Kradja od roditelja, kradja u skoli od drugara, ili u prodavnici; kradje mogu biti razlicite, i u pubertetskom uzrastu pa i u predpubertetskom (od 9te godine pa na dalje) najcesce se odraz trazenja granica deteta, isprobavanja sta se sme a sta ne, dokle se moze a sta se ne moze, isprobavanje uzbudjenja koje nastaje (i skoro je slicno seksualnom, mada to deca ne dozivljavaju na svesnom nivou!) kada se radi nesto sto dete zna da je sustinski zabranjeno ili nije dobro. Kod starijih tinejdzera kradja cesto predstavlja zelju da se iskoraci iz zastcenog sveta roditelja i iz sveta 'svetla' te proseta zabranjenim svetom 'tame' - 'sa one strane zakona' i da se okusi i to iskustvo te privlacnost osecaja da se mozda moze proci nekaznjeno, dobiti nesto bez muke, ne odgovarati za ucinjeno delo odnosno izbeci ustanovljena granica kako roditelja tako i drustvenog sistema. Sva deca (ili hajde da kazemo - vecina dece) ima u periodu izmedju 9te i 17te godine iskustvo pokusaja ili prave kradje bez obzira da li se radi o novcu iz novcanika roditelja, o nekoj sitnici iz prodavnice ili uzimanju neceg tudjeg u skoli ili tudjoj kuci. Pricu o kradji i o tome kako je to u domenu apsolutnih 'NE!' - zabrana (ne krasti, ne drogirati se, ne alkoholisati se itd u zavisnosti od porodice do porodice) treba poceti jos u jako ranom detinjstvu, oko trece godine kada dete moze razumno da percipira i razdvaja lose od dobrog, kada se stice svesna 'savest' i razumevanje da akcije povlace reakciju odnosno da postoje konsekvence za odredjena dela. Pricu treba uporno ponavljati i svih narednih godina, na dete obratiti paznju, od vrlo ranog uzrasta (pa vec od 3e godine) valja ustanoviti dzeparac (na nedeljnoj ili mesecnoj osnovi, koji ne podrazumeva pare za uzinu, niti 'Dam mu 40-50 dinara svaki dan ili svakih par dana - pa sta ce mu vise on je mali!") Nije sustina u kolicini nego o osecaju svojine i ucenju o vrednosti novca i raspolaganju novcem. U medjuvremenu: ne drzati novac nikada na dohvat ruke deteta jer je to bespotrebno testiranje kome dete nece moci da se odupre (roditelji cesto kazu 'kod nas su pare oduvek stajale na vidnom mestu, mi smo u svoju decu imali poverenja i nikad nismo sakrivali novac!') Novac ne treba da stoji na vidnom mestu jer je deci u tom uzrastu to apsolutni izazov kome se nemogu odupreti. Svaku kradju treba uhvatiti (ako je ikako moguce) i dete suociti sa tim da se o kradji zna, te ga naterati da prizna da je ukralo novac. Od toga UVEK treba napraviti skandal i veliku dramu, cak i ako se radio maloj sumi koja je beznacajna: nije stvar u sumi nego u cinu kradje, i to je ono sto se mora kaznjavati na ovaj ili onaj nacin. Ukoliko dete dobija dzeparac treba insistirati da od svog dzeparca novac nadoknadi; ukoliko je dovoljno veliko da nesto moze da radi - da ukradenu sumu nadoknadi kroz neku vrstu rada ostecenoj strani. U psihologiji adolescenta je potreba za kaznom - mnogi 'gresi' adolescencija pa i kradja medju njima prosto su 'prisilne radnje' d atako kazem, koje adolescent tesko kontrolise sa svojim nedovoljno razvijenim superegom (savescu) koja se transformise iz minuta u minut od nepostojece do hipersavesti koja zna da deluje veoma kaznjavajuce. Ukoliko kazna za pocinjeno nedozvoljeno delo ne dodje od spolja adolescent je ostavljen sa krivicom koja je u tim godinama cesto nepodnosljiva. Paradoksalno, zbog potrebe da se eliminise sveprisutno osecaj krivioce zbog mnogih nesvesnih teznji i konflikata koje se u adolescentu nesvesno desavaju, dete ce raditi cesto nedozvoljene stvari za koje zna da povlace kaznu - bas da bi dobilo kaznu i na taj nacin negde oslobodilo sebe unutrasnjeg osecaja krivice za stvari koje uopste nemaju veze sa pocinjenim delom!
Dakle, kad vas adolescent krade on to ne radi zato sto je bolesni psihopata (najcesce ne mada je moguce retko i to) vec zato sto ima potrebu da testira granice koje namece drustvo i porodica i / ili zato sto mu je potrebna kazna da razresi sebe unutrasnjeg dozivljaja krivice, a kazna svakako sledi za delo koje je porodicnim i drutvenim dekretom zabranjeno.
Kazna mora da ima svoje trajanje, ne sme biti osveta niti ispoljavanje moci odraslog nad slabijim detetom, i mora biti primerena shvatanju deteta zbog cega je kaznjeno, te imati edukativni karakter. Oduzimanje necega sto je detetu vazno (dzeparca, mobilnog telefona koji se moze prodati da se nadoknadi veca kradja, oduzimanje privilegija izlazaka ili kompjutera itd). Kazna je materijalnog karaktera vezana za materijalno delo (kradju) ali druga vrsta kazne koja zapravo u normalnim funkcionalnim i zdravim porodicama ima daleko veci efekat jeste razocarenje (ne cak ni ljutnja, mada svakako i ona) roditelja u dete zbog ucinjenog dela.
Dakle, kradja u pubertetu nije drama za prikivanje na krst, ali od nje treba napraviti dramu u svakom smislu ako uhvatite dete da krade, jer cete time na vreme potvrditi granicu zabrane za delo koje jevan domasaja razmisljanja. (Sve pretnje i pominjanje milicije, zatvorskih kazni, maloletnickog pritvora i td takodje su delotvorne i dozvoljene!
)
npr?
ušle u džep (doduše džepovi su na kolenima, moguće da uđe dok se igrao na podu)
ili ja pravim od komarca magarca?
ali opet grize me savest...
