučiva ili besmislena u tome je sva njena snaga...

Kliknite za proširenje...

A koja umetnost uopšte ima "praktičnu svrhu"? "Nedokučiva"... Hm... čemu mistifikacija? Naprotiv, prava, dobra poezija , njena snaga je upravo u - tome što NIJE nedokučiva. Ne treba to mešati s univerzalnošću, i neiscrpnošću tumačenja. "Nedokučivost" je, u stvari, najčešće samo opravdanje da se pod poezijom potura svašta. A, besmislena je baš tada.

Mnogi misle da je poezija kao vid knjizevnosti stvarno besmislena i da bi svako umeo napisati po koju pesmu ili stih... Kako onda razlikovati dobru od lose poezije i da li uopste poeziju mozemo i tako podeliti?

Moje licno misljenje je da je poezija u danasnje vrema kao muzika u danasnje vreme...
Nekada je bila odlicna, a sada postoje lose kopije iili odlicni, ali neafirmisani pesnici (muzicari).

gogga:

Mnogi misle da je poezija kao vid knjizevnosti stvarno besmislena

Kliknite za proširenje...

ko misli?

Bas sam bio nejasan, ali mislim da bi jasnije bilo ono sto sam hteo reci kada bih mogao te pesme da iskopiram ovde. Uglavnom(ako me secanje dobro sluzi), te pesme su u sebi sadrzale i neku drugu stranu zivota, onu koju Igo i romanticari nisu opisivali. Kao da je na taj nacin Bodler hteo da ga nazove licemerom, i da sav taj "bozanski dar" izvrgne ruglu.

gogga:

Mnogi misle da je poezija kao vid knjizevnosti stvarno besmislena i da bi svako umeo napisati po koju pesmu ili stih... Kako onda razlikovati dobru od lose poezije i da li uopste poeziju mozemo i tako podeliti?

Kliknite za proširenje...

Da, dobro pitanje: - KO to misli? Misle oni, koje stalno pominjem, što pod "poezijom" poturaju svašta. Koji je - NAMERNO OBESMIŠLJAVAJU, i hermetizuju. Ne bi to bio problem da nije postalo, kako se to moderno kaže "mejnstrim", da se takve knjige nagrađuju i proglašavaju uzorom. A onda, mladi pesnici, povedeni, podražavaju.

A kako razlikovati... Čitati pre svega, klasične, starije "proverene" autore, a zatim, čitati što više, tražiti i među novim, te istinske sledbenike prave, dobre poezije...

Držati se nekih kriterijuma, da li spomenuh već negde na primer, definicije Bogdana Popovića, šta je pesma.

Jedan od "repera", trebalo bi da je, ipak, jasno "šta je pesnik hteo da kaže". Ovo je pojednostavljeno, naravno. Ali nikako ne treba prezirati tu staru frazu i smejati joj se, ona znači mnogo toga zapravo.

OPŠTI POGLED NA PESNIČKI JEZIK

"Ako je jezik uopšte sredstvo za sporazumevanje među ljudima i ako je njegova osnovna funkcija komunikacija (saopštavanje misli i misaona veza među ljudima - takozvana komunikativna funkcija jezika), onda je pesnički jezik sredstvo za umetničko sporazumevanje među ljudima, koje pored komunikativne dobija i umetničku funkciju; da slikovito i emocionalno što sugestivnije, što potpunije i što ekspresivnije saopšti jedno ljudsko stanje i jednu životnu istinu.

Dok se u običnom govoru čovek služi jezikom kao sredstvom za sporazumevanje uglavnom ne vodeći računa kako će izraziti svoje misli i osećanja, dotle književnik tome načinu poklanja naročitu pažnju, jer jezikom ne prenosi golu misao, već njime kao materijalom gradi svoje umetničke slike iz kojih misao i osećanje tek imaju da zrače. On hoće jezikom da stvori lepotu kao što je slikar stvara bojama, a muzičar zvukovima. Zbog toga se pred književnika postavljaju mnogi zadaci kada se služi jezikom: da njime stvori upečatljivu sliku iz života, da sintaksičkom i ritmičkom stilizacijom jezika prenese svoj emocionalni stav, da punoćom pojmova svojih reči najsažetije izrazi svoje misli i osećanja, pridajući tim rečima široko simbolično značenje, i uopšte da stvori što veći sklad između svoje jezičke umetničke slike i njenog značenja.

