Амерички национализам

Један од основних разлога зашто се бавим овом темом су управо двоструки стандарди, па ћу пре почетка дати кратак осврт на то. Двоструки стандарди су управо у основи америчког национализма – оно што не важи за друге важи за „наше сјајне“ Сједињене Државе. Како Америка извози своје вредности, а и то ћемо видети како, јасно је да њени апологети широм света примењују ово правило. Америка је један од највећих критичара национализма (наравно, сваког другог осим њиховог). С тим у вези, они који бране америчке вредности и њихову улогу у свету ће нападати националистичке елите (или „елите“) у земљама у којима се налазе. Они неће признати чак ни постојање америчког национализма или ће га некако рационализовати (а видећемо како). С обзиром на глобалну улогу светског полицајца у овом случају отпада клаузула по којој је то њихов проблем – ако ме бомбардују то је и мој проблем, зар не...
Могуће да ће неко посегнути за оном чувеном изреком о Јупитеру и волу. Али ако се држимо универзализма, а видећемо да Сједињене Државе управо то проповедају, онда је и ова синтагма примењива било где. Што приличи Јупитеру не приличи волу. Што приличи странци која има иза себе милион гласача, не приличи странци која има двеста хиљада. Што приличи политички окретном лидеру, не приличи ономе ко се закопава у рововске борбе...
Јасно је да је ово аргумент силе. Као такав он јесте универзалан. Међутим, они који овде проповедају западне (пре свега америчке) вредности, ерго домаћи „Американци“ неће пристати да се то на њих односи. Они неће пристати на то да њихов лидер нема нека права зато што је слаб (у убедљивој мањини, неспособан...) док их други (већина) имају. Значи, ако није ни само сила у питању, а они одбијају аргумент силе, онда мора бити нешто друго што оправдава нечију изузетост из правила која важе за све. То нешто може бити само идеологија, а такво вредновање је чисто идеолошко. Видећемо која је то идеологија.
Локални поклоници Америке се труде да буду Америка у малом. Они тако неће директно примењивати америчке вредности на целу нацију. Ако би то радили њихов став би био здрав патриотизам – рецимо постоји кинески сан о томе да се престигне Америка. Али овде је у питању нешто друго. Поклоници Америке верују да за њих важе другачија правила зато што су они, баш као и Американци, изузетни у односу на своју околину. У Србији постоји и једна друга, негативна „изузетност“ – локални поклоници Америке верују да Србија нема нека права која имају све друге државе. Дакле Србија не може очекивати не само оно што Израел или Сједињене Државе црпе на основу своје „изузетности“, Србија не може очекивати ни оно што важи за остале „нормалне“ нације... Али тиме се нећемо бавити у овом тексту, већ само идеологијом америчког национализма. Локалне примене изван Америке треба имати у виду, онако како сам их поменуо.
Текст се базира на раду „Бушова доктрина и амерички национализам“, који је Пол Мекартни са Рутгерс универзитета припремио за годишњи састанам Америчке асоцијације политичких наука, 28. септембра 2002.

