Kohen
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Ko je kriv što Ratko Mladić nije uhapšen na vreme i što su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom odloženi? Premijer Vojislav Koštunica je u svom neuobičajeno osornom obraćanju novinarima na stranačkoj slavi prihvatio neutvrđen deo odgovornosti, ali je ukazao i na "neke" krivce u Hagu i u Briselu
Na odgovornost tajnih službi prvi je ukazao bivši potpredsednik Vlade Miroljub Labus, obrazlažući svoju ostavku nakon povratka iz Brisela.
"Da imamo službe kakve bi trebalo da imamo, i da su radile posao kako je trebalo da rade, niko ne bi mogao da drži zemlju u položaju taoca. Nije problem u Mladiću, problem je u službama. Direktor BIA polaže račune Vladi, a direktor VBA ne znam ni ja kome",
rekao je Labus i dodao da su pomenute službe "Mladića tražile svuda, samo ne tamo gde je bio".
Poziva na radikalne reforme, pa čak i na dekonstrukciju obaveštajno-bezbednosnog sistema u Srbiji bilo je i ranije, od strane nekih političkih partija i nevladinih organizacija, ali ih nijedna vlast nije uzela ozbiljno.
Sada, međutim, ti pozivi stižu i iz Evropske unije. Komesar za pridruživanje Oli Ren izjavio je prošlog vikenda da je glavni razlog što je Mladić još uvek na slobodi to što "bezbednosne službe nisu pod kontrolom Vlade, posebno delovi vojne obaveštajne službe. Krajnje je vreme da Srbija identifikuje te snage kako bi mogla da dovede Mladića u Hag", Sem toga, izveštaj ukazuje na nedostatak demokratske kontrole i jasnih zakonskih okvira u radu policije i tajnih službi, "naročito s obzirom na ulogu tih službi u Miloševićevom režimu".
Hajde prvo da vidimo šta je to što u Srbiji čini takozvanu obaveštajnu zajednicu. Tu zajednicu trenutno čini pet službi, mada nisu sve podjednako važne: na republičkom nivou imamo Bezbednosno informativnu agenciju (BIA), pravnu i političku naslednicu nekadašnje Udbe, odnosno RDB-a; Vojska je nekadašnju Upravu bezbednosti, u narodu poznatu kao KOS, od pre neku godinu razdvojila na Vojno-bezbednosnu agenciju (VBA), koja je zadužena za kontraobavešajni rad, i Vojno-obaveštajnu agenciju, koja prikuplja podatke o inostranim vojskama; zatim, tu su dve manje poznate službe koje deluju pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova – Služba za istraživanje dokumentacije (SID) i Služba bezbednosti MIP-a. Agencija za državnu bezbednost Crne Gore (ANB) šesta je Služba koja deluje na teritoriji SCG, ali njome se ovde nećemo baviti.
Da li je pet tajnih službi mnogo ili malo za zemlju veličine Srbije, stvar je relativna: neke manje zemlje imaju ih više, a neke veće manje; Hrvatska ih, na primer, ima tri, a Sjedinjene Američke Države dvadesetak. Ovo nije pitanje kvantiteta nego kvaliteta: bitno je kako su definisane nadležnosti, sistem kontrole i odgovornosti, i kakva je priroda bezbednosnih pretnji sa kojima se službe suočavaju. Ono što je bitno za slučaj Srbije jeste da su za pet ovdašnjih službi zadužena trojica predstavnika civilne vlasti: BIA je u nadležnosti premijera, SID i SBMIP ministru spoljnih poslova, a VBA i VOA ministru odbrane.
Ne postoji, međutim, nikakvo zajedničko telo koje bi koordiniralo njihov rad i rešavalo neizbežne sporove oko nadležnosti.
Zatim, tu je pitanje zakonske regulative: rad vojnih službi regulisan je Zakonom o Vojsci, koji, u iščekivanju raspleta sudbine državne zajednice, nikako da dočeka svoju finalnu verziju. Ministar odbrane Zoran Stanković ukinuo je pre nekoliko meseci funkciju koordinatora, koju je obavljao penzionisani general Aleksandar Dimitrijević, i stavio VOA i VBA pod svoju direktnu kontrolu.
