Beogradska mumija

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
D

divlja

Gost
​

"Hadži Pavle Riđički od Skribešća (1804-1893) kupio je mumifikovane ljudske ostatke u Luksoru u Gornjem Egiptu 1888. i poklonio ih, iste godine, Narodnom muzeju u Beogradu. Oktobra 1992, mumija je ugovorno ustupljena Filozofskom fakultetu, odnosno Katedri za arheologiju Bliskog istoka i smeštena u Arheološkoj zbirci fakulteta.

Prva proučavanja mumije počela su maja 1993. Beogradska mumija pripada muškarcu starom oko 50 godina, pripadniku viših društvenih slojeva i, prema dosadašnjim saznanjima, može se datovati u kraj Poznog i prvu trećinu Ptolomejskog perioda (oko 300. godine p.n.e). U istoj celini nalazi se i dvodelni antropomorfni drveni kovčeg, amuleti od zlata, lapis lazulija i fajansa, ogrlica od fajansnih perli, oslikana kartonaža i svitak papirusa.

Multidisciplinarna istraživanja Beogradske mumije, koja su u toku, uključuju, između ostalog, radiografski pregled , ispitivanja skenerom, endoskopiju i facijalnu rekonstrukciju, entomološke, bakteriološke, DNK i druge analize."


mum2.jpg
mum1.jpg



http://www.megido.com/bemummy/


Nastavice se....:lol:
 
Tako cu i ja jednog dana, naslovnica Ng ce biti mojaaaaa! :-P
Sledi tekst iz srpskog NG, pisali Miomir Petrovic i Branislav Andjelkovic, za one sto ne kupuju casopis:



"U Bogojavljenskoj noci 1888. godine, dok je plovio Sueckim kanalom, zagledan u zvezdano egipatsko nebo sa broda prekookeanskog parobroda Austral, osamdesetdvogodisnji plemic, mecena, svetski putnik i putopisac Pavle Ridjicki uputio je molbu boginji sudbine: 'Ne preseci mi jos konac zivota, da se malko i u buducem veku obazrem! Oh, kako mi Faraonove i Kleopatrine zvezde fantaziju rasplamtese!'

Sa dalekog puta nije se vratio sam. Deo drevne fantazije, staroegipatsku ljudsku mumiju, Pavle Ridjicki doneo je sa sobom u Beograd 'da narod pouci o jednom narocitom obicaju starih Misiraca'. "


Nastavice se....:-P
 
"Mumifikovane ljudske ostatke, zajedno sa drvenim kovcegom, Pavle Ridjicki je kupio u februaru 1888. godine u Luksoru. Poklonio ih je beogradskom Narodnom muzeju, u koji su dopremljeni jula iste godine. U avgustu je mumija prvi i poslednji put samostalno izlozena. Obecavajuci muzejski pocetak, nazalost, zamenjen je neveselom hronikom sacinjenom od zaboravljenog donatora i neodgovarajuceg cuvanja i prezentovanja mumije, koja kao da je pratila sve drustvene, naucne i politicke mene XX veka na Balkanu.

Narodni muzej, osnovan 1844. godine, vise puta je menjao svoju lokaciju. Tako se od 1893. godine od pocetka Prvog svetskog rata nalazio u kuci Mise Anastasijevica, na tadasnjem Kraljevom, a danas Studentskom trgu u Beogradu. Mumija je bila izlozena u staklenoj vitrini muzeja, a prostoriji kojoj se nalazila, zajedno sa drugim eksponatima, nazvana je "Sala mumije". Prilikom austrougarskog bombardovanja Beograda na pocetku Prvog svetskog rata kuca je pogodjena granatom, pri cemu je zarusena i soba sa mumijom."
 
"De Branislav Andjelkovic, docent na Katedri za arheologiju Bliskog istoka Filozofskog fakulteta u Beogradu kaze: 'Prilikom prvog ispitivanja kovcega, zbunila me je srca od stakla razbacana po mumiji. Prema fotografijama iz legata Djurdja Boskovica, shvatio sam da staklo zapravo potice od polomljene vitrine. Mada sam vise puta iskopavao i na Bliskom istoku, svoje prvo egiptolosko zlato otkrio sam u rodnom Beogradu. To je moja ironija sudbine, ali sa srecnim krajem.'


