1) Хапшење Душана Тадића, радника на привременом раду у Немачкој (Минхен 13. фебруар 1995. године). Тадић је пореклом са подручја Приједора. То је било довољно да немачке власти по лажној дојави ухапсе Тадића и отворе процес у коме су га теретили за ратне злочине. Тадић је осуђен на двадесет година затвора. Ниједна оптужба није материјално доказана.
2) Хапшење ђенерала Ђорђа Ђукића са групом официра и војника Војске Републике Српске без икакве разложне основе за то и одвођење у Хаг (30. јануар 1996. године на Плавом путу, релација Пале-Сарајево). Хапшење је извршено уз крајње некоректно и брутално понашање, наношење телесних повреда, те тортуре коју је доживио после тога у затвору Хашког трибунала услед чега се погоршала његова болест. Подлегао је у Београду на Војно-медицинској академији. Истом приликом ухапшен је и пуковник Алекса Крсмановић, начелник Позадинског командног места Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Пуковник Крсмановић је накнадно пуштен.
3) Свирепо убиство бившег начелника Станице јавне безбедности Приједор, господина Симе Дрљаче (Градина код Приједора, 10. јула 1997. године). Убиство су починили припадници САС јединица британских снага. Сведоци догађаја тврде да су том приликом чули како британски војници савршено разговарају на српском језику, због чега се претпоставља да је хапшење учињено у садејству са плаћеницима. Акција представља врхунац непримереног, нецивилизованог и неприхватљивог деловања. Крајње је нехумана јер су извршиоци убиства у тој акцији угрозили и живот Дрљачиног сина, који се са оцем налазио на пецању. Јасно је да је Дрљача могао бити жив ухапшен јер је у више прилика, као високи полицијски функционер, не само разговарао него и сарађивао на имплементацији дејтонског споразума, са већим бројем међународних службеника цивилне и војне мисије.
4) Хапшење др Милана Ковачевића, директора Дома здравља у Приједору (Приједор, 7. октобар 1997. године). Хапшење је извршено у његовој канцеларији. У затвору Хашког трибунала претрпио је стравичну тортуру, мучење дрогом и слично, што је за последицу имало његову смрт. Њега су ухапсили припадници СФОР-а обучени у радна одела представника Међународног комитета Црвеног крста. На врата његове канцеларије у приједорској болници ушли су са пакетима у којима се наводно налазила хуманитарна помоћ, лекови. Након што су одгурнули Ковачевићеву секретарицу, упали су у његову радну просторију и прислонили му цев на чело. Ковачевић је потом муњевито изведен из зграде болнице и одведен у непознатом правцу – највероватније у Тузлу.
5) У Приједору су такође ухапшена и браћа Вучковац. Без икаквог разлога и повода, одведени су у Хаг, малтретирани, а потом са телесним повредама враћени у Приједор. Наводно, радило се о случајној замени.
6) Хапшење Милорада Крнојелца (Србиње, 15. јуна 1998. године). Припадници СФОР-а (Немци), су на бруталан начин ухапсили господина Милорада Крнојелца, ратног директора Казнено-поправног дома у Србињу, због наводних ратних злочина. Крнојелац је ухапшен испред Средње школе у Србињу где је био професор.
7) Хапшење Горана Јелисића (Бијељина, 21. јануара 1998. године). Јелисића су теретили због наводних ратних злочина у мају и јуну месецу 1992. године на подручју Брчког. Користећи његово лабилно психичко стање, Хашки трибунал је монтирао суђење и осудио га на 40 година затвора.
8) Хапшење Зорана Жигића (Бања Лука, март 1998. године). Одведен из затвора у коме је био под истрагом за друго кривично дело. Припадници СФОР-а су га испоручили службеницима Хашког трибунала.
9) Хапшење Млађе Радића (Приједор, 8. април 1998.године).
10) Хапшење Мирослава Квочке (Приједор, 8. април 1998. године).
11) Хапшење Милојице Коса (Бања Лука, 28. мај 1998.године).
12) Хапшење команданта 5. Корпуса Војске Републике Српске ђенерала Радислава Крстића (село Вршани између Бијељине и Брчког, 2. децембра 1998. године). СФОР је у селу Вршани на путу за Бању Луку направио замку ђенералу Крстићу који је том приликом био на путу за Бању Луку где је требао присуствовати седници 'Бенералштаба којој је председавао председник Републике Српске Никола Поплашен. Крстић је приликом хапшења повређен, а сведоци и каснији увиђај говоре о томе како је његова протеза за ногу пронађена стотинак метара даље у кукурузишту у које је Крстић био одвучен. Поступак пред Хашким трибуналом још траје.