Осећај мисије
Американци као нација су дефинисани уверењем и осећајем мисије по којој изједначавају своје интересе са интересима човечанства. Међутим, актуелна администрација (и не само она) има јак печат унилатерализма у свом деловању и даље се базирајући на универзалистичкој реторици. То је не само морално проблематично, него и опасно лицемерно.
Терористички напади су обезбедили моменат у националној колективној свести у коме су национални идентитет Америке и њена спољна политика размотрени према наведеном осећају мисије, на начин који је био одсутан од окончања Хладног рата. Бушово повезивање националног идентитета и спољнополитичких циљева тако је било типично америчко уз често коришћење моралистичких принципа.
Како су Сједињене Државе центар униполарног система, оне не могу више наћи морално оправдање у својој неупрљаности поквареним светом, као што је био случај у ранијој историји. Уместо тога, сматра се есенцијалним прихватање чињенице да се њихов однос према спољном свету изменио од првих дана републике, када су постављени темељи америчког идентитета. Тако амерички стил спољне политике рефлектује идеолошку и културолошку интерпретацију нације и њеног места у свету. Ова интерпретација полази од тога да Сједињене Државе уживају универзални значај због својих универзалних врлина и покретања прогреса човечанства. На тај начин Американци додељују себи трансцеденталне вредности и дефинишу себе као изузетак из светских правила. Кисинџер је у својој Дипломатији из 1994. дефинисао два конфликтна импулса до којих је водило америчко осећање изузетности – егземпларизам, или жељу да се остане изван светских збивања и служи углавном као пример и виндикационизам, нагон да се свет мења тако да личи на Сједињене Државе. Дијалектика је међутим неумитна, па су након столећа успешног ширења америчких вредности, Сједињене Државе изузетак само у претераном ослањању на властиту силу.
Више него у било којој другој нацији, Сједињене Државе су преокупиране осећајем да је њихово формирање било са одређеном сврхом, веровањем да је постојао разлог за креирање нове земље. Стварањем Сједињених Држава, Американци су манифестовали уверење да је њихов национални револт против Велике Британије био догађај са заиста револуционарним последицама и да циљ није био само постићи правду за себе, већ и покренути нову еру човечанства у којој ће људи владати сами собом. Укратко, Американци верују да Сједињене Државе представљају нови развој у људској историји, партикуларну заједницу од универзалног значаја. Примера ради, председник Теодор Рузвелт 1905. каже од успеха америчко експеримента не зависи само добробит Америке, већ и добробит човечанства.
Другим речима, амерички национални идентитет је базиран на веровању да је њихова нација већа и значајнија од било које индивидуалне групе која јој припада и да принципе који повезују ову нацију деле сви људи, било где. Међутим, на спољној позорници Сједињене Државе не могу умаћи чињеници да су и саме партикуларни ентитет, без обзира на своје универзалистичке претензије. Једна држава међу многима. Као резултат, америчка спољна политика повезује обе ствари – претпоставком да су амерички национални интереси и веће добро човечанства једно те исто!
Такође, представља се нада да ће цео свет једном функционисати по америчким принципима, чак и ако Сједињене Државе, као водећа фигура и управљач новог поретка, задржавају право да не поштују тај поредак. Непотребно је рећи колико је ово „решење“ тензија које настају између одвојености нације и универзалистичких претензија фантастично арогантно, што је факт који Американци веома споро препознају.
Веровање да су Сједињене Државе судбински предодређене да остваре обећање светске историје се још назива „амерички ексепционализам“ – уверење да су Сједињене Државе квалитативно другачије у односу на друге државе. Објективна основа оваквог схватања нације као изузетне је у својој природи идеолошка. У оквиру овог ексепционализма је претпоставка супериорности која укључује право и капацитет да Сједињене Државе предводе друге нације.
Постоје две основе оваквог америчког идентитета
1) америчка грађанска религија
2) просвећеност.

Ова прича се наставља...

Америчка грађанска религија
Социолог Роберт Н. Бела дефинише америчку грађанску религију као „заједничке елементе верске орјентације коју већина Американаца дели ... која је имала кључну улогу у развоју америчких институција и даље обезбеђује религиозну димензију целог ткива америчког живота, укључујући и политичку сферу“. Историјски, то је мешавина национализма и протестантизма.
Два најзначајнија историјска догађаја која се рефлектују на америчку грађанску религију су Америчка револуција и Грађански рат. Оба догађаја имала су јаку поруку искупљења, први од корупције Старог света, други од колективних греха самих Сједињених Држава.
Инаугурације америчких председника често садрже религијске мотиве који су генерално у складу са протестантским уверењима и миришу на централне мотиве америчке грађанске религије – као што су „изабрана нација“ и „предодређена судбина“. Добар је говор на инаугурацији Џорџа Вашингтона како ниједан други народ не може рећи да је Невидљива Рука учествовала у догађајима више него у Сједињеним Државама. „Сваки корак којим смо напредовали до независне нације изгледа да је био обележен неким знаком делатности провиђења...“
Укратко, америчка грађанска религија представља заједнички садржалац главних верских вредности нације и историје америчког народа, и она комбинује те елементе у националистичку филозофију. То омогућава Американцима да реториком која се позива на трансцендентно кажу како су Сједињене Државе изузетак и Американци имају предодређену судбину. Само постојање, и још више снага, ове религије показује како се крсташки морални дух качи на амерички национализам и како народ Сједињених Држава дефинише себе као део те мисије.