Kovceg je kasnije izlagan sa zatvorenim gornjim delom i samu mumiju vise nije bilo moguce videti. Premestanjem Narodnog muzeja u zgradu nekadasnje Uprave fondova, u okviru postavke otvorene 1952. godine, u uspravnom stanju je izlozen i kovceg sa mumijom. Ona je potom 'skinuta' iz stalne postavke i utonula je u mrak muzejskog depoa. Umesto upotpunjavanja skromne staroegipatske zbirke, prestonickoj javnosti biva uskracen cak i taj, minimalni uvid u kulturno nasledje covecanstva. Nakon dve decenije, kovceg je 1986. godine, na insistiranje 'visih instanci', pozajmljen Galeriji umetnosti nesvrstanih zemalja Josip Broz Tito, u danasnjoj podgorici, tada Titogradu. Egipat je bila nesvrstana zemlja, pa je tako i mumija postala 'nesvrstana'.


U februaru 1989. godine na zahtev Katedre za arheologiju Bliskog istoka Filozofskog fakulteta u Beogradu, pokrece se inicijativa da Narodni muzej u studijske svrhe ustupi mumiju Fakultetu. Kovceg sa mumijom, ovlas zamotan tanak sloj sundjera i obavijen celicnom zicom, dopremljen je do Beograda novembra 1991. godine. Tako je posle vise od sto godina nebrige, prvi put bilo omoguceno naucno proucavanje Beogradske mumije."



Boze me sacuvaj, kakav nemar. Stvarno smo debili. :|
 
" Do sada, najvazniji nalaz je svitak papirusa, primerak egipatske Knjige mrtvih koji sam otkrio pod levom misicom, uz srce pokojnika. Papirus je tu smesten kako bi bio pri ruci pokojniku za upotrebu u zagrobnom zivotu", kaze dr Branislav Andjelkovic.
U svetu se malo papirusa moze dovesti u vezu sa nekom konkretnom mumijom. Mada delimicno ostecen, beogradski papirus je neuobicajeno gusto namotan i citko ispisan. Tako se, posebno u kontekstu veoma retkog 191. poglavlja na kovcegu mumije, moze zakljuciti da je rec o jednoj od najpotpunijih verzija Knjige mrtvih. Debljina svitka najverovatnije ukazuje na prisustvo jos nekog zagrobnog teksta, sto ce se saznati jedino ekstrakcijom, razmotavanjem i iscitavanjem papirusa. "Papirus pod rukom s pozlacenim noktima dozivljavam kao ambasadorske akreditive, kao pismo koje nam je upuceno pre 2300. godina . Steta je ne otvoriti ga i ne procitati, ali je jos veca steta to uraditi bez ozbiljnog investicionog fonda. Ovo je svetsko otkrice- zasluzuje iskljucivo takav tretman", objasnjava Andjelkovic.
Nije lako razumeti kako je, uprkos astronomskoj vrednosti poklona i odlicnoj muzejskoj arhivi, Narodni muzej zaboravio identitet donatora mumije. Da nije bilo pecatnog otiska prstena Pavla Ridjickog u crvenom vosku na kovcegu i slucajno otkrivenog grba familije Ridjicki, donatora mumije bi prekrio apsolutni zaborav. Uprkos zbunjujucim podacima o poreklu dva staroegipatska kovcega iz Narodnog muzeja (od kojih je drugi prazan), ustanovljeno je da je kovceg sa mumijom Narodnog muzeja poklonio Mokrincanin Pavle Ridjicki 1888, a prazan kovceg Nefer-renepet 1921. godine Somborac Ernest Brumer, kasnije cuveni pariski i njujorski antikvar i galerista. Usled nemilih okolnosti, formalni darodavac Brumerovog poklona bila je, 1923. godine, Generalna direkcija carina.



