Piksla!
I Au pair skola je proletela dok si lupio dlanom o dlan. Uvek sam voljna da iskusim nesto novo tako da mi je i ovo bio dozivljaj! Sve sto je slatko traje kratko... Mada kada se setim kako mi je bilo muka od hrane, i nije mi bas tako zao sto je "slatko" trajalo "kratko"
Neznam da li se ikome " novome " ovde dogadja da analizira sebe nekad i sad. Da uporedjuje stvari koje je naucio, koje je zaboravio, usavrsio... Posto to svakodnevno radim, imam utisak da sam u svojoj glavi kreirala vizuelni, progresivni grafikon. Ali evo kako je izgledalo na pocetnoj tacki.
Host tata me je pokupio sa "Au pair drop off station " u obliznjem gradu. Voznja mi je izgledala tako dugacko, neznam da li zato sto mi se i dalje nisam bila svesna sta mi se desava ili zato sto nismo imali o cemu da pricamo. Prvi dan, los znak.
Stigli smo kuci i tri mala decaka su bili tu da me docekaju odmah sa vrata. Jedan drugom do uveta, musavi i zamazani su piljili u mene neznajuci sta da misle. Nisam im bila prva au pair, cak sta vise stara je i dalje bila tu. Mladju dvojicu nije bilo tesko osvojiti, ali najstariji je i dalje drzao svoju staru au pair-ku na pijedastalu .
Prve tri nedelje se tu nekako provuklo... Bila sam potpuno u pravu sta me ceka tako da se nikako nisam razocarala. Stvari svuda nazalost isto stoje, cim si tu " sa nasima" nemas mnogo cemu da se nadas. Nije mi bilo tesko da im pomognem u mnogim stvarima koje nisu imale veze samnom, ali vremenom to je pocelo da prelazi u malo zloupotrebljavanje moje fleksibilnosti.
Imala sam svoje obaveze i raspored detaljno isplaniran. Ako sam nesto volela onda je to bilo ovo, nismo leteli unokolo kao muve bez glave, nego se znalo sta radimo.
Verujem da sam dala svoj maksimum u svemu sto se od mene ocekivalo, jer sam retko dobijala sugestije ako nesto nije islo kako treba. U ovom pogledu nisam imala problema, jer mismim da je fer da ono zasto si placen odradis kako treba. Pogotovo ovo nije bilo toliko tesko.
Deca mi nisu nikada bila teska. Najmladji mi je nekako bio "omiljeni", a i najvise smo vremena provodili zajedno. Nekako je bio kao trinesto prase, i nikako nisu na njega obracali paznju. Baba ga je lemala za svaku glupost, a on dete ko dete... Kako ce drugacije da nauci sta ga okruzuje nego da ide okolo i da istrazuje. Baba je ljubav i brigu pokazivala na vrlo grub nacin.
Imao je skoro dve godine ali nije pricao. Neki glasic tuc-muc i to je sve. Videla sam kako pokusava da cita sa usana, i dugo vrena mi je uzelo da ga naucim da kaze jednu rec. Kada sam odlazila iz porodice bio je diagnostikovan sa manjim poremecajem sluha. Nazalost, niakda nisam saznala kako se to zavrsilo ali se nadam da nece imati vecih posledica za malog zlatnog decaka. Drzim ti fige bebo!
Atmosfera u kuci je uvek bila izuzetno naporna. Da nije bilo toga, verujem da bih se izborila i sa drugim stvarima koje su me mucile. Ponekad se stvarno osecam lose za decu koja odrastaju u toj kuci. Svadje, vika, dreka, uzajamna netrpeljivost... I patoloske ljubavi. Postojalo je veliko rivalstvo izmedju svekrve i snajke ( sto postoji od sveta i veka, davno pre Edipa ) ali je sve to prevrsilo svaku meru. Smicalice, zackoljice, male i velike pakosti i beskonacne svadje su bile bez prestanka.