Просветитељство и амерички национални идентитет
Просветитељство је било интелектуални покрет који се базирао на бескрајној вери у људски разум. Рационалност људи би производила политичку визију која би индивидуи дала практично неограничену слободу – након што би се индивидуе уклопиле тако да, под вођством науке, прогрес људске расе доведу до савршенства. Верујући да ће људски разум природно спроводити универзалне законе осим ако је замрачен сујеверјем које су створили сами људи, мислиоци просветитељства сматрали су да је разум једина исправна основа правде и моралности. Како сви људи могу размишљати, сви су слободни да одлуче како ће живети и управљати својим друштвом, и потребно је да имају једнака права на такве одлуке.
Иако је на једном нивоу природна слобода човека циљ по себи, ултимативни циљ ове слободе је прогрес. Ако су људи слободни, они могу достићи савршенство, као индивидуе и као раса.
Био је потребан свеж почетак вођен применом оваквих идеја, са одбаченом праксом прошлих времена, која ће бити замењена новим светским поретком базиранима на разуму. Како су националне и верске лојалности производиле мало шта осим сујеверја и крвопролића, било је нужно њихово одбацивање.
С обзиром на те наде, није тешко претпоставити како су ти мислиоци видели Америку као континент tabula rasa, и нацију која је рођена тамо. Америка је била земља искупљења која је одбегла од европске корупције и обновила природне слободе. Слободни да експериментишу са новим моралним и социјалним учењима, Американци су били „прво легло човечанства“ из чијег ће примера произаћи слобода и братство људи. За те оптимисте, а обе стране Атлантика, Сједињене Државе су биле инструмент који ће остварити највише наде човечанства. Због недостатка феудалних традиција могли су тихо и без већих проблема изградити форму демократске владе и друштва.
У најпознатијем акту америчке просвећености, Декларација независности, Томас Џеферсон оправдава одвајање америчких колонија од Велике Британије не само на специфичне разлоге који су дигли колонисте против краља Џорџа III, већ примењује и принципе природног права из Локове теорије социјалног уговора. Џеферсон користи дату му прилику да у националистичкој декларацији Сједињених Држава рађање нове нације симболички повеже са принципима просвећености.
Слично њему, Буш описује Сједињене Државе истовремено користећи универзализам и ексепционализам речима: „Од тих дана 1776, слобода је имала свој дом и свог бранитеља. Као ниједна друга земља, Америка је послала поруку човечанству, да су сви рођени да буду једнаки и слободни.“ Даље, Сједињене Државе су изузетне пре свега зато што је Бог на њиховој страни „Данас, као и много пута пре, Америка носи наде света. Још од дана оснивања, велике наде Америке никада нису биле саме. Оснивачи су смерно прихватили мудрост и благослов Божанског Провиђења. Ми увек можемо живети с тим истим уверењем и Бог ће увек пазити на Сједињене Државе Америке.“ (говор преко радија, 6. јул 2002.)

Ja veće gluposti nisam u životu pročitao. Idi pilaj drva.

Poznato je da oni (Ameri) gaje mišljenje kako oni zaslužuju povlašćen položaj u odnosu na ostatak sveta (prvenstveno Evropu), samo što oni to ne vole da zovu nacionalizmom (koji smatraju ''zlom'' vezanim za evropske nacije), već nekakvim ''patriotizmom'' i smatraju da je njihovo pravo i dužnost da šire američku misiju po svetu, kako svi treba da imaju ''slobodu'' kao u SAD (američka sloboda - između ostalog ******, narkomani i slični šljamovi imaju svoje manifestacije) i da se povinuju Amerikancima kao bogovima koji žele da ih ''oslobode''. Uostalom SAD su samo produžena ruka Izraela, američki ''patrioti'' su obični cionisti tj. jewish hoaxes.

Većina američkih patriota su obični idioti. Džordž Rokvel, bivši Imperijalni Čarobnjak KKK-a

Kliknite za proširenje...

