Kolona vojnih kamiona zaustavila se duboko u borovoj sumi na uzanoj stazi. Kao da nije kasno avgustovsko vece. Nebo se namrcilo, kako glumac kaze, ko'da ce govna da padaju sa neba. Iza prasnjavih cerada, iskace umorna vojska. Tisina je. Staresina sapatom govori da se odmah formira logor,da se ne pali vatra i da se formira straza.
Strahujem,necu valjda ja na strazu, bilo bi lepo da odspavam jednu noc. Na brzinu sa parceta papira desetar cita raspored. Opet me sreca izdala,na spisku sam i to u gluvo doba. Sta cu,pokusa cu bar malo da se odmorim. Spustajuci se pored nekog panja stigao sam da zaspim pre nego sam seo na zemlju.
Cini mi se da jos nisam oka sklopio a neko mi drma rame...hajde Gedzo na tebe je red,prepoznajem glas,cutke ustajem,stavljam na sebe sve sto mi po pravilu sluzbe sleduje i u koloni sa jos nekoliko vojnika idemo za razvodnikom.
Ista procedura ...stoj,lozinka.... Strazari se menjaju a ja i dalje idem sve dublje u noc koja je tako gusta da se nista ne razaznaje. Onog ispred sebe vise cujem nego sto vidim. I onda opet stoj,ovog puta red je na mene,prilazim coveku koga menjam, njega ne vidim ali vidim zar od cigarete. Prolazeci pored mene samo je promrljao "nek ti je Bog u pomoci" i pridruzio se koloni koja se ubrzo nije ni cula. Stojim potpuno sam usred crne sume u crnoj noci. Ispred mene se ni prst pred okom ne vidi.Pogledam gore ocekujuci nebo...ni njega nema sve je crno a oko mene su mozda "oni". Reci predhodnog strazara izrecene u prolazu razaraju mi misli. Blagi Boze sta da radim. Pa ja sam covek prepun strahova,zar ovde da skoncam,sam bez igde ikoga u crnilu tame.
Svakog trenutka "oni" mogu prici i zavrsiti samnom.. Ruka mi se trese,polazi u dzep za kutijom cigareta ali cim je dohvatila sibicu opecena se vratila nazad..Ne,znace po plamenu sibice gde se nalazis. Sta da radim. Pada mi na pamet jedna ideja. Pronalazim pipajuci jedno drvo i naslanjam se ledjima na njega, nadam se da cu biti zasticen ako naidju iza ledja a spreda cu valjda nesto cuti. Naslonjen nepomicno cutim,osluskujem...najobicnije suskanje i pucketanje se pretvorilo u grmljavinu. Ne znam koliko stojim tako naslonjen,minut je vecnost ...odjednom gore u krosnji iznad moje glave strahovita lupnjava......samo sam viknuo, jaoj majko,noge me izdadose i ja se nadjoh na zemlji naslonjen na drvo. Kako je zapucalo tako je i prestalo. Od straha svest mi se pomutila,srce je prestalo da radi,prestao sam da disem....
Ne znam koliko je vremena proslo,osecam kako mi se krv vraca u obraze ali osecam da sam se upisao u gace. Uz sav taj strah prva pomisao mi je al' ce pasti tesko zezanje ako me vidi ovako upisanog a sledeca briga me pa ja sam svakako umro ovde u ovoj crnoj sumi, prvi put. Tog momenta u meni vise nije bilo straha jer mrtvaci se smrti ne plase.
Dosli su po mene,niko nista nije primetio a valjda je i ono pocelo da se susi na meni. Sutra ujutru jedemo neku slaninu sa komadom hleba,niko nista ne pominje,kao da nista nije bilo samo jedan stariji covek rece onako usput "al me je nocas uplasio fazan"....kako fazan pitam...znas kaze,on kao i covek zaspi ali na grani lako izgubi ravnotezu a da bi se zadrzao da ne padne jako zalupa krilima.
E moj Gedzo, mislim se, uneredio si gace od fazana a sta ce tek biti ako zapuca...
Sad znam da ona narodna "u strahu su velike oci" nije uopste tacna. Strah nema oci,strah je kada se upisas u gace
divno ispričana epizoda života...
)