Slaba maska za izdaju Kosova

NATO poziv Srbiji u Partnerstvo za mir

Slaba maska za izdaju Kosova

Američka instrukcija Tadiću bila je da on predsedniku Bušu pošalje pismo sa nekoliko svojih obaveza na osnovu čega bi Buš „prelomio" NATO skup u Rigi i ponudio Srbiji prijem u PzM.

Pismo koje bi Tadiću donelo vlast, Šiptarima Kosovo a Mladiću Hag

Američki vazal, predsednik Avganistana Hamid Karzai, i pored toga što su ga SAD instalirali za predsednika, ima hrabrosti da ove, odnosno njihov NATO, optuži da ovi svojim bombardovanjima uništavaju avganistanski narod. Tako rade pravi rodoljubi kad su njihovi najvitalniji narodni interesi ugroženi gotovo svuda u svetu i bez obzira da li su vazali ili ne. Ne, međutim, kod nas u Srbiji!? I pored toga što Srbija ima ne jedan već čitavu seriju možda mnogo jačih argumenata i pritužbi na taj isti NATO i njegove nalogodavce nego predsednik Karzai. Da spomen najvažnije.

Zločini i laži NATO-a prilikom grabljenja Kosova

NATO je 78 dana divljački bombardovao Srbiju, usmrtio oko dve hiljade Srba uglavnom civila, naneo štetu od $30 do $50 miliardi dolara; a razarajući rafinerije u Pančevu i Novom Sadu počinio eko-katastrofu, izazvao ogroman porast obolenja od raka usled bombardovanja projektilima ispunjenih osiromašenim uranijumom, počinio direktan zločin protiv jedne civilne ustanove gađajući Radio televiziju Srbije (16 mrtvih) i uprkos toga što bi se na tom istom „kulturnom" zapadu, takva vrsta zločina smatrala za najveće svetogrđe.

Najzad, tzv. „humana katastrofa" Albanaca, koja je najvećim delom usledila zbog divljačkog i svakodnevnog NATO bombardovanja specijalno Kosova ali i zbog direktnog naređenja Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), jedne šiptarske paramilitarne organizacije (koju je zapad stvorio, finansirao i obučavao) albanskom stanovništvu da beži sa Kosova, da bi se, pred postavljenim svetskim TV ka-merama, stvorio utisak „humane katastrofe". Cilj cele ove tragi-komedije bio je da OVK, kao što jeste, bude najveći korisnik te mahinacije - nezavisno Kosovo! - i da NATO „opravda" svoj ilegalni rat i zločin protiv Srbije, a da se krvica za sve te NATO zločine, kao što jeste, baci na Miloševića, čiji je stvarni udeo u toj „katastrofi", da ne kažem minimalan, svakako nesrazmeran u odnosu na delatnosti NATO-a i OVK.

NATO rat bespravan; Šiptari najslobodniji

Da bi ironije bila još veća, NATO je te svoje zločine počinio svojevoljno i nelegitimno, zaobilazeći kako svoju sopstvenu povelju (dozvoljena samo odbrana od napada na neku NATO članicu; Srbija, kako se zna, nijednu nije napala) tako i onu Ujedinjenih nacija - ratovanje dozvoljeno samo uz odobrenje Saveta bezbednosti UN (SBUN).

A najveća laž je bila da je NATO ratovao sa Srbijom da bi zaštitio ugrožene Šiptare od Miloševića, jer, objektivno govoreći, najslobodniji su oni bili baš u njegovo vreme. Bili najveći „dileri" devizama u Srbiji, bavili se najslobodnije trgovinom svim i svačim a naročito drogama na Kosovu, slobodno bojkotovali srpsku vlast, imali svoju paralelnu i ilegalnu vlast koju niko nije dirao (predsednika, parlamenat i vladu) pa čak i svoje škole; sve je to radilo potpuno slobodno. Država Srbija na sve te izazove nije reagovala; reagovala je samo i isključivo protiv OVK kad je ona počela oružano da ubija ne samo srpske policajce i zvaničnike već i svoje sopstvene Albance koji su bili u srpskoj službi.

Najzad, dva poslednja NATO varvarstva

Kad je, međutim, rat najzad završen, onda je NATO velikodušno dozvolio da podivljali Šiptari iskale svoj „pravedan" bes nad Srbima i ostalim ne-albancima. Kao rezultat, oko 200 hiljada Srba je pobeglo, nekih dve do tri hiljade je pobijeno i nestalo, srpsko istorijsko nasleđe se još i danas zatire paljenjem crkava, manastira, menjanjem imena gradova, sela, bukvalnom zabranom upotrebe srpskog jezika, tako da je sloboda kretanja i življenja još ono malo preostalih Srba tamo prepuštena samilosti Kfora.