Kad sam letos bio u Americi, resio sam malo da svrnem do New York-a, posto se odrzavala neka parada za Columbus Day, praznik koji je veoma mio & drag tamosnjim Italijanima. I nista, pazarim ja par zastava (italijanskih, je l' te), stanem do ograde i gledam. I neko vreme sve fino protice, piche oni njihovi srednjoskolski orkestri, akrobate, cak su doveli i pandurski orkestar iz Napulja. Odjednom, prolazi gomila marinaca i par hamera, noseci americke zastave i zastave svoje jedinice. Ja onakav krik kakav se tad prolomio od gomile nikad nisam cuo. Baba do mene u potpunoj ekstazi i vice: "Give 'em hell, boys!" (valjda su momci odlazili da odsluze svoje u Iraku), panduri koji su paradu obezbedjivali skidaju sapke i suzice im krecu.

E sad, ja ne znam da li je to patriotizam ili nacionalizam, al' sta je da je, ja se taj dan usrah.

Amerikanci nisu nacija, oni su svet u malom. Gomila evropskih abortusa i africhkih robova.
Iz razloga shto imaju kao i svako drugo ljudsko bice potrebu da imaju nacionalni identitet oni stvaraju tu veshtachku naciju. S'obzirom da je ta nacija josh uvek relativno nova oni smatraju da se nacionalno jedinstvo najbolje iskazuje kroz ratovanje. Kad se uzme u obzir da su oni josh neiskusni u nacionalizmu, taj njihov nacionalizam nema granica i oni u sushtini ne znaju ni shta znachi ta rech. Njima je potreban jedan tezhak poraz u nekom vecem ratu da bi se malo spustili na zemlju i primirili. Dotle ce da divljaju po svetu puni elana i ubedjenja da su oni ti koji znaju najbolje i kojima se ceo svet divi i zheli da bude kao oni, a da je to shto su oni sve nepopularniji zapravo posledica chiste ljubomore koju svet oseca prema njima. A to...dvostruki standardi...pa tog izhivljavanja jacheg nad slabijim ima od kad je sveta i veka. Rim je ubijao masovno pod maskom civilizovanja varvara, Vatikan pod maskom pokrshtavanja. To je jednostavno prirodno i ne mozhemo mi da se zhalimo nego da se trudimo da poboljshavamo odnose sa pre svega Kinom a zatim i Rusijom i Indijom i da pokushamo da im se uchepimo ko Izrael Jenkijima. To bi se vec pokazalo produktivnim. Inache nemam nishta protiv Amera, samo iznosim mishljenje. Iako ne volim da generalizujem, chinjenica je da im je opshte obrazovanje na jako niskom nivou, da su jako slabo informisani i jako podlozhni stereotipima. Jednostavno recheno, isuvishe su glupi da bih imao neshto protiv njih, nisu vredni toga.

Prinz Eugen 88:

Poznato je da oni (Ameri) gaje mišljenje kako oni zaslužuju povlašćen položaj u odnosu na ostatak sveta (prvenstveno Evropu), samo što oni to ne vole da zovu nacionalizmom (koji smatraju ''zlom'' vezanim za evropske nacije), već nekakvim ''patriotizmom'' i smatraju da je njihovo pravo i dužnost da šire američku misiju po svetu, kako svi treba da imaju ''slobodu'' kao u SAD (američka sloboda - između ostalog ******, narkomani i slični šljamovi imaju svoje manifestacije) i da se povinuju Amerikancima kao bogovima koji žele da ih ''oslobode''. Uostalom SAD su samo produžena ruka Izraela, američki ''patrioti'' su obični cionisti tj. jewish hoaxes.

Kliknite za proširenje...

Пре свега не мислим да је било који национализам, па ни онај амерички сам по себи лош.
"Митологија уопште није болест, мада као и све људско може да се зарази" Џ. Р. Р. Толкин

Тако, није лоше само по себи ако они мисле да су посебни. Лоше је кад се поведу за тим па крену у "увођење демократије"... а доћићемо и до тога

Većina američkih patriota su obični idioti.

Kliknite za proširenje...

Наравно, као и они доаћи "патриоти" којима толико смета Русија да се боре за националне циљеве Естоније. Тако и ови амерички неокони који су ционистичка филијала. Нека сви иду тамо где могу да се остваре!
Ирејсрхед у Естонију, овај што свира у кожну фрулу у Нигерију, а Чејни & Конди у Израел

Čim sam pročitao prvu rečenicu sve mi je bilo jasno!

