Letnje vece, strasna vrelina, vec je dosta poodmaklo od ponoci. Sedim za racunarom, udubljena u neku od mnogih gluposti koje se mogu pronaci na internetu u pokusaju da zavaram osecaj dosade i usamljenosti. Najednom primetim kako se zavesa pomera, nesto je ulazilo kroz poluotvoren prozor, nesto veliko, imalo je konture coveka. Kako nije bilo previse svetla nazrela sam samo da je to sto je ulazilo licilo na neki belicasti dim. Bio je to duh mladica, nisam mogla bas da mu procenim godine, duhovi nemaju bore, ali delovao je nekako mladoliko. Lebdeo je nad kaucem tako da je izgledalo kao da sedi. Pitala sam ga najzad sta hoce, zasto je dosao... Rece mi da sam ga sama pozvala. Mislim se- Ovaj opako lupeta, nema sanse da sam ga zvala, ja cak ni ne znam kako se to radi. Na kraju, ja ni ne verujem u duhove.
-Kako sam te to pozvala, tako ti te belicaste magle?
-Vidis ovu mirisljavu svecu koju si zapalila? Svaki put kad se pojavi ovakav purpurni plamen ja to dozivljavam kao poziv, nemoguce je da mu se oduprem.
Ovde nisu cista posla, koga bre ovaj zavlaci, pomislih. U medjuvremenu duh je poceo da zamotava svoj ******. Pomislih kakav sam baksuz, kao da nije dovoljno sto sam namamila duha u sobu lik je pored svega jos i narkoman.
-Ne svidja mi se to sto radis, ovde to nije dozvoljeno!- Poceo je da mi ide na zivac, ponasao se drsko.
-Ajde bre Dragana, nemoj biti smaracica, ceo zivot nesto tu moralises. Uostalom bas me briga sta mislis, ja sam duh i radicu sta mi je volja!
Upalio je ****** na plamenu one nesrecne svece. Plavicasti dim se prozimao sa njegovom belicastom strukturom, dolazio je do dela gde mu se nazirao stomak a onda bi se vracao nazad... Pravio je obruce od dima a zatim i loptice koje je vesto ubacivao kroz obruce... Nije me ponudio dzointom, to je zaista jedinstven slucaj, nepisano je pravilo da te ponude. Ovaj me prozreo, znao je da ne bih prihvatila, a mozda je samo sebican, ko zna... Nisam znala sta cu s njim, nisam ga zelela a ipak je dosao, ponasao se previse drsko da bih ocekivala da ce otici ako ga zamolim. Dakle nije bilo druge nego da se pomirim sa njegovim prisustvom. Trudila sam se da ga ignorisem i svojim odbojnim stavom nateram da sam ode.
-Haha, kako si samo smesna Dragana, tvoji odbrambeni mehanizmi nadurenog deteta su tako smesni. To mozda moze da prodje kod ljudi ali mi duhovi smo napravljeni od malo jaceg materijala.
E ovo je vec meni bilo smesno. Duh od jaceg materijala, svasta!
-To je to, vi ljudi ste skloni mnogim predrasudama, mislite da sve znate, da imate objasnjenja za sve pojave a ne vidite dalje od svog nosa.
-Ko ti daje pravo da citas moje misli? Ne secam se da sam izgovorila bilo sta.
-Eto vidis kako ste povrsni vi ljudi. Zasto rec mora biti izgovorena da bi postojala, za sve vam treba dokaz pa i za misao!
-Ne, mi samo nismo nauceni da jedni drugima citamo misli, slozices se da je ovo jedini nacin da komuniciramo!
-Mislio sam da si drugacija Dragana, a zapravo si povrsna kao i svi drugi...
-Mozda. A mozda samo ne verujem u te tvoje gluposti...
-To nisu gluposti, uostalom pokazacu ti, toliko si ogrezla u onome sto nazivate stvarnost da ocigledno nema drugog nacina da te uverim.
-Naucices me da citam misli?
-Tacno. Ali ne veceras, sveca je vec pri kraju, moram da palim pre nego sto dogori.
-Sta si ti, neka Pepeljuga? Nestace carolija kad otkuca ponoc?
-Tako nekako... Zvaces me?
-Necu.