2) Хапшење ђенерала Ђорђа Ђукића са групом официра и војника Војске Републике Српске без икакве разложне основе за то и одвођење у Хаг (30. јануар 1996. године на Плавом путу, релација Пале-Сарајево). Хапшење је извршено уз крајње некоректно и брутално понашање, наношење телесних повреда, те тортуре коју је доживио после тога у затвору Хашког трибунала услед чега се погоршала његова болест. Подлегао је у Београду на Војно-медицинској академији. Истом приликом ухапшен је и пуковник Алекса Крсмановић, начелник Позадинског командног места Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Пуковник Крсмановић је накнадно пуштен.
3) Свирепо убиство бившег начелника Станице јавне безбедности Приједор, господина Симе Дрљаче (Градина код Приједора, 10. јула 1997. године). Убиство су починили припадници САС јединица британских снага. Сведоци догађаја тврде да су том приликом чули како британски војници савршено разговарају на српском језику, због чега се претпоставља да је хапшење учињено у садејству са плаћеницима. Акција представља врхунац непримереног, нецивилизованог и неприхватљивог деловања. Крајње је нехумана јер су извршиоци убиства у тој акцији угрозили и живот Дрљачиног сина, који се са оцем налазио на пецању. Јасно је да је Дрљача могао бити жив ухапшен јер је у више прилика, као високи полицијски функционер, не само разговарао него и сарађивао на имплементацији дејтонског споразума, са већим бројем међународних службеника цивилне и војне мисије.
4) Хапшење др Милана Ковачевића, директора Дома здравља у Приједору (Приједор, 7. октобар 1997. године). Хапшење је извршено у његовој канцеларији. У затвору Хашког трибунала претрпио је стравичну тортуру, мучење дрогом и слично, што је за последицу имало његову смрт. Њега су ухапсили припадници СФОР-а обучени у радна одела представника Међународног комитета Црвеног крста. На врата његове канцеларије у приједорској болници ушли су са пакетима у којима се наводно налазила хуманитарна помоћ, лекови. Након што су одгурнули Ковачевићеву секретарицу, упали су у његову радну просторију и прислонили му цев на чело. Ковачевић је потом муњевито изведен из зграде болнице и одведен у непознатом правцу – највероватније у Тузлу.
5) У Приједору су такође ухапшена и браћа Вучковац. Без икаквог разлога и повода, одведени су у Хаг, малтретирани, а потом са телесним повредама враћени у Приједор. Наводно, радило се о случајној замени.
6) Хапшење Милорада Крнојелца (Србиње, 15. јуна 1998. године). Припадници СФОР-а (Немци), су на бруталан начин ухапсили господина Милорада Крнојелца, ратног директора Казнено-поправног дома у Србињу, због наводних ратних злочина. Крнојелац је ухапшен испред Средње школе у Србињу где је био професор.
7) Хапшење Горана Јелисића (Бијељина, 21. јануара 1998. године). Јелисића су теретили због наводних ратних злочина у мају и јуну месецу 1992. године на подручју Брчког. Користећи његово лабилно психичко стање, Хашки трибунал је монтирао суђење и осудио га на 40 година затвора.
8) Хапшење Зорана Жигића (Бања Лука, март 1998. године). Одведен из затвора у коме је био под истрагом за друго кривично дело. Припадници СФОР-а су га испоручили службеницима Хашког трибунала.
9) Хапшење Млађе Радића (Приједор, 8. април 1998.године).
10) Хапшење Мирослава Квочке (Приједор, 8. април 1998. године).
11) Хапшење Милојице Коса (Бања Лука, 28. мај 1998.године).
12) Хапшење команданта 5. Корпуса Војске Републике Српске ђенерала Радислава Крстића (село Вршани између Бијељине и Брчког, 2. децембра 1998. године). СФОР је у селу Вршани на путу за Бању Луку направио замку ђенералу Крстићу који је том приликом био на путу за Бању Луку где је требао присуствовати седници 'Бенералштаба којој је председавао председник Републике Српске Никола Поплашен. Крстић је приликом хапшења повређен, а сведоци и каснији увиђај говоре о томе како је његова протеза за ногу пронађена стотинак метара даље у кукурузишту у које је Крстић био одвучен. Поступак пред Хашким трибуналом још траје.