Kuknjava na dvostruke standarde ni malo ne pomaže!

Na ovom svetu zakon sile je još uvek osnovni zakon!

WIBU:

Čim sam pročitao prvu rečenicu sve mi je bilo jasno!

Kuknjava na dvostruke standarde ni malo ne pomaže!

Na ovom svetu zakon sile je još uvek osnovni zakon!

Kliknite za proširenje...

Е па требало је да читаш бар још три реченице даље.
Закон силе.
Си кларо!
Што приличи радикалима, не приличи чедоидима.
Што приличи др Војиславу Коштуници, не приличи Тадићу... а Чеда може само да плаче... ако се пре тога одлучи између ШМРК, ШМРК и ШМРЦ, ШМРЦ...
Они који млого воле Европу су мањина и могу да трпе Србију оваква каква је... или да се селе... па да се "остваре" у Естонији, шта га знам...

п.с. Батина има два краја, па видећемо за коју деценију кад НР Кина буде јача од САД.

Историјски развој америчке мисије у спољној политици
Зато што су убеђени да је њихова нација отелотворење универзалних вредности, апологете америчке мисије тврде да су интереси Америке интереси човечанства. Чак и више, тврде националисти, проширењем утицаја америчких вредности, задржавајући контролу над њиховом имплементацијом, Сједињене Државе почињу нову еру човечанства која почиње Америчком револуцијом. Насупрот томе, спољне политике других нација служе само њиховим геостратешким и економским интересима, без било какве велике историјске мисије као што је она америчка која укључује моралне обзире и добробит других.
Према америчкој националистичкој доктрини, укратко, Сједињене Државе могу оправдано ширити своју моћ и престиж на светској сцени, заједно са својом мисијом, јер за разлику од других националних држава представљају вредности које деле сви људи, чак и ако они сами то не знају.
Није међутим ова доктрина од почетка била у свом интервенционистичком облику. Према Џорџу Вашингтону Сједињене Државе не треба да се мешају у европске послове јер тада још нису имале довољно снаге да се наметну као самостални играч. Како би свако уплитање било зависно од савеза са европским државама, Америка треба да се сама развија као пример онога што ће човечанство постати. Неограничена слобода дејства на америчком континенту подразумевала се и тада.
У својој спољној политици, међутим, Вудроу Вилсон је вођен либерално-интервенционистичким амбицијама и тако постаје синоним идеалистичком приступу политици. Сједињене Државе су по њему нација прогреса и као такве имају посебну одговорност (од Бога дату судбину) да свет обликују свет према својој слици. Вилсон се надао да ће Први светски рат трансформисати у прилику да се либерално-демократским линијама обезбеди универзални мир. То је био предлог без преседана у дотадашњем свету. У ограниченој мери ова доктрина се спроводи још у току Шпанско-америчког и Филипинског рата. Полако али сигурно Сједињене Државе се све више укључују у глобалне послове, увек гурајући своје интересе и проширење својих вредности.
Иако је ситуација после Другог светског рата значајно другачија од оне после Првог, сличности перцепције председника Вилсона и Трумана су јасне. У свом инаугурационом говору Хари Труман корак по корак објављује америчке вредности насупрот совјетским: „Те разлике између комунизма и демократије не обухватају само Сједињене Државе. Људи свуда долазе до закључка да оно што спада у те вредности су материјално добростање, људско достојанство и право да се верује у Бога“.
Многи су говорили како су Сједињене Државе напустиле овај осећај мисије после Вијетнамског рата. Ипак, политика Џимија Картера према људским правима, позив Буша Старијег да се креира Нови Светски Поредак, Сомалија, Косово и Интернационални акт о верским слободама говоре о постојању овог осећаја мисије и у пост-вијетнамској ери.
Међутим, ипак није више било зле империје, фашизма или монархија које би биле претња. Тако су у декади по добијању Хладног рата многи Американци тежили изолационизму какав је постојао 1930-их. Терористички напади су све изменили.