Najzad tu je i poslednje varvarstvo - u krajnjoj liniji NATO-a, koje je zadesilo Kosovo. Svetski moćnici su odlučili da 15% teritorije Srbije jednostavno otcepe od nje i da Kosovo, kao nagradu, velikodušno daruju Šiptarima. I to i pored toga što je to povreda međunarodnog prava, Helsinške povelje, konvencije UN, same Rezolucije 1244, kojom je okončan taj NATO rat i, najzad, Ustava Srbije, koji izričito kaže da je Kosovo „neotuđiv" deo Srbije.

Kod nas se proslavlja vazalstvo, pa čak i ono formalno!?

Na samom početku je rečeno da se povreda nacionalnih interesa od strane stranaca, svuda u svetu nerado prihvata i, ako išta, protiv njih se otvoreno i „bez dlake na jeziku", bar protestvuje, kao što je to učinio, pomenuti SAD vazal, predsednik Avganistana, Hamid Karzai.

Kod srpskih, međutim, vazala ne samo da od protesta čak ni „p" ne postoji, već se u njih prave ogromna slavlja na glas da je Srbija pozvana od strane NATO-a da pristupi u njegovo „predsoblje" - Partnerstvo za mir (PzM). Kažu ti srpski vazali da je ovaj poziv najveći istorijski događaj koji je Srbija doživela u zadnjih pola stoleća.

A između predsednika Srbije Tadića i ministarstva inostranih poslova Srbije (MIP), čiji je šef Vuk Drašković, došlo je do javnog „obračuna" ko je više doprineo za prijem u PzM. Tadić kaže da je njegovo pismo Bušu preokrenulo, inače jednu popuno izgubljenu stvar, te je ovaj na skupu NATO-a u Rigi, jednostavno „naredio" da se Srbija odmah primi, što tako i bi. Što rekli Hrvati, „dojam" se stiče da se njemu, Tadiću, jedino veruje u Vašingtonu. Vuk se, naravno, našao uvređen, pa je zvanično u ime MIP-a izdao saopštenje da je PzM njegova originalna ideja i da nju on jedini kroz MIP stalno gura; a što se, pak, tiče, kome se u Vašingtonu veruje, privatno kaže, pa već tolike godine sam jedino ja kod Buša - „na doručku"!?

Izdaja poslednjeg „aduta"

U svakom, pak, slučaju jasno je jedno: ne vide, jadnici, da su oni, prihvatanjem NATO poziva, izdali i poslednji „adut" u svojim rukama s kojim se još moglo - naravno, pod uslovom da je postojala neka vizija, ali iznad toga i hrabrost - da se stvarno i s uspehom kontriraju razarajući udarci zapada čiji je krajnji cilj uništenje Srba kao naroda.

Koji je taj pomenuti poslednji „adut" koji se bezpovratno kocka prihvatanjem poziva NATO-a da se priključi PzM? U Iskri je do sad o njemu u više navrata bilo reči. Kako, međutim. za vodeće današnje Srbe ne važi ono Biblijsko „Ko ima uši nek' čuje...", ovo je vredno ponavljati, pogotovo jer se radi o srpskom, kao narodu, „biti ili ne-biti", sve dok neko u tom vođstvu ili zadobije najzad potrebne „uši" kako bi mogao da „čuje" ili ako toga, na žalost, ne bude, da ostane bar u istoriji zapisano kao svedočanstvo potpune moralne bede srpskog vodećeg sloja sa početka trećeg milenijuma.

A sam „adut", šta je on? To je svest da Srbija ima centralnu ulogu u bezbednosnom i sigurnosnom sistemu Balkana i, dakle, dokle god je Srbija nezavisna, to je u isto vreme i svest o nezavisnosti tog sistema. Onog trenutka kad Srbija i formalno ispusti svoju nezavisnost iz šaka, što prihvatanjem PzM ona neosporno čini, njoj ne ostaje ništa drugo, već da pokorno sama sudeluje u završnim udarcima svog nestajanja kao naroda, kao svesti o svom postojanju. Da li će Srbi još preostati kao beslovesna masa, to je već drugo pitanje. Možda bi psihijatrija koja se bavi samoubistvom mogla tu dati svoj stručan odgovor.

Koštuničin „adut" - na međunarodnoj sceni!