Od tri civilne službe, dve koje se nalaze pod ingerencijom ministra spoljnih poslova mogu komotno da se zanemare: SID je mala služba koja ima ograničen delokrug rada, i dosad je uglavnom služila kao otpad za kadrove BIA koji su pali u nemilost. Trenutno se na njenom čelu nalazi Ljubomir Milić, mada se priča da bi na njegovo mesto uskoro mogao da dođe Vlada Nikolić, bivši radnik DB-a i diplomata. Diplomatska služba bezbednosti, kojom rukovodi Mirko Tomčić, još je manja, i isključivo zadužena za zaštitu ambasada i diplomatskog kadra.
Ostaje, dakle BIA, kao suverena kraljica srpske obaveštajne zajednice, čiji je direktor Rade Bulatović potčinjen direktno premijeru.
Rad službe regulisan je Zakonom o BIA iz 2002. godine koji je donet na brzinu i čija je glavna uloga bila da ovu službu izdvoji iz MUP-a kako bi tadašnjem ministru Dušanu Mihajloviću laknulo. Da je taj zakon manjkav i da ga hitno treba menjati slažu se svi, od članova Vlade i nezavisnih eksperata do funkcionera BIA; nekoliko nacrta novog zakona je u fazi pripreme, ali nema izgleda da će skoro dospeti pred skupštinu. Pored zakonske, trebalo bi da postoji i parlamentarna kontrola, kroz Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, na čijem se čelu nalazi radikal Miroslav Mirčić, ali se u praksi ta kontrola svodi na to da se direktor BIA jednom godišnje pojavi pred Odborom i podnese izveštaj, koji sadrži samo onoliko informacija koliko on smatra da treba. I opet, Odbor mora da mu veruje na reč, jer načina za proveru nema.
Premijer Koštunica ovlašćen je, naravno, da smenjuje i postavlja direktora BIA, ali za bilo kakvu proveru ili istragu u vezi sa radom Službe isključivo je zadužena BIA i niko drugi. Koštunica, međutim, do sada nikada nije pokazao čak ni blago nezadovoljstvo rezultatima rada Službe, mada razloga ima napretek, čak i ako se pitanje Mladića zanemari.
IZNENAĐENI I UVREĐENI: Da vidimo, koliko se može, šta je to Služba radila od februara 2004, kada je Bulatović postavljen za direktora, do danas, ili još bolje, šta nije radila. Služba nije predvidela masovne nemire i talas etničkog čišćenja od 17. marta 2004, mada su naknadno tvrdili da su "imali informacije". Međutim, ako se pogledaju javne izjave funkcionera BIA iz vremena neposredno pre 17. marta, kao i izveštaje medija bliskih Službi, vidi se da se tamo stalno upozorava na navodno prisustvo Al kaide na Kosovu i najavljuje ofanziva "terorista" na jug Srbije, pa čak i na Niš, ali o nekakvim masovnim protestima usmerenim na srpske enklave nema ni govora. Okolnost da 17. mart nisu predvidele ni inostrane službe slaba je uteha: zaštita Srba na Kosovu nikada nije bila njihov prioritet, ali bi za domaće službe morala da bude.
Zatim, dolazak Ramuša Haradinaja na čelo kosovske vlade na jesen iste godine takođe je bio iznenađenje, bar ako je suditi po ljutitim i nervoznim reakcijama političkih funkcionera. Da je premijeru i predsedniku, koji redovno dobijaju izveštaje BIA, takva mogućnost bila na vreme predočena, verovatno bi se na neki način pripremili i možda preduzeli korake da to osujete. Isti scenario ponovio se i u slučaju izbora Agima Čekua koji ih je iznenadio, do te mere da najviši državni funkcioneri neposredno nakon postavljanja Čekua nisu znali da odgovore da li protiv bivšeg komandanta UČK postoji optužnica ili samo krivična prijava (ispostavilo se ovo drugo).