Stvari su se okrenule čudno u zadnjih par decenija.
Imperija zla je bio SSSR, a ni Kina nije bila daleko od toga. Sada imamo Rusiju i Kinu, koji uporno i dostojanstveno brane međunarodno pravo i Ameriku koja ga siledžijski gazi, uz pomoć potuljene Evrope.
Ne razumem zašto je baš Kosovo Amerikancima toliko važno, jer ni po kom od znanih kriterijuma ono to ne zaslužuje. Zbog nečega, ulog je ogroman. Toliki da Amerikanci vrlo jeftino krčme svoj kredibilitet države prava i principijelnosti.
Jer kaže narod " više dana nego kobasica ". Moguće da će oni i progurati svoj ćef, ali tu se istorija ne završava. Biće još stotine kriza u svetu nalik ovoj, ili mnogo gorih. Kako će iko više dozvoliti da Amerika posreduje, kada je njeno shvatanje međunarodnog prava, nalik žvaki? Razvlači kako ti odgovara.
Države, prvenstveno evropske, koje podržavaju Ameriku u njenom naumu davanja nezavisnosti Kosovu, odreda imaju bolnu grimasu na licu. Zato što Amerika isuviše jako uvija jednu ruku svojim "saveznicima", da bi oni drugom glasali za nju.

Duh Sekire:

Е па требало је да читаш бар још три реченице даље.
Закон силе.
Си кларо!
Што приличи радикалима, не приличи чедоидима.
Што приличи др Војиславу Коштуници, не приличи Тадићу... а Чеда може само да плаче... ако се пре тога одлучи између ШМРК, ШМРК и ШМРЦ, ШМРЦ...
Они који млого воле Европу су мањина и могу да трпе Србију оваква каква је... или да се селе... па да се "остваре" у Естонији, шта га знам...

п.с. Батина има два краја, па видећемо за коју деценију кад НР Кина буде јача од САД.

Kliknite za proširenje...

jel ti dobro?

opet je upao u trip cim pocne da mantra o opakom/opasnom voji, plakanju,kini i estoniji
sledeca faza neuroze-blabla..eraserhead...fasizam....

A dje je izvor teksta i autor ?

svetolik trpkovic:

A dje je izvor teksta i autor ?

Kliknite za proširenje...

kako dje je ??? i zar on ["sveti" duh] ne mogne bidne izvor???

WIBU:

Čim sam pročitao prvu rečenicu sve mi je bilo jasno!

Kuknjava na dvostruke standarde ni malo ne pomaže!

Na ovom svetu zakon sile je još uvek osnovni zakon!

Kliknite za proširenje...

S obziirom na način tvog angažovanja na ovom forumu i stavova koje zastupaš, ovaj post je totalni oksimoron.
Nadam se da ti i karakter nije takav.
Čemu gubiti onda vreme na čitanje tvojih postova?

svetolik trpkovic:

A dje je izvor teksta i autor ?

Kliknite za proširenje...

За посетиоце са јефтинијим улазницама

Текст се базира на раду „Бушова доктрина и амерички национализам“, који је Пол Мекартни са Рутгерс универзитета припремио за годишњи састанам Америчке асоцијације политичких наука, 28. септембра 2002.

Kliknite za proširenje...

Ја сам то прерадио и скратио, оригинални текст има 40 страна и бави се неким анализама Бушових идеја... текст је иначе доста антиципативан јер још крајем 2002. предвиђа проблеме до којих ће довести слепило у америчкој администрацији.

