Postistorija

Po prestanku, ili bar zasicenju vremena,radjaju se tvari,od coveka stvorene,tehnicki objekti kao ocajnicki produzetak bivstva.Metafizika,kao broj,pokriva prazninu u postojanju buducnosti,jer njena vizija je od coveka propala,istorija je vracena nazad magiji masinskog,prostim kultovima,totemima spoljasnjeg prirodnog oblika,ovoga puta od "malog boga"stvorenih.Na srecu (ili zalost)ova matematicka mitologija,kao i njena pramajka,nema dinamis u sebi.Ona se moze kao zasebni entitet odvojiti,ali ne moze preuzeti dodeljenu joj ingerenciju,da zameni boga.Ono sto covek stvori ne moze postati mocnije od njega,ono moze najvise postati on sam.Strah od ovakvog otudjenog tehnickog korespondira strahu od prirode s bitnom razlikom tvoraca objekata,jer homo-sapiens se shodno svojoj oholoj prirodi opredelio za sredstva unistenja vrste.Cini se ipak da su ljudi svojevoljno(ili nesvesno samovoljno)ugusili svoju slobodu ,predajuci je u ruke necega sto je u osnovi u sferi potencije,u prostim iskljkucivim kategorijama logickog,necega sto posreduje,prevodi,sto obzirom na iq medium konzumenta mora biti profano,opsceno,ono sto simulira uzvisenost preobiljem jednostavnosti i dakako negira svaku vrstu eticko-estetskog vrednovanja.Strah od tehnickog uzrokovan je smrcu aksiologije,nikako obrnuto.Dokaza nema.
Mozda je licnost u ovom haoticnom svetu,koji je obezbozen,a time i ostao bez savesti,i jedino moguca kako licnost ugrozena od "velike brace".Ali danas je ugrozenost potpuna i nema velikog protivnika koji bi preokrenuo volju pojedinca za preokret.Svet se rasplinuo kao pozni Rim,tako da nikakav (sub)kulturni,socijalni pokret ne moze postati planetaran,jer su svi vec jednako globalni,a emituju se na sporednim kanalima.Nikakav kolektivni projekat ne moze uticati na ljude snabdevene osnovnim namirnicama i informacijama.Ali ovakvo,hromatsko,katodno ludilo sveta,zarad zaborava preteskog bremana mrznje,nije predmet nas koji zelimo preumljenje.Mi samo zelimo blato da raskrijemo,otvoreno srljajuci putem prema placu.