Idemo dalje: borba protiv terorizma, domaćeg i međunarodnog, svakako bi morala biti na vrhu prioriteta BIA, ali do danas nismo dobili odgovor na pitanje ko baca bombe na lidere mađarskih partija po Vojvodini i ko se frlja kašikarama po Sandžaku. Kad je o međunarodnom terorizmu reč, za jedini poznati slučaj hvatanja pripadnika Al kaide na teritoriji Srbije (slučaj Marokanca Abdelmadžida Bušara) odgovorna je patrola obične policije, dok BIA o njegovom ulasku u Srbiju nije imala pojma. BIA takođe ne zna niti je nadležna da odgovori ko je ubio Momira Gavrilovića, Slavka Ćuruviju, Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badžu, mada ima dosta indicija da su neki elementi Službe bili umešani u ta ubistva, baš kao što su bili umešani u atentate na Vuka Draškovića i pogubljenje Ivana Stambolića.
S obzirom na oštre kritike koje je Demokratska stranka Srbije upućivala na račun BIA dok je bila u opoziciji, očekivalo se da će Rade Bulatović dolaskom na čelo Službe uvesti neke radikalne promene. Ništa od toga: ne samo što je većina visokih funkcionera BIA koje je zatekao ostala u Službi (mada ne svi na istim funkcijama), već je reaktivirao neke ozloglašene kadrove iz Miloševićevog vremena, kao na primer Mišu Vilotića (trenutno rezident u Sarajevu). Sem toga, Rade Bulatović je jedini šef u dugoj istoriji Službe koji nije imenovao zamenika, mada je po zakonu na to obavezan, već sve radi (odnosno ne radi) sam.
Pogrešno bi, ipak, bilo brzopleto zaključiti da Službe ne funkcionišu i da ničemu ne služe. Naprotiv, one punom parom nadziru opoziciju, novinare, nevladine organizacije i uopšte sve koji bi mogli da ugroze garnituru na vlasti (dok se krišom udvaraju sledećoj garnituri); ostaju budni po celu noć pribavljajući ekskluzivne informacije i fotografije za potrebe odabranih medija. Rečju, ljudi se ubiše od posla, samo što ne rade ono što treba. Neuspeh da se pronađe Mladić samo je ogolio ovu činjenicu.
Bilo bi, i pored svega, naivno očekivati da će politička elita iskortistiti ovu priliku da se založi za reforme ili bar za ozbiljno preispitivanje rada Službi. Takva prilika je propuštena posle 5. oktobra 2000, a zatim ponovo u vreme Sablje: sada je verovatno prekasno. Dok se neko ne osvesti, Srbiji preti opasnost da postane jedina država na svetu koju će njena obaveštajna zajednica nadživeti.
D.T.
Na odgovornost tajnih službi prvi je ukazao bivši potpredsednik Vlade Miroljub Labus, obrazlažući svoju ostavku nakon povratka iz Brisela.
"Da imamo službe kakve bi trebalo da imamo, i da su radile posao kako je trebalo da rade, niko ne bi mogao da drži zemlju u položaju taoca. Nije problem u Mladiću, problem je u službama. Direktor BIA polaže račune Vladi, a direktor VBA ne znam ni ja kome",
rekao je Labus i dodao da su pomenute službe "Mladića tražile svuda, samo ne tamo gde je bio".
Poziva na radikalne reforme, pa čak i na dekonstrukciju obaveštajno-bezbednosnog sistema u Srbiji bilo je i ranije, od strane nekih političkih partija i nevladinih organizacija, ali ih nijedna vlast nije uzela ozbiljno.
Sada, međutim, ti pozivi stižu i iz Evropske unije. Komesar za pridruživanje Oli Ren izjavio je prošlog vikenda da je glavni razlog što je Mladić još uvek na slobodi to što "bezbednosne službe nisu pod kontrolom Vlade, posebno delovi vojne obaveštajne službe. Krajnje je vreme da Srbija identifikuje te snage kako bi mogla da dovede Mladića u Hag", Sem toga, izveštaj ukazuje na nedostatak demokratske kontrole i jasnih zakonskih okvira u radu policije i tajnih službi, "naročito s obzirom na ulogu tih službi u Miloševićevom režimu".
