etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Srbija je danas u mnogo boljem stanju nego 5.oktobra 2000. godine, mada ima još nedovršenog posla – stoji u izveštaju jedne od zapadnih novinskih agencija, povodom godišnjice „demokratske revolucije“, kojom je okončana epoha vladavine socijalista i nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Sedam godina posle tih „preokreta“, većina stanovnika Srbije smatra da su njihova očekivanja u prethodnom periodu više nego izneverena. Uostalom, danas tu činjenicu nedvosmisleno potvrđuju i sami akteri revolucionarnih dešavanja, beznadežno posvađani i podeljeni oko odgovora na pitanje: Ko je kriv za neuspeh postmiloševićevskog „tranzicionog preobražaja Srbije“? Neko je ovih dana komentarišući godišnjicu „Petog Oktobra“ ironično, ali duboko istinito, primetio „kako smo možda tog dana i dobili demokratiju, ali dešavanja u minulih sedam godina pokazala su da u njoj nije bilo mesta za narod“. Srbija je proteklih sedam godina doživela opštu degradaciju na svim nivoima države i društva. Obećanja domaćih „reformatora“ o brzom oporavku posle pada Miloševićevih socijalista, veoma brzo su nestala u surovoj srpskoj realnosti; bolje rečeno, obećanja su se vratila tamo odakle su i došla, na bogati Zapad, čiji političari i finansijeri nisu prethodnih godina pokazali previše entuzijazma u stvarnom pomaganju „postmiloševićevske Srbije“. „Žao nam je, ali naš cilj nije da svi dođete u Ameriku, već da od vaše zemlje napravimo Ameriku“, rekao je svojevremeno američki predsednik Džordž Buš Stariji poljskim političarima posle uspešno izvedene „plišane revolucije“. Danas, kao što znamo, Poljska nije postala Amerika, iako njeni vojnici „uspešno ratuju u pohodu protiv globalnog terorizma“ u Iraku, pohodu koji predvodi Buš Junior. Prethodnih sedam godina domaći „reformatori“ učinili su sve da od Srbije naprave „Ameriku na Balkanu“. Uspeli su da od Srbije naprave Ameriku – ali Latinsku Ameriku: društvo izuzetno socijalno podeljeno i korumpirano. Pri tom su ubeđivali uporno domaću javnost kako je sve što se dešavalo devedesetih godina, uključujući bombardovanje i okupaciju Kosmeta 1999, bio samo jedan „istorijski eksces“ u inače prijateljskim i savezničkim odnosima između dve države. Naravno, za sve je bio kriv Miloševićev režim, koji nas je „posvađao sa celim svetom“. Istina je, međutim, bitno drugačija. Posle „oktobarske demokratske revolucije“, američka spoljnopolitička orijentacija na Balkanu ostala je ne samo protiv srpskih nacionalnih interesa već je u dobroj meri i praksi radikalizovana, kroz „tihu podršku crnogorskom separatizmu i znatno glasniju podršku šiptarskom velikoalbanskom projektu u regionu“. Trenutno nastojanje da se internacionalizuje pitanje navodnih međuetničkih tenzija u Vojvodini razvejava poslednje iluzije o dobronamernosti Zapada. I Vlasi se nekad dosete.
Iz američkog paketa geopolitičke prekompozicije Balkana svakako potiče i neskrivena podrška Ešdaunovom ukidanju Republike Srpske i njenom utapanju u unitarnu Bosnu pod muslimanskom dominacijom, kao i podsticanje nestabilnosti i separatističkih tendencija u Raškoj oblasti, na jugu Srbije i Vojvodini. Komentarišući američku i evropsku strategiju „obuzdavanja srpskih nacionalnih i državnih interesa na Balkanu“, jedan ugledni francuski teoretičar je još početkom devedesetih godina prošlog veka sasvim umesno primetio kako se u jugoslovenskoj tragediji Zapad ponaša kao „Titov testamentarni izvršilac“ (a on opet kao „izvršilac testamenta Franje Josifa“). Ovu veoma visprenu konstataciju, danas, sedam godina posle 5.oktobra, teško da bi mogli da ospore (izuzev šačice čedističkih i nevladinih jakobinaca) čak i najubeđeniji „zapadnjaci u Srbiji“. Zaista, moglo bi se reći da je u odnosima sa Amerikom „sve isto samo njega nema“. Možda je upravo ta činjenica i omogućila da bivši ministar Drašković potpiše sporazum o slobodnom prolazu za NATO trupe kopnenim komunikacijama, kojim je naša zemlja ne samo faktički okupirana, već je prema mišljenju ozbiljnih eksperata u velikoj meri udaljena i od evroatlantskih integracija, koje bi, koliko toliko, politički i pravno obavezivale NATO alijansu u pogledu poštovanja suvereniteta Srbije. Naime, oni su sada dobili sve što žele, a da pri tom Srbiju ne moraju primiti u „svoje okrilje“.
Iz američkog paketa geopolitičke prekompozicije Balkana svakako potiče i neskrivena podrška Ešdaunovom ukidanju Republike Srpske i njenom utapanju u unitarnu Bosnu pod muslimanskom dominacijom, kao i podsticanje nestabilnosti i separatističkih tendencija u Raškoj oblasti, na jugu Srbije i Vojvodini. Komentarišući američku i evropsku strategiju „obuzdavanja srpskih nacionalnih i državnih interesa na Balkanu“, jedan ugledni francuski teoretičar je još početkom devedesetih godina prošlog veka sasvim umesno primetio kako se u jugoslovenskoj tragediji Zapad ponaša kao „Titov testamentarni izvršilac“ (a on opet kao „izvršilac testamenta Franje Josifa“). Ovu veoma visprenu konstataciju, danas, sedam godina posle 5.oktobra, teško da bi mogli da ospore (izuzev šačice čedističkih i nevladinih jakobinaca) čak i najubeđeniji „zapadnjaci u Srbiji“. Zaista, moglo bi se reći da je u odnosima sa Amerikom „sve isto samo njega nema“. Možda je upravo ta činjenica i omogućila da bivši ministar Drašković potpiše sporazum o slobodnom prolazu za NATO trupe kopnenim komunikacijama, kojim je naša zemlja ne samo faktički okupirana, već je prema mišljenju ozbiljnih eksperata u velikoj meri udaljena i od evroatlantskih integracija, koje bi, koliko toliko, politički i pravno obavezivale NATO alijansu u pogledu poštovanja suvereniteta Srbije. Naime, oni su sada dobili sve što žele, a da pri tom Srbiju ne moraju primiti u „svoje okrilje“.
