FENOMENOLOGIJA POSTMODERNE

Aleksandar Dunđerin

KO DA SUTRA NE POSTOJI

Бег у подземље

Када је генерација, која се делимично окупила и око часописа Стање ствари, средином деведесетих покушавала да продре на књижевну сцену тада Треће Југославије, Савезне Републике Југославије, сукоб између традиционалиста и постмодерниста улазио је већ у завршну фазу. Чинило се, те 1996. године, када је у редакцији часописа Књижевне новине организован округли сто на тему Разговори о књижевности, да су у тој борби поражене обе струје. Поменута полемика, мени, а и многим мојим колегама, показала је да су у оквиру српске књижевности, као два доминантна дискурса, егзистирали такозвани националистички дискурс, обележен, наводно, инсистирањем на прошлости, традицији и историји, којег, како су једни истицали, обележава успаљеност и нетолеранција, док се са друге стране налазио такозвани дискурс националног идентитета, који је у први план постављао идеју да је суштина националне књижевности различитост, дакле одмереност и толерантност у приказивању културних и националних специфичности једне нације. Посматрајући, бар са овог, идеолошког аспекта, српску књижевност деведесетих, сваком читаоцу могло се с правом учинити да су се учесници Разговора о књижевности – за и против постмодерне поделили у две групе: у једној су се налазили такозвани прорежимско-патриотски писци, а у другој они који ће касније мазосихистички аплаудирати НАТО-у.

Наравно, сукоб између традиционалиста и постмодерниста започео је још много раније, свима су ваљда позната дела Јеремића и Киша, Нарцис без лица и Час анатомије. У то време, а реч је о времену Друге Југославије, времену комунизма, имало је смисла постављати разна питања у вези са сукобом младе и старе генерације, питања о немогућности објaвљивања текстова у уметничкој периодици, о томе ко треба да организује културни живот у оквиру ове или оне институције, на којим местима млађа генерација писаца може да објављује своја књижевна остварења, где може јавно да износи своје ставове и мишљења о књижевним, уметничким и друштвеним питањима. Уосталом, тада је у култури, у друштву, постојао систем вредности, и појављивали су се они који су желели да га оспоре и успоставе нови. Постојао је, дакле, систем вредности, а постојале су и за једну и за другу генерацију и часописи и јавна места за изношење властитих идеја, постојали су сви услови за сукоб (поетски, идеолошки), толико потребан за развој књижевне и уметничке теорије и праксе, у било ком времену.

Међутим, исте године када је генерација којој и ја припадам желела да продре на књижевну сцену Србије, одигравала се већ поменута полемика, чије је делове доста верно у наставцима преносио и часопис Књижевне новине. Расправљало се тада о сувише бајатим темама, супротностима које уствари то нису. Истина, многи из млађе генерације писаца и проучавалаца књижевности, тада још студената на Филозофском факултету, сматрајући да је сасвим природно, увек, бити против традиционалиста, а опет се не занимајући претерано за идеолошке претпоставке постмодернизма, такође бивајући, у годинама изолације, необавештени да је постмодерна била сахрањена још 1991. године у Штутгарту, почели су да одлазе на виртуелне консултације код Мишка Шуваковића и Александра Јеркова и заједно са њима удавили се у мору текстуалности, издахнули на крају историје, претходно се затворивши у електронску Библиотеку где су желели, слободно, сматрајући да систем вредности у књижевности није потребан, да у безграничном броју комбинација обједињују стару и нову, домаћу и страну литературу, новинске чланке, рецепте, извештаје са фудбалских утакмица. Није имао ко да им каже да је већ објављено десет, антипостмодернистичких, заповести у оквиру скандинавског филмског покрета Догма, да је Михаил Епштејн одавно уочио у руској литератури нови сентиментализам, како Виктор Јектофејев већ увелико ради на Руским цветовима зла, како се, по угледу на данску Догму, окупљају британски писци, и у књизи Нови британски пуританци проблематизују тековине постмодерне у књижевности и уметности.

Било је, наравно, међу припадницима млађе генерације и оних који су желели да помире супротстављене традиционалисте и постмодернисте, верујући да је између ове дихомотије могуће направити етичку равнотежу, стварајући књижевност која је требало да буде анационална и да потврди како ми, мали народи, заиста немамо разлога да паметујемо о било каквим великим темама. Било је и оних који су постали традиционалнији од традиционалиста, који и данас верују да је српска књижевност 21. века књижевност новог средњовековља, како су религија и култура једно. Највише је, наравно, било оних који су транспарентно стали на страну једних или других. Они нису скоро нигде ни објављивали, они су били само тапшани по раменима, задовољавајући се да свој таленат наплате, по опробаном рецепту страијих колега, друштвеном функцијом у оквиру неке месне заједнице........
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top