Hajde prvo da vidimo šta je to što u Srbiji čini takozvanu obaveštajnu zajednicu. Tu zajednicu trenutno čini pet službi, mada nisu sve podjednako važne: na republičkom nivou imamo Bezbednosno informativnu agenciju (BIA), pravnu i političku naslednicu nekadašnje Udbe, odnosno RDB-a; Vojska je nekadašnju Upravu bezbednosti, u narodu poznatu kao KOS, od pre neku godinu razdvojila na Vojno-bezbednosnu agenciju (VBA), koja je zadužena za kontraobavešajni rad, i Vojno-obaveštajnu agenciju, koja prikuplja podatke o inostranim vojskama; zatim, tu su dve manje poznate službe koje deluju pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova – Služba za istraživanje dokumentacije (SID) i Služba bezbednosti MIP-a. Agencija za državnu bezbednost Crne Gore (ANB) šesta je Služba koja deluje na teritoriji SCG, ali njome se ovde nećemo baviti.
Da li je pet tajnih službi mnogo ili malo za zemlju veličine Srbije, stvar je relativna: neke manje zemlje imaju ih više, a neke veće manje; Hrvatska ih, na primer, ima tri, a Sjedinjene Američke Države dvadesetak. Ovo nije pitanje kvantiteta nego kvaliteta: bitno je kako su definisane nadležnosti, sistem kontrole i odgovornosti, i kakva je priroda bezbednosnih pretnji sa kojima se službe suočavaju. Ono što je bitno za slučaj Srbije jeste da su za pet ovdašnjih službi zadužena trojica predstavnika civilne vlasti: BIA je u nadležnosti premijera, SID i SBMIP ministru spoljnih poslova, a VBA i VOA ministru odbrane.
Ne postoji, međutim, nikakvo zajedničko telo koje bi koordiniralo njihov rad i rešavalo neizbežne sporove oko nadležnosti.
Zatim, tu je pitanje zakonske regulative: rad vojnih službi regulisan je Zakonom o Vojsci, koji, u iščekivanju raspleta sudbine državne zajednice, nikako da dočeka svoju finalnu verziju. Ministar odbrane Zoran Stanković ukinuo je pre nekoliko meseci funkciju koordinatora, koju je obavljao penzionisani general Aleksandar Dimitrijević, i stavio VOA i VBA pod svoju direktnu kontrolu.
Od tri civilne službe, dve koje se nalaze pod ingerencijom ministra spoljnih poslova mogu komotno da se zanemare: SID je mala služba koja ima ograničen delokrug rada, i dosad je uglavnom služila kao otpad za kadrove BIA koji su pali u nemilost. Trenutno se na njenom čelu nalazi Ljubomir Milić, mada se priča da bi na njegovo mesto uskoro mogao da dođe Vlada Nikolić, bivši radnik DB-a i diplomata. Diplomatska služba bezbednosti, kojom rukovodi Mirko Tomčić, još je manja, i isključivo zadužena za zaštitu ambasada i diplomatskog kadra.
Ostaje, dakle BIA, kao suverena kraljica srpske obaveštajne zajednice, čiji je direktor Rade Bulatović potčinjen direktno premijeru.
Rad službe regulisan je Zakonom o BIA iz 2002. godine koji je donet na brzinu i čija je glavna uloga bila da ovu službu izdvoji iz MUP-a kako bi tadašnjem ministru Dušanu Mihajloviću laknulo. Da je taj zakon manjkav i da ga hitno treba menjati slažu se svi, od članova Vlade i nezavisnih eksperata do funkcionera BIA; nekoliko nacrta novog zakona je u fazi pripreme, ali nema izgleda da će skoro dospeti pred skupštinu. Pored zakonske, trebalo bi da postoji i parlamentarna kontrola, kroz Odbor za bezbednost Skupštine Srbije, na čijem se čelu nalazi radikal Miroslav Mirčić, ali se u praksi ta kontrola svodi na to da se direktor BIA jednom godišnje pojavi pred Odborom i podnese izveštaj, koji sadrži samo onoliko informacija koliko on smatra da treba. I opet, Odbor mora da mu veruje na reč, jer načina za proveru nema.
Premijer Koštunica ovlašćen je, naravno, da smenjuje i postavlja direktora BIA, ali za bilo kakvu proveru ili istragu u vezi sa radom Službe isključivo je zadužena BIA i niko drugi. Koštunica, međutim, do sada nikada nije pokazao čak ni blago nezadovoljstvo rezultatima rada Službe, mada razloga ima napretek, čak i ako se pitanje Mladića zanemari.
