Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V српски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића.Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету.Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.
У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника.Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу.При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.
Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана.Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених.По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили.Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.
Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио.То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених.“ Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у својој историји није починила.Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).
Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи.То је чисто балканско дивљаштво.Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“ Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили.Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера.Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.
О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.