Provalija sveta agresivne reklame,sveta boja,lica,zvukova i stavova,ne moze se potkazati niti sa jedne referentne tacke izvan,jer je iskljucivo to politicko ispoljavanje tu-bitak iliti suzivot,u kojem je i kriptofilija besmislena.Tako se unutar poznate forme namecu bezbrojni sadrzaji ekskluziviteta postojanja,sa sumnjivom verodostojnoscu intimnog cina i osecanja.Problem,naravno,nastaje jedino u upitnosti,u pokusaju volje da iskoraci iz blata modernog pseudo-polisa.Udavljeni u personama nikada ne formiraju konflikte,koji u nasem slucaju tj pravilu,kao da su vec sam put ka izbavljenju,jer cini se kao da je iskljucivo radikalna negacija vrhunac refleksije,koja to i nije,s kojom se ne stize nigde.Ostaje samo puko prepoznavanje i protest,otpor laznoj hiperrazlicitosti na istoj pokrenoj traci,stavljenoj u pogon zarad ostvarivanja sitnih interesa bezgranicnih sujeta,sirenja harizmi poludebilnih drznika.Manipulacija svakih vrsta koje su izmakle kontroli,na nacin da su interesi samo poriv koji pokrece ostatke gulaga.i proizvode posledice dalekoseznije od uzroka zeljenih motiva,jer se bez obzira na njihovu prizemnost pokrivenu svetom ekonomije,cak i u tako ogranicenom interesu mora potrositi ogroman mehanicko-populisticki rad(shodno snazi inercije),sto radja neslucenu snagu ispoljavanja takozvanog javnog,koje pak u povrtatnoj sprezi potpuno detronizuje svest x,y,z aktera igre(ukljucujuci tu i potencijalne kreatore utopistickog),cineci ga prostim psihoticarem koji postaje odraz sa jedinim pribezistem iluzije kontrole.Ja postaje drugo(ti),da bi udruzeni na nicijoj zemlji postali on tj stvar tj nista,izmisljeni prilog sa funkcijom otiska ja,dok sve pritiska nepoznato ono(id),bice na putu izgubljeno.I ko ce se sad jos podsecati na cinjenicu da je pocetak bio najsnaznija volja za pronalazenjem ovog vanvremenskog,ali je ovo ipak samo kraj,zasto bi tu bila bitna osnovna strategija ..Pocela?
Kao na izvoru,gde karakter je coveku sudbina-hiljadu znacenja u predvorju dvomilenijumske solipsisticke kulture.Pozicija samosvesti subjekta,odredjenje morala spram stavova,apsolutna sloboda sred nuznosti (raz)umskog poimanja stvarnosti.
Ili sudbina kao tok zivota nije zapisana u zvezdama,niti se unapred odredjena voljom bogova moze razotkriti u vizijama proroka,onih koji vide iza s one strane spoljasnjeg.Jer gospodari oniricnog,drugog sveta,traze pak pravu liniju na krivudavom putu otkrovenja,koji svoju nejasnu prirodu duguje karakteru,necemu sto je podlezece,u samoj osnovi imanentno,a toliko nestalno,unapred determinisano,a opet slobodno da svaku nuznost razbije,vrati se u nizi oblik postojanja,ponisti svoju prirodu razapetu izmedju licnosti i objekta,sebe i predmeta sopstva.LJudskog i suvise ljudskog.
Odgovor na sudbinsko pitanje lezi dakle u karakteru.Sve ostalo je spustena zavesa,nicim zasluzeni pridodat teret slobode,virus u telu vec oslabljenog imuniteta,skrajnutom karakteru koji u nedostojnom slengu-jeziku preloma milenijuma otima smisao bezupitnog etickog,ideala koji je apsolutna stvarnost 100 procentnog pojedinca,toliko daleka od slike izvan,od gore,od retkih trenutaka samounizenja,bljesaka "lazi"u "istini"sveta zamagljenog kriptometafizikama.
Recenica je medjutim samo odgovor.Ona nikako ne sluti svoj nastavak,vec je plod dubokog razocarenja,nemoci vaganja sebe,sveta,istorije,slobode,opstanka...Karakter,kao zbir osobina,nije sam po sebi sudbina,mogucnost izbora kao optimistican razvoj.On je coveku sudbina,iliti sudbina za coveka.Jer cemu posebno naglasavati,ako to nije kazna,detekcija bolesnog stanja famoznog karaktera,izvan kojeg nije potrebno nista da sudbinu posebno zamrsi,da tragiku postojanja ucini jos vecom.Covek je,ovde(i tamo),gotov smisao,bezupitna nistavnost,prazan pojam sa jedinim mogucim ishodistem beznadja i izgubljenosti.Kao svet i svi ostali izvedeni,od imenovanog degradirani pojmovi, kao bice.
Covek nema sudbinu.Karakter je,coveku,(samo)dovoljna sudbina.