Istini za volju, ta svest je već odavno uspavana među Srbima. Da nije bilo otvorenog zapadnjačkog nasrtaja na Kosovo, Srbi bi bili još duboko pospani po tom pitanju. Ovako su se bar za trenutak osvestili. I trebalo im je zbog toga biti jasno, da sva ova nezgodna dešavanja koja već godinama zapljuskuju samu srž Srbije, samo su odsjaji velike bezbednosne bitke koju zapad nameće ovom delu sveta, konkretno Balkanu, da bi Srbiju uključio u svoj bezbednosni sistem jer on (zapad) shvata, što nažalost vladajući Srbi ne shvataju, da kakva je Srbija takav je, u bezbednosnom smislu, i Balkan. I kad je zapad primetio da su Srbi potpuno pospani po tom pitanju, on je još jedino u Šiptarima video mogućnost potencijalnog remetioca tog sistema, pa se njima zbog toga i priklonio, da bi ih u njega uključio. Tako je i nastala odluka SAD da se Kosovo otcepi od Srbije.

S druge strane, kao što se zna, stav Koštunice ali i Putina da je Kosovo „neotuđiv" deo Srbije, stvorio je haos u zapadnjačkoj računici po kojoj je taj sigurnosni sistem na Balkanu, što se tiče njihovih interesa, potpuno stabilan. I prećutno obelodanio kako Srbiji tako i svetu, a naročito samom zapadu, da bez srpske saglasnosti, nema sigurnosti za taj sistem na Balkanu. SAD su se našle u čudu: s jedne strane, svojim akcijama i propagandom su raspalile šiptarske apetite za nezavisno Kosovo do „belog usijanja" i do tačke sa koje se bez velikih a ipak nesigurnih poteza ne može nazad, a s druge strane, Koštunica je možda i nesvesno izdigao srpsku bezbednosnu važnost i prioritet u prvi plan. Bezbednosno vrlo senzibilni Rusi odmah su „ukopčali" taj SAD problem, pa već prete da nezavisnost Kosova ne može proći kroz Savet bezbednosti UN (SBUN) jer će oni upotrebiti svoj veto da to spreče. zbog Rusije, Nikola Berns, SAD autor i glavni staratelj svog „čeda" pod imenom „nezavisnog od Srbije Kosova", simbol, dakle, SAD balkanskog sigurnosnog sistema, ostao je zgranut...

Srpski izbori - koje SAD moraju da dobiju!?

Pri takvoj situaciji šta im je (SAD-u) činiti? O njihovom pokušaju da se „kupi" Koštunica (pokušaj propao) i o „ugovoru" sa Tadićem bilo je reči u decembarskoj Iskri , tako da to sad nije više vredno ponavljati. Međutim, kako je „ugovor" sa Tadićem još u toku, ovom prilikom dotaći će se samo novi momenti u vezi s njim.

Zbog iznenadnog srpskog „iskoka" po pitanju Kosova, SAD, posle gornjih pokušaja, došle su do saznanja da je za Kosovo potrebna nova strategija ali ne u smislu novih ideja već samo u prefinjenijim i elegantnijim potezima kako originalnu ideju o nezavisnom Kosovu od Srbije neokrnjenu pretvoriti u delo, s jedne, a da se, pri tom, istovremeno, s druge strane, srpski odnosno Koštuničin bezbednosni izazov zapadu potpuno obezvredi. Učiniće to Srbi „okrenuti budućnosti" - veruju u SAD - pošto, naravno, dobiju izbore, svojim potpisima na dokumenat o konačnom statusu Kosova, a po čemu bi ono steklo nezavisnost od Srbije.

Idu izbori u Srbiji. Njih - kaže jedna od SAD prefinjenih novih strateških mera - Tadić mora da dobije jer, u stvari, cela nova strategija zavisi od njih. Kako ih dobiti? Svi metodi su dozvoljeni: od 5-oktobarskih (uključujući nagodbu sa mafijom, koja je pomogla Đinđiću da obori Miloševića) do ružičasto-oranžnih „revolucija" iz Gruzije odnosno Ukrajine. Uostalom, to je ostavljeno Tadiću da upriliči - glavno je njegova pobeda, metodi su od drugo-razrednog značaja.

SAD će sa svoje strane pokrenuti Evropsku uniju (EU) da ona otpočne kampanju ublažavanja „šoka" koji će u Srbiji izazvati stvarno SAD priznanje nezavisnosti Kosova; to se najbolje postiže raznim obećanjima pa i nekim stvarnim predradnjama u pravcu prijema u EU. U tu kampanju je uključen čak i sam predsednik vlade Kosova, inače, po Srbima, ratni zločinac, Agim Čeku: Eto, reče on - bez imalo sarkazma, već, naprotiv, reklo bi se, iskreno i krajnje bolećivo - (po sećanju), i mi Kosovari želimo da pomognemo Srbiji da lakše preživi „šok" naše nezavisnosti, pa smo dobrovoljno odložili taj dan za posle izbora u Srbiji. U smislu ublažavanja šokova od šiptarske nezavisnosti i sam Tadić je insturkcijama zadužen da doprinese toj kampanji. Već daje izjave kako, eto, mada je on lično bezrezervno za Kosovo u okviru Srbije, ali on ne želi da krije od srpske javnosti realnost tj. da je on pesimista u pogledu konačnog statusa Kosova, koji neće biti - boji se, upravo zna on iz prve ruke - kako bi on želeo; za razliku od njega, Koštunica, međutim, vrlo optimistički izražava uverenje da Kosovo ostaje u okviru Srbije.