Mamin ljubimac je bio najstariji sin, njena originalna kopija, isto tako sebican, podmukao i zlocest. Pakostan. Posto je bio mali, nije znao da se prikrije kao mama, ali joj je bio uveliko za petama. Kao sto su se kinjile medjusobno mama i baka, tako je i on kinjo svog srednjeg brata, koji je bio bakin ljubimac.
Svi su bili napeti, pogotovo tata koji je na vecitoj ivici nervnog sloma.
Poslednja kap u prepunoj casi je bila dedina drskost koji se usudio da me u celoj toj zbrci, bari. Zna da nemam nikog svog kome mogu da se pozalim, i gde mogu da pobegnem. I dalje mi nije jasno kako se samo usudio da pokusa bilo sta. Da me grli kada nema nikoga, da mi prica kako sam se samo prolepsala od kako sam dosla kod njih, da se usudio da me uhvati za koleno dok sam vozila i da na kraju, kada je sve doslo na videlo, da porice. ( Nisam bas ocekivala da ce da prizna, al mi se nekako slagalo u recenicu ) . Ovde smo povukli liniju gde je bilo dosta i samo par meseci nakon dolaska doslo je vreme da se prinudno oprostimo.
"Oprastanje" je bilo vrlo neprijatno. U nedelju na au pair sastanku sam rekla koordinatorki da se bojim da ostanem i vec sledeceg dana je bila na razgovoru sa svima nama. Sat vremnena nakon sto je razgovor zavrsen me je pozvala i dala mi odobrenje da automatski napustim kucu ukoliko imam gde da odem. Host tata joj je rekao da mogu da ostanem, ali da nije siguran koliko ce mi dve nedelje tranzicije u njihovoj kuci biti prijatne. Kada sam napustila kucu, prijatelji su dosli da me pokupe. U kuci je bila samo baba, kojoj sam se zahvalila na svemu, ostavila sam kljuceve i kartu od biblioteke na stolu, pozdravila sam se i otisla.
Bila sam preplasena na smrt ali i dalje sam znala da je ovo bila prava odluka.
Mesecima kasnije sam slucajno upoznala novu devojku koja je dosla u istu porodicu. Nije znala ko sam, ali je pricala o svojoj porodici i vrlo je ruzno pricala o devojci koja je napustila tu istu porodicu, mesecima ranije. Ako je ista dobro iz svega ovoga proizaslo je verovatno privremeno primirje izmedju ukucana dok su mene proklinjali na sav glas
Bilo pa proslo.
Drugu porodicu sam upoznala tri dana kasnije i vec u petak sam se useljavala. Sa njima sam provela ostatak programa, uvek sam se osecala kao stranac ali smo sve obavljali na poslovnom nivou. Nije bilo sjajno, ali ni tako lose, nije nam puno vremena uzelo da naucimo da zivimo sa tudjim manama. Sa decom sam imala super odnos, bili su stariji i znali su sta hoce. Bili smo drugari i mogli smo da se dogovorimo.
Ovu porodicu sam volela jer od mene nisu ocekivali da im vaspitam decu, vec samo da im pomognem sta ima treba i da ih pricuvam kada oni nisu tu. Prva porodica je od mene ocekivala da im od dece napravim ljude i da ih izvedem na pravi put. Toliko na njih nisu obracali paznju da je to za mene bilo sokantno.
I u ovome je proletela godina.
Volela bih da mogu da uporedim necija druga iscekivanja sa svojim licnim. Sta ljudi ocekuju od ovog programa? Ne, u pitanju nije med i mleko, ali nije ni tako crno. Koliko smo skloni prilagodjavanju i kompromisima? Da li su buduci kandidati svesni da trebaju da zive u necijoj kuci i postanu deo domacinstva? Da ce imati svoje privilegije, ali i obaveze? O cemu ljudi misle kada razmisljaju o svom zivotu u tudjoj porodici?