Sablast ispovesti

Postoje misli:govorne(trga),pisane(biblioteke) i prodate-atemporalizovane-smestene u fioke podsvesti,ponekad se cini zauvek izgubljene,kada se nepozvane vracaju u izmenjene restke istih,vecitih pitanja.Govornih misli je malo,tesko se cuvaju od zaborava,neki nam kazu da ne postoje.Tako je sve manje onih koji zaista govore,a sve vise onih koji sigurno pisu.Jer tamo je skloniste,postavljeno pitanje vec je coveku dovoljno razresenje,sta se moze drugo,kad se brojne misli prodaju simuliranom protoku vremena,jer samo recenica,cak neumrezena sa sebi drugom,obrazuje finalnost.Premda ne moze da govori,ona uvek stoji i cuva od lutanja misljenja,ali bespovratno pravi procep,tvoreci svoj izgubljeni svet koji nije jedini,iako mali epigoni papirusa ocajnicki streme toj eshatologiji,neka je ona isprekidana,ispreturana,prolongirana,neispisana,dok nbije mrtva struktuira i nemojte je citati naglas da se ne rasprsi,niti traziti smisao izmedju reci,struktura su sama slova,a nesto zamisljeno daleko,nepregledno,mozda u meni?,uvek u tebi,novo.Sta je ovde novo?

Novovavilonsk

U vezi sa etimologijom reci glosa:1)Prvobitno:tamna nejasna rec koju treba protumaciti;sto znaci upitanost,gde jezik nastaje kao cudjenje;koja vodi u 2)Zatim:tumacenje,objasnjenje-ukidanje nejasnosti cudjenja u najopstijem nacinu predstavljanja same glose-tumacenju.Drustveno-semanticki okvir prezentacije u govoru,ne dozvoljava slucaj upitnosti,vec se prvobitno nerazgovetno cudjenje radikalno preobraca(nije rec o vremenskom sledu)u samo tumacenje nastanka reci i tako ispunjava sadrzajem.Ovde,pak,rec(glosa ili bilo koja)jeste govor koji se transponuje u transparentan(proziran)oblik posebnog jezika,dijalekta,slenga;da bi se involucija(o kojoj zelimo da govorimo)iz ove mraze znacenja izdvojila kao 3)U obicnom zivotuokudna ili zlobna primedba.Na ovakvom fraktalnom rasponu rec je dobila svoju pisanu(jedino mogucu?)istoriju,koja dalje(buduci da je svet determinisan istorijom,kao sto je i obrnuto)uzima oblicje govorai upucuje 3)zle primedbe na svaku vrstu 2)tumacenja i objasnjenja,a pogotovo na 1)nejasnost svakog cudjenja,gde sam se nasao pri citanju sematske skice koju sam ovim tekstom zeleo da 2)protumacim kao involuciju u slucaju(ili pravilu)reci glosa.


Ideja izmastana,prosledjena nevesno,u sali,slucajem,drugome,u svom toku rasprostiranja dostize primordijalni semanticki oblik,tj vraca se u najprostiji obrazac znacenja u medjuljudskog saobracanja.Jezik drustva uvek je ozbiljan.Vest nema ironiju,ona je demonizovana.I zato nista nikome ne mozes objasniti,jer se sve moze objasniti,zato govor ne nosi problem objektivnosti narativnog iskaza,jer je samo zivi govor svet,govor koji nista ne pokrece,svet koji nije ni na jednom mestu,jer,slusaj me,sizofrenije vise nema,bivse sumanuto moze biti mocno,i to nije bolest,jer je konstanta,ili je ceo svet,citaj,bolestan

