О Сократу су сасвим озбиљно писали Платон и Ксенофан, а сасвим неозбиљно – Аристофан, највећи грчки комедиограф.
У комедији «Облакиње», Аристофан се спрда са Сократом, тачније са филозофима уопште (чији је Сократ најтипичнији представник). Аристофан заузима тачку гледишта простака коме је Сократов живот бесмислен и смешан. Сократ из «Облакиња» је човек који презире оно до чега је другима стало а брине о ономе што други презиру. Дане проводи истражујући природу, размишљајући о комарцима и звездама, поричући постојање богова јер се не могу наћи у природи. Закони и конвенције не значе му ништа јер нису природни него их је створио човек. За њим иде група ученика, све сами бледуњави момци потпуно лишени здравог разума (а међу њима и Платон
). Али сви су они безопасни особењаци, а још поврх и убоги. Сам Сократ живи скоро од милостиње, и очито допушта мање крађе дословно да би задржао душу у телу. И потпуно је равнодушан према части и раскоши.
Аристофан приказује апсурдност стања одраслог човека који проводи време размишљајући о анусу комарца док су «нормални» људи заокупљени «битним» стварима као што су рат и мир, правда, слобода, слава.
Па ипак, филозофија је, на крају крајева, изнедрила науку, и Аристофан би и сам данас морао да призна да теоријско размишљање није бесмислено јер из њега у великом броју случајева произађе неки практичан резултат.
А што се тиче ове комедије, Сократ се због ње није нимало љутио него – смејао! Он је и сам био безбрижан по природи, волео је да се смеје, чак се прича да се шалио и пред саму смрт, а сасвим је сигурно да није био сујетан и да је умео да се насмеје и на свој рачун.