Бушова доктрина
Председник Сједињених Држава има велику могућност да обликује јавно мњење и та могућност је још више повећана током великих криза. Као главнокомандујући оружаних снага и „искључиви орган владе“ у спољним пословима, како је то карактерисао Врховни суд, председник има повећане могућности у спољној политици, посебно током рата.
Тако није чудно што су најјаче изјаве америчког идентитета долазиле од председника током ратова. Задатак председника Буша био је прилично изазован пошто су терористички напади дошли потпуно неочекивано. Перл Харбур се са тим не може поредити јер нацизам и јапански империјализам тада већ нису били новост. У овом случају, председник је имао одговорност да интерпретира догађаје, увери људе да су довољно јаки да издрже олују (без обзира на њено трајање) и обећа освету.
Говори председника Буша током кључног викенда и касније до 20. септембра имају два кључна циља. Први је Буш лако постигао осликавајући свет у манихејским бојама где Сједињене Државе представљају „добро“, а њихови непријатељи „зло“. Други циљ је био припрема јавности за одговор његове администрације.
Терористички напад описан је као напад на слободу већ 12. септембра: „У свакој генерацији, свет је производио непријатеље људске слободе. Они су напали Америку зато што смо ми дом и бранитељ слободе.“ Каније Буш додаје како терористи „не могу поднети слободу и зато мрзе Америку“.
Скицирајући Америку и њене непријатеље тако апстрактном и моралистичком четкицом, Буш није оставио сивих зона у којима би могао деловати, рискирајући тако да га свет схвати као лажова или геополитичку будалу. Међутим, он је тада говорио оно што је амерички народ хтео да чује. Та тензија између геополитичких потреба и потребе америчких државника да користе националистички речник набијен идеолошким фразама је иронична трагедија америчке политике.
Председник Буш 19. септембра упозорава против оних који би окренули религију против религије. Овакви коментари су постали неопходни после напада на Американце муслиманског или арапског порекла (па чак и на Сике) које су чинили они белци који су помислили како је почео верски рат. Сугестија светог рата произилази из Бушове изјаве како ће „Овај крсташки поход дуго трајати“. Међутим, јасно је да ово има везе пре са „крсташким“ духом који је америчка спољна политика одувек водила него са историјским Крсташким ратовима.
Међутим, узимајући у обзир америчке националистичке митове, може се прихватити и став муслимана и осталих који су увидели хришћанску димензију рата против тероризма. Даље, имајући у виду ерозију америчких слобода после напада, у име националне безбедности, поставља се питање „слободе“ која се брани Ратом против терора. Најзад, не постоје докази изван маште Американаца да су терористи напали Сједињене Државе зато што оне представљају слободу, толеранцију и саосећање, али актуелна анализа Ал каидиних мотива никада није била тачка у председничким говорима.
Тако долазимо до Бушове доктрине: „Наша одговорност пред историјом је јасна: да одговоримо на те нападе и очистимо свет од зла“ (14. септембар). У свом националистичком жару, Буш је обећао још више – он неће очистити само мрежу иза пилота самоубица, он ће очистити свет од самог тероризма. И Сједињене Државе неће нападати само терористе, већ и оне који су им помогли. Користећи прилику обнове националне мисије он је крајње последице остави потпуно отвореним. На типично амерички начин креирао је стратегију која иде знатно даље од бављења последицама које је 11. септембар директно проузроковао.
„Свака нација и сваки регион стоји пред одлуком“, рекао је Буш. „Или сте са нама или сте са терористима.“ Као и свако морални проблем, очигледно, амерички глобални рат против тероризма не толерише неутралност. Приказујући свој нови мото „са нама или против нас“ са традиционалним универзалистичким конструкцијама америчког национализма Буш описује како се рат против терориста води за добро човечанства.
Буш приказује овај конфликт као судбину света. Са једне стране је Ал каида, „непријатељ слободе“ са циљем да „промени свет и успостави своја радикална уверења свуда“. На другој страни Сједињене Државе и њихова идеја како свет треба да изгледа: „Докле год су Сједињене Државе одлучне и снажне, неће бити нове ере терора. Ово ће бити доба слободе широм света...“
Вишеструко повећање производње хероина у Авганистану и стотине мртвих свакодневно у Ираку говоре сасвим јасно како изгледа та слобода...

Комплетан текст
http://www.polisci.ucla.edu/menu/people/papers/Bush_Doc_Amer.pdf

ajde mi prvo definisi nacionalizam i patriotizam pa da vidimo o cemu pricas

gnjec:

ajde mi prvo definisi nacionalizam i patriotizam pa da vidimo o cemu pricas

Kliknite za proširenje...

Можеш да изгуглујеш колико хоћеш дефиниција...
Ја сматрам да је национализам углавном стављање своје нације изнад осталих идентитета, циљева, приоритета и томе слично. Патриотизам је то исто само за своју земљу.
У суштини се то своди на исто јер у данашњем свету НАЦИЈА = ЗЕМЉА = ДРЖАВА...
Једино сепаратистички национализми би могли бити не-патриотски, али они опет мисле да је њихова земља оно што треба да се издвоји, па никако се не би сложили да нису патриоте.