msv001002b.jpg



msv001002a.jpg
 
Mumija je 1992. godine preneta u Arheolosku zbirku Filozofskog fakulteta. Tada joj je i dato ime “Beogradska mumija”. Posle tacno 105 godina po dospecu u Beograd, sistematskim, neinvanzivnim, multidisciplinarnim istrazivanjima doslo se do dragocenih nalaza. Utvrdjeni su muski pol, godine starosti ( do 50 godina u trenutku smrti) i zdravstveno stanje pokojnika. Nedavno je otkriven njegov licni identitet i drustveni status. Pronadjeni su jedan veci i devet manjih dzed-stub amuleta od fajansa, dva amuleta sa predstavom Ozirijacne trijade ( Neftis-Horus-Izida), udzat-oko od lapis lazulija i niz prateceih zagrobnih amuleta, ogrlica od fajansnih peril, predstave Izide i Neftis u zalidbenom polozaju. Mumija je bila prekrivenapokrovom od peril, a na ovojima premazanim smolastom materijom utvrdjeni su otisci prstiju drevnih balsamera. Najvaznije otkrice bilo je 1996. godine: svitak papirusa, odnosno Knjiga mrtvih, jedna od retkih otkrivenih in situ, u svojoj originalnoj poziciji. Svi ovi nalazi omogucavaju da mumiju datujemo u Ptolomejski period, negde oko 300. godine pre nase ere.


:-P
 
Docent Branislav Andjelkovic tvrdi: “ Stanje u kojem se mumija nalazila, kada sam zapoceo proucavanja, bilo je blago receno, skandalozno. To je posledica nestrucnog rukovanja i neodgovarajucih uslova cuvanja. Glava, trup i noge mumije lezali su razdvojeni u sprasenoj masi “organskog suta”, koji su cinili komadici istrulelih lanenih ovoja, smole, kostiju, mekog tkiva, mikrocestica papirusa, fragmenata oslikane stukature, amuleta i peril, kao i recentni otpad. Bile su tu krhotine stakla, dinar iz 1953. i ruska kopejka iz 1972. godine, opusak morave bez filtera, par starih muzejskih ulaznica i slicno…Pazljivo razdvajanje, ciscenje i suva flotacija bili su neophodni da bi se pocelo s ozbiljnim naucnim radom.”


Mumija je, zahvaljujuci radiologu dr Zoranu Rakocevicu ispitana rendgenom i skenerom, kada je konstatovana post-osteomijeliticna reparacija desne lisnjace, a na kicni su primetni znaci spondiloze i skolioze. Ruke su prekrstene na grudima, desna preko leve. Utvrdjeno je da je pokojnik bio obrezan. Od unutrasnjih organa sacuvano je srce. Mozak je izvucen iz lobanje kroz otvor u etmoidnoj kosti.
 
Analizom DNK utvrdjene su specificne sekvence za Y hromozom, sto potvrdjuje da je rec o muskarcu. Uprkos prisustvu FESFPS gena (koji spada u delove molekula DNK koji ne ostvaruju nikakvu biolosku funkciju i cija je ucestalost 0,38% u danasnjoj populaciji) nema bitne genetske razlike izmedju ljudi Ptolomejskog perioda i naseg doba. Posle ovih sprovedenih analiza, Beogradska mumija je trenutno medju najproucenijim u svetu. Istrazivanja na njoj doprinela su saznanjima vezanim za zivot konkretne osobe, ali i potpunijem razumevanju kulturnih kodova civilizacije iz koje je potekla.

Uprkos detaljnoj proucenosti, svaka mumija, pa i Beogradska, nosi jedan metafizicki aspekt koji joj daje auru onostranog.
Kako pokazuju zajednicka ispitivanja sa dr Viktorijom Asensi Amoros iz Pariza, kovceg u kojem se mumija nalazi, visok 182, 5 cm ( visina pokojnika procenjena je na oko 165 cm) izradjen je od tamariksovog drveta. Oslikan je polihromno- plava, zelena, zuta, crvena, crna i bela boja- a neki delovi su imali i pozlatu, sto ukazuje na visi drustveni status pokojnika. Kovceg je bio sastavljen od 50 dva zasebna uklopna dela.