-Ipak cu doci.
Otklonio je zavesu i provukao se kroz razmaknute dascice salona. U vazduhu su jos uvek lebdeli obruci i lopte koje je napravio od dima svog dzointa... Mahnula sam rukom da ih rasteram. Lopte su razigrano ulazile i izlazile iz obruca kao da su mi se podsmevale. Na kraju su se umorili i nestali sami. Nisam zelela da razmisljam o onome sto se desilo, zaspala sam i odlucila da zaboravim sve to.
-Kako sam te to pozvala, tako ti te belicaste magle?
-Vidis ovu mirisljavu svecu koju si zapalila? Svaki put kad se pojavi ovakav purpurni plamen ja to dozivljavam kao poziv, nemoguce je da mu se oduprem.
Ovde nisu cista posla, koga bre ovaj zavlaci, pomislih. U medjuvremenu duh je poceo da zamotava svoj ******. Pomislih kakav sam baksuz, kao da nije dovoljno sto sam namamila duha u sobu lik je pored svega jos i narkoman.
-Ne svidja mi se to sto radis, ovde to nije dozvoljeno!- Poceo je da mi ide na zivac, ponasao se drsko.
-Ajde bre Dragana, nemoj biti smaracica, ceo zivot nesto tu moralises. Uostalom bas me briga sta mislis, ja sam duh i radicu sta mi je volja!
Upalio je ****** na plamenu one nesrecne svece. Plavicasti dim se prozimao sa njegovom belicastom strukturom, dolazio je do dela gde mu se nazirao stomak a onda bi se vracao nazad... Pravio je obruce od dima a zatim i loptice koje je vesto ubacivao kroz obruce... Nije me ponudio dzointom, to je zaista jedinstven slucaj, nepisano je pravilo da te ponude. Ovaj me prozreo, znao je da ne bih prihvatila, a mozda je samo sebican, ko zna... Nisam znala sta cu s njim, nisam ga zelela a ipak je dosao, ponasao se previse drsko da bih ocekivala da ce otici ako ga zamolim. Dakle nije bilo druge nego da se pomirim sa njegovim prisustvom. Trudila sam se da ga ignorisem i svojim odbojnim stavom nateram da sam ode.
-Haha, kako si samo smesna Dragana, tvoji odbrambeni mehanizmi nadurenog deteta su tako smesni. To mozda moze da prodje kod ljudi ali mi duhovi smo napravljeni od malo jaceg materijala.
E ovo je vec meni bilo smesno. Duh od jaceg materijala, svasta!
-To je to, vi ljudi ste skloni mnogim predrasudama, mislite da sve znate, da imate objasnjenja za sve pojave a ne vidite dalje od svog nosa.
-Ko ti daje pravo da citas moje misli? Ne secam se da sam izgovorila bilo sta.
-Eto vidis kako ste povrsni vi ljudi. Zasto rec mora biti izgovorena da bi postojala, za sve vam treba dokaz pa i za misao!
-Ne, mi samo nismo nauceni da jedni drugima citamo misli, slozices se da je ovo jedini nacin da komuniciramo!
-Mislio sam da si drugacija Dragana, a zapravo si povrsna kao i svi drugi...
-Mozda. A mozda samo ne verujem u te tvoje gluposti...
-To nisu gluposti, uostalom pokazacu ti, toliko si ogrezla u onome sto nazivate stvarnost da ocigledno nema drugog nacina da te uverim.
-Naucices me da citam misli?
-Tacno. Ali ne veceras, sveca je vec pri kraju, moram da palim pre nego sto dogori.
-Sta si ti, neka Pepeljuga? Nestace carolija kad otkuca ponoc?
-Tako nekako... Zvaces me?
-Necu.
-Ipak cu doci.
Otklonio je zavesu i provukao se kroz razmaknute dascice salona. U vazduhu su jos uvek lebdeli obruci i lopte koje je napravio od dima svog dzointa... Mahnula sam rukom da ih rasteram. Lopte su razigrano ulazile i izlazile iz obruca kao da su mi se podsmevale. Na kraju su se umorili i nestali sami. Nisam zelela da razmisljam o onome sto se desilo, zaspala sam i odlucila da zaboravim sve to.