Talenat književnika umetnika ispoljava se u tome koliko ume i uspeva da odabere iz jezika one reči i izraze kojima će najpotpunije da prikaže stvarnost u skladu sa svojim umetničkim namerama. Ukoliko je taj sklad potpuniji i ukoliko je prikazivanje stvarnosti obuhvatnije i dublje, utoliko su i umetnička lepota i značaj jednog književnika veći i svestraniji."

Dr Dragiša Živković,

TEORIJA KNJIŽEVNOSTI
SA TEORIJOM PISMENOSTI

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - Beograd, 1988.

hedon29:

Citiranje Borhesa mi je podstaklo razmisljanje o ta dva pravca koje si opisala u prvom postu, o egzibicionizmu i bozanskom daru. Sabata smatraju kao anti-Borhesom. Neka moja razmisljanja se saznivaju na paraleli Sabato-Borhes i Igo-Bodler. Da ne bih suvise otisao u apstrakciju, zadrzacu je na odnosu Igo-Bodler(mada mislim da je i u prvom slucaju prisutna ista ta suprotnost). Bodler je poslao neke svoje pesme Igou, koji za njih nije imao jasnu misao sta bi one trebalo da predstavljaju i koji je povod tome. Mislim da je Bodler tim cinom hteo da ponizi Igoovo shvatanje poezije, ali istovremeno mi se cini da je on zalio zbog nedostatka te "bozanske iskre" u njemu, odnosno njegovoj poeziji. Izgleda mi da se i Sabato odredjivao tako u odnosu na Borhesa. Kod Bodlera i Sabata je prisutna srdzba nevoljnika, za razliku od Igoa i Borhesa gde se istice ta zadovoljnost zivotom. Sabato istice da su sujeta i svi oni mracni nagoni coveka ono sto stvara umetnost. Moje osnovno pitanje je da li i jedno i drugo mogu biti umetnost, odnosno ti pokretaci u konkretnim ljudima.

Kliknite za proširenje...

"Pokretači u konkretnim ljudima" za stvaranje umetničkih dela su različiti i njih ne bih dovodila u vezu sa vrednošću umetničkog dela. Poznajem umetnike čija ličnost je u suštoj suprotnosti sa senzibilitetom njihovih dela. Tačno je i da mnogi zatvorenici, koje su pokretali "mračni nagoni čoveka", pišu lirsku poeziju.

Verujem da ja za stvaranje umetničkog dela potrebno posebno psihičko stanje: zaljubljenost, izuzetna sreća, emotivna praznina, čežnja, duboka tuga, izneverenost, gubitak nade i vere u ljude i vlastito postojanje.

Samo stvaranje je u stvari čin ispunjenja...sreća...osećaj igre (oživi dete u vama), a onda dolazi ono najteže. Delo odlazi od vas, ono je naspram vas, suprostavljeno... otuđeno. Divimo mu se - ili ga kritikujemo, čak i uništavamo... Sledi beskrajna praznina... do novog "pokretača", do nove inpiracije...

"Dok su u meni - pesme su divne,
kad ih napišem - stihovi samo".

(Zmaj)

Poezija ne trpi definicije. Ona ako postoji prožima sve ako ne onda... Nje toliko bitna vrednost umetničkog dela jer ne postoji način na koji bi se ona mogla meriti, bitna je datost....