IZNENAĐENI I UVREĐENI: Da vidimo, koliko se može, šta je to Služba radila od februara 2004, kada je Bulatović postavljen za direktora, do danas, ili još bolje, šta nije radila. Služba nije predvidela masovne nemire i talas etničkog čišćenja od 17. marta 2004, mada su naknadno tvrdili da su "imali informacije". Međutim, ako se pogledaju javne izjave funkcionera BIA iz vremena neposredno pre 17. marta, kao i izveštaje medija bliskih Službi, vidi se da se tamo stalno upozorava na navodno prisustvo Al kaide na Kosovu i najavljuje ofanziva "terorista" na jug Srbije, pa čak i na Niš, ali o nekakvim masovnim protestima usmerenim na srpske enklave nema ni govora. Okolnost da 17. mart nisu predvidele ni inostrane službe slaba je uteha: zaštita Srba na Kosovu nikada nije bila njihov prioritet, ali bi za domaće službe morala da bude.
Zatim, dolazak Ramuša Haradinaja na čelo kosovske vlade na jesen iste godine takođe je bio iznenađenje, bar ako je suditi po ljutitim i nervoznim reakcijama političkih funkcionera. Da je premijeru i predsedniku, koji redovno dobijaju izveštaje BIA, takva mogućnost bila na vreme predočena, verovatno bi se na neki način pripremili i možda preduzeli korake da to osujete. Isti scenario ponovio se i u slučaju izbora Agima Čekua koji ih je iznenadio, do te mere da najviši državni funkcioneri neposredno nakon postavljanja Čekua nisu znali da odgovore da li protiv bivšeg komandanta UČK postoji optužnica ili samo krivična prijava (ispostavilo se ovo drugo).
Idemo dalje: borba protiv terorizma, domaćeg i međunarodnog, svakako bi morala biti na vrhu prioriteta BIA, ali do danas nismo dobili odgovor na pitanje ko baca bombe na lidere mađarskih partija po Vojvodini i ko se frlja kašikarama po Sandžaku. Kad je o međunarodnom terorizmu reč, za jedini poznati slučaj hvatanja pripadnika Al kaide na teritoriji Srbije (slučaj Marokanca Abdelmadžida Bušara) odgovorna je patrola obične policije, dok BIA o njegovom ulasku u Srbiju nije imala pojma. BIA takođe ne zna niti je nadležna da odgovori ko je ubio Momira Gavrilovića, Slavka Ćuruviju, Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badžu, mada ima dosta indicija da su neki elementi Službe bili umešani u ta ubistva, baš kao što su bili umešani u atentate na Vuka Draškovića i pogubljenje Ivana Stambolića.
S obzirom na oštre kritike koje je Demokratska stranka Srbije upućivala na račun BIA dok je bila u opoziciji, očekivalo se da će Rade Bulatović dolaskom na čelo Službe uvesti neke radikalne promene. Ništa od toga: ne samo što je većina visokih funkcionera BIA koje je zatekao ostala u Službi (mada ne svi na istim funkcijama), već je reaktivirao neke ozloglašene kadrove iz Miloševićevog vremena, kao na primer Mišu Vilotića (trenutno rezident u Sarajevu). Sem toga, Rade Bulatović je jedini šef u dugoj istoriji Službe koji nije imenovao zamenika, mada je po zakonu na to obavezan, već sve radi (odnosno ne radi) sam.
Pogrešno bi, ipak, bilo brzopleto zaključiti da Službe ne funkcionišu i da ničemu ne služe. Naprotiv, one punom parom nadziru opoziciju, novinare, nevladine organizacije i uopšte sve koji bi mogli da ugroze garnituru na vlasti (dok se krišom udvaraju sledećoj garnituri); ostaju budni po celu noć pribavljajući ekskluzivne informacije i fotografije za potrebe odabranih medija. Rečju, ljudi se ubiše od posla, samo što ne rade ono što treba. Neuspeh da se pronađe Mladić samo je ogolio ovu činjenicu.
Bilo bi, i pored svega, naivno očekivati da će politička elita iskortistiti ovu priliku da se založi za reforme ili bar za ozbiljno preispitivanje rada Službi. Takva prilika je propuštena posle 5. oktobra 2000, a zatim ponovo u vreme Sablje: sada je verovatno prekasno. Dok se neko ne osvesti, Srbiji preti opasnost da postane jedina država na svetu koju će njena obaveštajna zajednica nadživeti.
D.T.