FILOZOFIJA

Velika je zabluda misliti da je pocetak istorije nesto primitivno i jos zaostalo,nezgrapno i slabo.Uistinu je obrnuto.Pocetak je nesto najstrasnije i najmocnije.Ono sto dolazi posle nije razvijanje,vec nivelisanje kao puko sirenje,to je nemogucnost odrzavanja pocetka,to je iskrivljavanje i preuvelicavanje pocetka u nakazu velikog,u smislu cisto brojcano-mnostvene velicine i dimenzije"(Martin Hajdeger-u okviru tumacenja jedne strofe iz Sofoklove Antigone).Ili:kako je radjanje logocentrizma u grckoj supstancijalnosti,izraslo u racionalisticku subjektivnost moderne,sa najznacajnijom akcidencijom ideje razvoja?Nije li mozda,prema postmodernistickom zahtevu"izlaska iz Grcke",elitisticki moral polisa sa zahtevom za univerzalnoscu,klica marksisticko-nacional-socijalistickog korumpiranja zapadnog napretka?Pretenzija,zahtev,ponajvise raspon,ispoljavaju drskost simplifikacije,kontraudarac sazimanja.Ocigledan paradoks "buduceg misljenja" u kojem"mnostvena velicina"eklekticizma i istoricizma moderne,pravi iskorak u jednoznacnu viziju kraja istorije postavom misljenja dekonstruktivnog.Jer,gde je taj pogled Kerolove Alise,koji u optici koja crpi motor egzistencijalizma i psihoanalize,negativnom eshatologijom obelezava citav temporalni uvid najvisih duhovnih uzleta roda i bezmerjem vapaja zveci isteklim vekom?Ispred ogledala cak je i podzemna tragika hriscanina drugog u potonjem profanom ispoljavanju volje za moc,gde se smisao pojedinacnog udesa ogleda u svetlu posredovanosti istorijskih utopija.Obezlicena transcendencija duha svetog, u hedonizmu savremenog crpi sve blagodeti otudjenog pojma kapitalizma,u pustosu plutokratije i posredovanog javnog mnenja kao jedinom zaklonu od projektovanog novovarvarizma(kastinskog neoplatonizma?),gde strah je poslednji opipljiv dokaz objektivne realnosti.Potencija ukidanja mnogo ljudnosti kao da nije predmet bezideloskog veruma,fraktalnog razsredistenog subjekta iza ogledala,gnoseoloski rasap preostalog autoironijskog.Radikalna kritika politicke korektnosti,kao predimenzionirana panika od virtuelnog lika i projekta simuliranog znaka,pridaje sebi apsolutni kulturni kod,pri cemu se reverzibilno izvodjenje semioticki skladno upotpunjuje u amnestiju totalitarnog,koje oduvek tvori stvarni konflikt individue i opsteg.Vitalna igra odmerenog nacela zla ne ponistava se u pitanjima kao jedinom izlasku iz teorije,jer u vristucem koformizmu sitnih kompromisa nema i poredak strepnje ne bira svoje zrtve,kada se izgubi izmastani zavicaj u proslosti i poveruje Bekonovom obrtu.Itekako septicna aura logistike broja,u posluzenju teorijom zarad njenog razoblicavanja,nuzno proishoduje u ceznju za novim minimalizmom u mraku mistagogije kraja.Aristokratsko-gospodstveni ton rasvetljavanja simulakruma,kao da je sama potvrda egalitaristickog poniranja u beg od samoce,razumevanje kao mazohizam,hiperbola mizernog trenutka danasnjice.Jer ko ce sad pitati za sumnjivo onticko,kada nema Robespjera palanke da se u revolucionarnom kicu spusti na zrtvenik sale ili slucaja?"Humanisticka" ikona krcata je nalicjima saucestvovanja u simbolicnom gradjanskom ratu interesa i strasti,borbi kojoj se mora sve potciniti.Jedino izvesno i tautolosko:common sense is not so common...No,izvor je okoncan ubistvom.Ko je prevladao obicajnost?