Даље можемо говорити да ли је нешто шовинизам, да ли је национализам етнички инспирисан (етнонационализам) или не... да ли се маскира универзалистичким претензијама као у случају Америке (а и раније често у Европи)...

Beba dobila dozvolu za oružje

Vašington -- Desetomesečni dečak iz Amerike dobio je dozvolu za nošenje oružja, a roditelji su mu kupili pušku.

Razlog za poklon jeste rođenje deteta, a otac dečaka kaže da je puška najbolji poklon koji je mogao da da sinu. Hauard ima deset meseci, još ne zna da hoda niti govori, ne može da korisiti igračke, ali već u svom arsenalu ima jurišnu sačmaru, dozvolu za nju i pištolj koji se vodi na dedu.

Dete iz Čikaga počeli su da naoružavaju roditelji, kupujući mu oružje velikog kalibra povodom rođenja.

"Nekako sam se počešao po glavi i, znaš šta, kako mu je deda kupio pištolj, ja sam mu uzeo pušku. Uzeo sam mu Beli oniks 686 beretu. To je sačmara tipa 12 i da prilično je sirova", kaže Hauard Ludvig stariji, otac deteta.

Hauard stariji nije hteo sinu da kupi plastičnu pušku, kakve se kupuju deci. Uzeo mu je pravu i za nju propisno tražio i dobio dozvolu.

Hauard mlađi je najmlađi Amerikanac koji poseduje vatreno oružije. Kada bude porastao, roditelji će ga naučiti kako se puca iz puške koja nije namenjena za lov.

"Malo sam se iznenadio što sam dobio dozvolu. Očekivao sam odgovor, tipa 'Prestanite da nam šaljete zahteve. Nećemo dati odojčetu dozvolu za oružje'", kaže otac deteta.

"Nećemo baš obesiti pušku iznad kolevke ili tako nešto. Čekaćemo dok, znate već, ne poraste. Kad bude bio stariji, mi ćemo ga podučiti bezbednom rukovanju oružjem i kako pravilno da ga upotrebi", kaže on.

Kliknite za proširenje...

Evo, primer američkog patriote, čiji sin već može da se brani od ''zlih momaka'' iz Al-Qaede. Nadam se da će mali amer tom puškom prvo prosuti mozak svom ocu i ostaloj familiji.

Copy paste, copy paste, copy passed!

По мени је у целом тексту кључно ово:

Према америчкој националистичкој доктрини, укратко, Сједињене Државе могу оправдано ширити своју моћ и престиж на светској сцени, заједно са својом мисијом, јер за разлику од других националних држава представљају вредности које деле сви људи, чак и ако они сами то не знају.

Kliknite za proširenje...

Ерго, ја не знам да Американци представљају неке моје вреедности, нити то желим да знам. Сваки акт наметања је чисто непријатељство које се егземпларно кажњава.

A ne bi ti smetalo rusko nametanje???

goxy:

A ne bi ti smetalo rusko nametanje???

Kliknite za proširenje...

Па знаш шта, сметало ми је...
Индиректно ми је сметало, уосталом, рећи ћу, па просуди сам.
Ја сам 1990. и почетком 1991. био члан СПО, дакле антикомуниста. У ствари, нисам био члан СПО, јер сам имао непуних 17 година, чак ни они нису хтели клинце да учлањују, не к'о они ДС-овци који су некој Бојани дали чланску карту, чак су правили скандале са њом...
Ерго, комунизам је код нас дошао путем Црвене Армије. Даље се зна шта је било и да за комунизам после 1948. и све што је било Совјети (Руси) не сносе директно одговорност. Сносе ону иницијалну. Али ја сам тада био антикомуниста. Вероватно би и у овим годинама, да је комунизам актуелан.

А ја не видим да сада Русија намеће било шта. Помињање Русије, Кине или било чега другог је само скретање теме са Америке која је глобална власт, и ЕУ која се на овом контитиненту понаша слично.