To je tačno, ali samo donekle. Naravno da se vrednost umetničkog dela ne može egzaktno izmeriti, ali daleko od toga da nije važna. Ako se složimo oko jedne prilično labave, ali validne definicije: da umetničko delo nema praktičnu već isključivo estetsku svrhu, onda se vrednost nekog dela uslovno rečeno može meriti učinkom estetskog. Naravno, ne postoji neko uputstvo ili recept po kom se može pogledati u tabelu i tačno reći: e, ovo je umetničko delo, a ovo nije. To ostaje na onome ko recipira delo, a on onda mora posedovati veoma istančan osećaj za estetsko. A to je nešto što se ne može prosto naučiti, kao ni pisanje poezije.
Dok sam bila mlađa, nisam bila veliki ljubitelj čiste poezije, jer je nisam dovoljno razumela, dok sam sa svakom vrstom proze bila u stanju da izađem na kraj. Međutim, tokom godina proučavanja književnosti, naučila sam kako treba prići poeziji i šta treba tražiti u njoj, gde treba postavljati pitanja, a gde ne. Sada mnogo više čitam poeziju, mada me i dalje košta izvesnog napora da dovedem sebe u ono egzaltirano stanje savršenog prijemnika, ali sad bar znam kako to da postignem.
Što se tiče izbora, najviše mi leži poezija romantizma, zatim Bodler, i upravo ulazim u carstvo avangarde, pa kad je savladam donekle - javiću vam svoje utiske.
Ako treba da izaberem jednog pesnika koji me uvek bez po muke pokreće - to bi onda bio Edgar Alan Po. I to ne samo zbog goth tematike, već zbog mnogih stvari koje njega čine izuzetno kvalitetnim i samosvesnim pesnikom.

Fuu-chan, divan ti je post!!!

... huh... ops: ... pa, hvala... malko sam se zanela...
8-)

"Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
Da volim i zelim oka tvoja dva,
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
Dok od sebe samo nagovestaj da."

Ne treba se nadati


Ne treba se nadati,
izneveri svaka nada.
Vec iza devete neke krleti,
cvetnoga polja ili sela,
secati se covek jedva je kadar
i onog zbog cega je jednom hteo umreti.

Ne verovati u casne reci,
u vrline,
ni da vecno traju bol i ushicenje,
vec iza devete neke reke i planine
da s podsmehom sto o tebi rekne
i prijatelj dodje u iskusenje.

Ne treba se nadati u ljubav,
verovati da nas moze iko
voleti do poslednjeg casa zemna.
Srca ljudska su za ravnodusnost,
za zaborav,
uvek spremna.

Omiljen stih(ustvari ovo je pesma)

DECEMBAR
Ledeni zimski dah
zakasnele je opominjao ptice
i pred belu smrt
saputao im u perje
blizu uha
da dolazi leto,
dolazi leto.

...ili ovo sto je prvo rekao Jurij Gagarin posle povratka iz svemira(mislim da covek nije bio ni svestan da je izrekao jednu od najlepsih pesama):
"NEBO JE CRNO,
A ZEMLJA PLAVA
I NISAM SREO
NI JEDNOG ANDJELA."

Parkama hodom ovim
razoravam prelo.

Radosno, u pogreb sebi,
zapojem opelo.

Mrenjem sve življi,
starošću sve dublje mlad.

Tamnicareva Pesma

Kuda lepi tamnicaru
Sa tim kljucem poprskanim krvlju?
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako jos ima vremena
A nju sam zatvorio
I nezno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih zelja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U lazi buducnosti
U gluposti zaklinjanja
Hocu da je oslobodim
Jer hocu da je slobodna
Po ceni i da me zaboravi
Po ceni i da ode
Pa cak i da se vrati
I da me jos voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sacuvacu samo
Sacuvacu vecno
Na svojim dlanovima
Na svojim prstima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih usana izvajanih ljubavlju


Jacques Prevert

Potrebna su mi dobrodoslicom
ozarena lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to sto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrznje,
preko nesporazuma nepremostivoga.....

life is like a chess move u need to make the next move ya best move

Najdražih ima mnogo, mnogo. Evo , na primer, ponešto:

Izlazak mjeseca

Kad mjesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze
neprohodne.

Kad mjesec izlazi,
more prekriva zemlju,
a srce se osjeća
otok u beskraju.

Niko ne jede narandže
pod punim mjesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mjesec izlazi
sa sto jednakih lica,
srebrni novčići
u džepu jecaju.

(F. G. Lorka)

ROMANSA O LUNI

Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je gleda, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
''Beži, oh! Luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
ogrlice i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da igram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!''
''Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
belu haljinu moju!''
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih.
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom obrvanih.
Ah, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.

recimo: ja, to je neko drugi.
ili: ulice tvojih pogleda/nemaju kraja