Desifrovanje hijeroglifa na kovcegu mumije zapoceto 2003. godine uz nemerljivu pomoc dr Emili Titer iz Orijentalnog instituta u Cikagu dalo je iznenadjujuce rezultate. Rec je o veoma retkom tekstu, koji se klasifikuje kao 191. poglavlje Knjige mrtvih- "Za povratak duse u telo" ili paragraf iz tekstova poznatih kao Knjiga slavljenja Ozirisa. Najpoznatije Knjige mrtvih, kao sto su Anijev papirus i cuveno izdanje Rejmonda Foknera, uglavnom se zavrsavaju 186. ili 189. poglavljem. Medju hiljadama kovcega, papirusa i slicnih staroegipatskih spomenika sirom sveta, tekst 191. poglavlja je do sada lociran u samo dvadesetak slucajeva. Jedan od njih se nalazi na kovceku Beogradske mumije.
 
Pitanje identiteta je osnovno pitanje individue, koje nastupanjem smrti ni u kom slucaju ne gubi na aktuelnosti, vec na njoj, naprotiv, jos vise dobija. Iscitavanjem hijeroglifa Beogradskoj mumiji vracen je pravi identitet. Ime “vlasnika” kovcega, prvi put izgovoreno posle vise od dve hiljade godina tisane, glasi: Nesmin, sto na staroegipatskom znaci”onaj koji pripada bogu Minu”. Nesminovo ime je na kovcegu potvrdjeno na dva mesta. Bio je sin Unefera i Caj-Hator-Imu, a unuk Dzed-Hora. Nesmin je bio svestenik, zaduzen za odecu i oblacenje statue bozanstva u hramu boga plodnosti Mina. Na osnovu stele u Egipatskom muzeju u Kairu utvrdjena je njegova sira genealogija. Porodica potice iz Akhmima, nekih 200 km nizvodno od Luksora. Svi muski clanovi Nesminove porodiceimali su istu svestenicku titulu. Nekropola Akhmima je 80-ih godina XIX veka opustosena “divljim” iskopavanjima. Eksponati iz Akhmima danas su deo mnogih svetskih kolekcija.
Nastavak istrazivanja bice usmeren ka ekstrakciji svitka papyrus, endoskopiji, histoloskim, molekularno bioloskim, biohemijskim i drugim analizama, cime ce biti moguce izraditi Nesminov upotpunjen zdravstveni karton. Primenom savremenih informatickih tehnologija, dobice se “virtuelna Beogradska mumija”, koja ce moci kompijuterski da se ispituje i virtuelno razmotava. U planu je rekonstrukcija Nesminovog lica, tako da ce mumija upotpuniti svoj identitet i likom staroegipatskog svestenika. Razmislja se i o konzervaciji i muzejskoj prezentaciji, a pre svega o nabavci specijalne hermeticne vitrine punjene azotom, u kojoj bi Nesmin bio maksimalno zasticen i sacuvan za buduce generacije kako bi ih poucio civilizacijskim korenima.



Dr Branislav Andjelkovic kaze: "Cesto me pitaju kada cemo da razmotamo mumiju. Odgovor je veoma jednostavan-nikad. Razmotavanjem mumije dobili bismo samo beskrajne metre lanenih ovoja, parcad smolasaste materije i zalosnu hrpu kostiju. Eventualno jos po neki amulet. Mumija bi razmotavanjem bila prakticno unistena. Sreca u nesreci je da je ranija ostecenja zatecena na mumiji omogucavaju njeno potpuno proucavanje, bez ikakvih invazivnih zahvata. Veoma je tesko precizirati kada su tokom zadnjih 2300 godina ostecenja nastala. Sve sto je do sada radjeno nije narusilo integritet eksponata. Cak ce is vitak papirusa biti moguce izvaditi pazljivim i preciznim postupkom, kroz postojeci otvor na mumiji. Mumija je ono najblize u cemu se covek telesno priblizio vecnosti."
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top