etleboro
Početnik
- Poruka
- 39
Француско искуство показује потпуни крах било каквог покушаја интеграције, крах толико опеваног мултиетничког друштва. Проблем се не решава већом „интеграцијом“ и усиљеним културним мешанцем, већ само заустављањем миграторног кретања,обустављањем пљачке трећег света и омогућавањем његовим народима да у својој кући (што је њихово право) имају одговарајући квалитет живота
Француска је ,забринута због насиља које је избило у њеним градовима, ископала стари специјални закон донет 3.априла 1955., током рата у Алжиру, који представља изузетно репресивну меру. Тешка рука је дала своје плодове и задовољни Клод Геан, директор кабинета министра унутршњих послова француске, могао је тријумфално да изјави да је тринаеста ноћ била мање окрутна од претходних, јер је запаљено само (!?!) 617 аутомобила. То је стванро скоро упола мање аутомобила него претходне ноћи.
Репресивни „успеси“ , после доношења владиног декрета који их омогућава, навели су префекте Амијена,Савињија,Оржа,Ренија,Орлеана,Руана, Хавра, Евра, да нареде полицијски час. Вероватно су репресивни методи смирили ноћне ватре, али свакако нису решити проблеме који су изазвали неконтролисани револт младог становништва на маргинама француског друштва.
Требало би потпуно разјаснити ово питање.Штампа је покушала да дефинише младе француске насилнике као „имигранте“, али то није тачно. Имигранти су били њихови очеви, још чешће дедови, а ови дечаци су рођени и одрасли у Француској. Они су пуноправни чланови француског друштва.
Италијански владајући кругови настоје да покажу да таква опасност постоји и у Италији ако се не оствари великодушна политика интеграције масе имиграната који су преплавили земљу. Нема ничег погрешнијег од таквог мишљења.Италија нема колоније или бивше колоније из којих би узела (често и на силу) јефтину радну снагу, док француско искуство показује потпуни крах било каквог покушаја интеграције, крах толикоопеаног мултиетничког друштва. Италија не ризикује да ускоро доживи француско искуство, али сигурно се мора суочити са таквим питањем кроз коју деценију, када деца и унуци ове имиграционе навале, сви италијански држављани, буду бачени на маргину периферијских гетоа, без могућности да се боре за бољу радну и животну позицију.
Бескрупулозни и саможиви капитал извлачи корист из инвазија Европе, јер је она дестабилизовала тржиште рада и често поништила деценијска синдикална достигнућа, док су будући друштвени и етнички сукоби само „колатерална штета“ за лихварократе. Проблем се не решава већом „интеграцијом“ и културним мешанцем, већ само заустављањем миграторног кретања, обустављањем пљачке трећег света и омогућавањем његовим народима да у својој кући (што је њихово право) имају одговарајући квалитет живота.
Међутим, треба пазити на то да, ако се маказе између сиромаштва и богатства буду и даље отварале, неће више само младићи тамне коже палити варницу мржње. Многобројни италијански пролетери немају више пристојан избор у животу. Италија је већ имала своје миграције, јужњаке који су масовно дијурили на север. У том случају интеграција је била могућа, јер је заједничка историја и култура олакшала ствари, заједно са ондашљим непоновљивим привредним развојем.
Е.Нација
Француска је ,забринута због насиља које је избило у њеним градовима, ископала стари специјални закон донет 3.априла 1955., током рата у Алжиру, који представља изузетно репресивну меру. Тешка рука је дала своје плодове и задовољни Клод Геан, директор кабинета министра унутршњих послова француске, могао је тријумфално да изјави да је тринаеста ноћ била мање окрутна од претходних, јер је запаљено само (!?!) 617 аутомобила. То је стванро скоро упола мање аутомобила него претходне ноћи.
Репресивни „успеси“ , после доношења владиног декрета који их омогућава, навели су префекте Амијена,Савињија,Оржа,Ренија,Орлеана,Руана, Хавра, Евра, да нареде полицијски час. Вероватно су репресивни методи смирили ноћне ватре, али свакако нису решити проблеме који су изазвали неконтролисани револт младог становништва на маргинама француског друштва.
Требало би потпуно разјаснити ово питање.Штампа је покушала да дефинише младе француске насилнике као „имигранте“, али то није тачно. Имигранти су били њихови очеви, још чешће дедови, а ови дечаци су рођени и одрасли у Француској. Они су пуноправни чланови француског друштва.
Италијански владајући кругови настоје да покажу да таква опасност постоји и у Италији ако се не оствари великодушна политика интеграције масе имиграната који су преплавили земљу. Нема ничег погрешнијег од таквог мишљења.Италија нема колоније или бивше колоније из којих би узела (често и на силу) јефтину радну снагу, док француско искуство показује потпуни крах било каквог покушаја интеграције, крах толикоопеаног мултиетничког друштва. Италија не ризикује да ускоро доживи француско искуство, али сигурно се мора суочити са таквим питањем кроз коју деценију, када деца и унуци ове имиграционе навале, сви италијански држављани, буду бачени на маргину периферијских гетоа, без могућности да се боре за бољу радну и животну позицију.
Бескрупулозни и саможиви капитал извлачи корист из инвазија Европе, јер је она дестабилизовала тржиште рада и често поништила деценијска синдикална достигнућа, док су будући друштвени и етнички сукоби само „колатерална штета“ за лихварократе. Проблем се не решава већом „интеграцијом“ и културним мешанцем, већ само заустављањем миграторног кретања, обустављањем пљачке трећег света и омогућавањем његовим народима да у својој кући (што је њихово право) имају одговарајући квалитет живота.
Међутим, треба пазити на то да, ако се маказе између сиромаштва и богатства буду и даље отварале, неће више само младићи тамне коже палити варницу мржње. Многобројни италијански пролетери немају више пристојан избор у животу. Италија је већ имала своје миграције, јужњаке који су масовно дијурили на север. У том случају интеграција је била могућа, јер је заједничка историја и култура олакшала ствари, заједно са ондашљим непоновљивим привредним развојем.
Е.Нација