Ekonomicnost izraza "masovna kultura"ogleda se mozda u kvalitativnoj odredbi koja je suprotna pretpostavljenoj "elitnoj kulturi",koju bi tesko mogli pronaci u vremenu naglog porasta stanovnistva u svetu,snaznih procesa urbanizacije,svih oblika tehnoloskih napredaka,porasta nivoa zivotnog standarda,slobodnog vremena i slicno.U drugom smislu ovaj termin mogao bi podrazumevati potrosacki mentalitet konzumenata ove kulture,kao i masovne komunikacije,kao sredstvo njegovog rasprostiranja..E sad, sama pojacana komercijalizacija kulturnih vrednosti ukljucujuci i stepen njihovog kosmopolitskog karaktera nikako ne stiti pojam od profanosti u koju ga uvlaci bilo koja od navedenih karakteristika.Dakle odomacena u ujednacavanju uprosacavanjem"masovna kultura" sama u ovoj simplifikatorskoj homogenizaciji namece sebe kao predmet disputa.Znaci zelimo li govor razoblicavanja savremenih aspekata globalizacije,nikako se ne smemo sluziti njenim "proteza terminima"koji naizgled u sluzbi lakseg tumacenja vladajucih procesa dodatno otezavaju refleksiju modernog drustva.
Jer ja sam imao nameru da govorim u svetlu Bodrijarovske ekstaze komunikacije,gde govor informatike moze postati u ubotrebi masa.Tj, nije li to govor objekata koji svoju paralelu moze naci u magijskom misljenju,gde namesto kultova vatre i u situaciji desakralizacije,stvoreni su transparentni objekti(jos jedna projekcija subjekta ili korak nize),odnosno njihova mreza u kojoj je bitan samo interfejs,pa cak i izmisljeni.
U ovoj optici je i Deridin osvrt u spisu "O apokalipticnom tonu usvojenom u filozofiji",gde se pogled vraca unazad na slican Kantov tekst,u vremenu kada tehnoloska revolucija ni u naznakama nije u povoju,no itekako se pomalja matematicka mistagogija u liku racionalizma Dekartovog ili Lajbnicovog.Kant dakle kritikuje ovu idolatriju figura i brojeva i povezuje je sa fenomenima sekte,kriptopolitike,sta vise praznoverne teofanije koju stavlja nasuprot racionalnoj teologiji.Numerologija,misticka iluminacija,teofanijska vizija,sve to,dakle,pripada apokalipticnom svetu,koji po Deridi dozivljava svoju ukspanziju u 19.veku.I sad,po mom skromnom misljenju,dolazimo do kljucnog pitanja:kako je ovaj aristokratski ezoterizam doziveo svoj ekspanzivni oblik u liku(ili nalicju)necega sto danas podrazumevamo pod "masovnom kulturom".Vest,javno mnenje iskljucivo kao posredna informacija,bezmerje virtuelnog sadrzaja,koje dakako prati vizija kraja.Ili cemo citavu raspravu trasirati u Hajdegerovo prorocko guranje tehnike u ingerenciju "produzetka bitka"?Gde je tu bonum(dobro)pitamo li se uzalud?

Dakle:hteo sam Bodrijaru reci,da ako je vec moderni humanizam determinisan tezom da nista nije vrednije od zivota samog,sto znaci da zivot za nista nije vredno poloziti,da u tom vrhunskom nihilizmu filozof treba da stoji izvan,refleksijom etickog,ako takve vec u vremenu postistorije nema.Takodje:da li je moguce suceljavanje Sokrata ,Hajdegera i Bodrijara,zrtve pocetka,apologete kraja bitka u vremenu i ucaurenog teoreticara postistorijskog?I dalje:gde je osvrt na prosvetiteljski fatum desakralizacije kod Bodrijara? Hoce li mi neko napisati nesto

.....

Nietzsche:

Ti si stvarno aktivan na forumima. A i nisam pretpostavio da tolike stvari poznajes.

Uzgred, nisam se odmah setio da smo pricali preko mirc-a. (Filozof_83)

Kliknite za proširenje...

Nietzsche, tvrdnja da je on informisan pre govori o tebi, a ne o njemu. Mada, o tebi je dovoljno receno, od strane vecine ucesnika ovog foruma. S kim si, takav si. Da je malo manje aktivan na forumima, mozda bi stigao i da nesto procita. Ali ne, literarni sastav za literarnim sastavom. Pa kad ce ta najvisa ocena? 'Alo, uciteljice?