Pismo koje donosi Tadiću vlast, Šiptarima Kosovo a Mladiću Hag

Međutim, najvažnija instrukcija Tadiću bila je da on predsedniku Bušu pošalje pismo sa nekoliko svojih obaveza na osnovu čega bi Buš, kao što se i desilo, „prelomio" NATO skup u Rigi da ponudi Srbiji prijem u PzM i tako Srbiji zameni šok gubljenja Kosova oduševljenjem i radošću. Tako u pismu Bušu, pisano 20. novembra, Tadić, između ostalog, kaže: "Moja stranka očekuje da ojača ulogu predvođenjem vlade koja će biti potpuno privržena saradnji s Hagom. To uključuje lociranje, hapšenje i izručivanje Mladića". U pismu se Tadić obavezuje, da u slučaju da Srbija ne ispuni „haško obećanje", nema prijema za nju u PzM, NATO i EU. Izgleda da je Tadić bio primoran da ovakvu „obavezu" da bar iz dva razloga. Prvo, u slučaju da Tadić slabo prođe na izborima od 21. januara 2007, ovu „obavezu" je on faktički prihvatio u ime Koštunice i/ili Tome Nikolića, kogod od njih dobio izbore. Drugo, ovo je jedan zaobilazan i podmukao pritisak na izborno telo Srbije: ako vi Srbi stvarno hoćete u „evro-atlantske" integracije, morate obavezno glasati za Tadića a nikako za Koštunicu i/ili Tomu Nikolića.

Da se baš o tome radi svedoči i činjenica, da je sve ove radnje, Tadić radio tajno i nelegitimno, nelegitimno jer je operativni deo spoljne politike Srbije isključiv domen vlade Srbije odnosno ministarstva spoljnih poslova (MIP) Srbije, a ne Tadićev. Vlada Srbije se, naravno, tim nelegitimnim Tadićevim akcijama našla zatečena obaveštenjem o prijemu Srbije u PzM, ali se brzo i „snašla", pa je dala izjavu, kojom je faktički pred strancima praktično dezavujisala Tadića, jer je strancima poručila nešto potpuno suprotno od njegove „obaveze": "dobro što je napuštena politika uslovljavanja, koja je imala samo negativne posledice". A sam predsednik vlade Koštunica, 14. decembra 2006, izrekao je javno ono što zapad nikako ne bi voleo da čuje (otprilike): Da, Srbija će u integracije ali samo cela i jedinstvena, što će reći - s Kosovom i Metohijom u njoj. Našao se, pak, zatečen i MIP Srbije, čiji je šef Vuk Drašković, pa je, kao što smo napred videli, ispalo da je on a ne Tadić autor ideje ulaska u PzM.

Sve u svemu, Srbija je primljena uslovno u PzM - do izbora sigurno!; potom, pak - zavisno od ishoda izbora. I to: ako ih dobije Tadić - koliko će Srbija „munjevito" i pravilno reagovati na čitavu seriju novih uslovljanja koja neizbežno dolaze. Među njima prioritet će svakako imati - jer suština Tadićevog dogovora sa Vašingtonom od septembra meseca - bila je stavka iz tog dogovora da vlada Srbije mora da garantuje svojim potpisom SAD sigurnosnu politiku na Balkanu, čija je okosnica Kosovo izdvojeno iz Srbije. Drugim rečima - Tadić će morati da potpiše svoju izdaju Kosova. Jer, u suštini dogovor je bio: mi vama, g. Tadiću - vlast; Vi nama Kosovo i Mladića.

Vrlo praktični Amerikanci i ponositi na „prefinjenosti" svojih spoljno političkih mahinacija, međutim, izgleda nisu predvideli da je PzM ustvari „mač" sa dve oštrice - može da pomogne SAD planovima a može i da odmogne. To čudi naročito kad se ima u vidu da svako u Srbiji zna da je PzM, bar za većinu, samo „šargarepa" bez pokrića iza koje se vrlo nevešto skriva SAD kao i drugi veći zločin prema Srbiji: prvi - da se prisetimo - bombardovanje Srbije zbog Kosova; drugi - otimanje Kosova od Srbije.

Izgleda, pak, kao da SAD još ništa nisu naučile od svoje iračke odiseje. Pa su sad smelo zagazile na Tadićev vrlo tanak led... A i Tadić, izgleda, zaboravio je da Srbi, makar kakvi inače bili, imaju još uvek „dugo" pamćenje... naročito - izdaje!

N. LJotić