Титово обезбеђење по систему концентричних прстенова функционисало је тако што је највећи, први прстен је био најужи, у њему се налазило непосредно обезбеђење, директно уз Титову личност. То су били лични пратиоци, њему најпоузданији, високо специјализовани и обучени људи, који су својим телима били дужни да заштите Титов живот.
Други прстен је био обезбеђење “у локалу”, нешто је шири од првог прстена и обично је мешовитог састава: војска и милиција. Обухватао је праћење масе од стране оперативаца и обезбеђивање трасе пута. Трећи прстен је био најважнији, “невидљив” је и то је обезбеђење у најширем смислу, у којем је сконцентрисана мудрост мозга акције. Био је превентивно-контраобавештајни, што је подразумевало ангажовање оперативаца у раду на терену. Провера терена радила се контролама раније сумњивих лица, која су стављана у кућни притвор или су привођена. Странци који су тог дана или раније дошли у место доласка такође су проверавани.
За сваку посету страним државама рађен је детаљан план базиран на ранијим искуствима. Непосредно пред сваку Титову посету градовима бивше Југославије, ишао је шеф обезбеђења са екипом која је тестирала трасу, са задатком да утврде најопасније зоне на путу, преброје скретања, установе квалитет пута, чак и правац ветра. На основу њиховог извештаја прављен је план. Здравствене екипе биле су спремне у најближим болницама, поред којих је пролазио Тито. Део тима, била је и санитарна биохемијска група која је проверавала храну и здравље оних који је припремају.
Уколико је Тито путовао авионом, аеродром се затварао за полетање и слетање других авиона, сваки део аеродрома прегледала је контрадиверзантска екипа, снајперисти су распоређивани на кровове, а специјалци са обученим псима на све важније пунктове. Почасна јединица Гарде, поздрављала га је без бојеве муниције. У другом прстену, у обезбеђењу Тита биле су и јаке снаге војске и милиције. Пут од Сурчина до Белог двора обезбеђивало је око 800 полицајаца и неколико хиљада војника, распоређених на 50-70 метара по дубини. Колона је пролазила трасом подељеном по секторима. Поред сваког прегледаног контејнера, стајао је по милиционар.
Тито се возио у блиндираном аутомобилу. У првом прстену окруживало га је између 30 и 40 најпоузданијих чланова обезбеђења. Претходница Титовом аутомобилу, било је возило “чистач”. Затим су ишла водећа контрадиверзиона кола, иза њих аутомобил са “читачем”, официром који је екипи на терену сигнализирао правце кретања и, одмах уз Титов аутомобил, “ескорт”, пратиоци у четири аутомобила. Њих дванаесторица, носили су револвере, а у колима, на дохват руке, биле су дуге цеви. Колону је пратило блиндирано возило. У двор би улазио цео “ескорт”. Уласком у двориште њихов задатак је престајао, јер су Титову резиденцију стално надгледале специјалне снаге Војске.
Лични Титов пратилац био је ађутант, генерал по чину, обично командант Гардијске бригаде. Окруживало га је стално и шест ордонанса у чину пуковника а о његовој безбедности, што се војске тиче, бринуо је официрски батаљон, састављен од старешине.
У потпуној синхронизацији, на копну, у ваздуху и на води, Тита је обезбеђивала Служба државне безбедности (СДБ) и Контраобавештајна служба ЈНА (КОС).
Јаче обезбеђење од Титовог имали су само Брежњев и Картер. Руског председника чувала је Гардијска дивизија “Ђержински” са око 12.000 људи, а америчког тајна служба, ФБИ и ЦИА, чији број ни прецизна аналитика никад није установила.