Volela bih da su ljudi malo vise realni. I ponekad malo manje hiroviti.
I Au pair skola je proletela dok si lupio dlanom o dlan. Uvek sam voljna da iskusim nesto novo tako da mi je i ovo bio dozivljaj! Sve sto je slatko traje kratko... Mada kada se setim kako mi je bilo muka od hrane, i nije mi bas tako zao sto je "slatko" trajalo "kratko"
Neznam da li se ikome " novome " ovde dogadja da analizira sebe nekad i sad. Da uporedjuje stvari koje je naucio, koje je zaboravio, usavrsio... Posto to svakodnevno radim, imam utisak da sam u svojoj glavi kreirala vizuelni, progresivni grafikon. Ali evo kako je izgledalo na pocetnoj tacki.
Host tata me je pokupio sa "Au pair drop off station " u obliznjem gradu. Voznja mi je izgledala tako dugacko, neznam da li zato sto mi se i dalje nisam bila svesna sta mi se desava ili zato sto nismo imali o cemu da pricamo. Prvi dan, los znak.
Stigli smo kuci i tri mala decaka su bili tu da me docekaju odmah sa vrata. Jedan drugom do uveta, musavi i zamazani su piljili u mene neznajuci sta da misle. Nisam im bila prva au pair, cak sta vise stara je i dalje bila tu. Mladju dvojicu nije bilo tesko osvojiti, ali najstariji je i dalje drzao svoju staru au pair-ku na pijedastalu .
Prve tri nedelje se tu nekako provuklo... Bila sam potpuno u pravu sta me ceka tako da se nikako nisam razocarala. Stvari svuda nazalost isto stoje, cim si tu " sa nasima" nemas mnogo cemu da se nadas. Nije mi bilo tesko da im pomognem u mnogim stvarima koje nisu imale veze samnom, ali vremenom to je pocelo da prelazi u malo zloupotrebljavanje moje fleksibilnosti.
Imala sam svoje obaveze i raspored detaljno isplaniran. Ako sam nesto volela onda je to bilo ovo, nismo leteli unokolo kao muve bez glave, nego se znalo sta radimo.
Verujem da sam dala svoj maksimum u svemu sto se od mene ocekivalo, jer sam retko dobijala sugestije ako nesto nije islo kako treba. U ovom pogledu nisam imala problema, jer mismim da je fer da ono zasto si placen odradis kako treba. Pogotovo ovo nije bilo toliko tesko.
Deca mi nisu nikada bila teska. Najmladji mi je nekako bio "omiljeni", a i najvise smo vremena provodili zajedno. Nekako je bio kao trinesto prase, i nikako nisu na njega obracali paznju. Baba ga je lemala za svaku glupost, a on dete ko dete... Kako ce drugacije da nauci sta ga okruzuje nego da ide okolo i da istrazuje. Baba je ljubav i brigu pokazivala na vrlo grub nacin.
Imao je skoro dve godine ali nije pricao. Neki glasic tuc-muc i to je sve. Videla sam kako pokusava da cita sa usana, i dugo vrena mi je uzelo da ga naucim da kaze jednu rec. Kada sam odlazila iz porodice bio je diagnostikovan sa manjim poremecajem sluha. Nazalost, niakda nisam saznala kako se to zavrsilo ali se nadam da nece imati vecih posledica za malog zlatnog decaka. Drzim ti fige bebo!
Atmosfera u kuci je uvek bila izuzetno naporna. Da nije bilo toga, verujem da bih se izborila i sa drugim stvarima koje su me mucile. Ponekad se stvarno osecam lose za decu koja odrastaju u toj kuci. Svadje, vika, dreka, uzajamna netrpeljivost... I patoloske ljubavi. Postojalo je veliko rivalstvo izmedju svekrve i snajke ( sto postoji od sveta i veka, davno pre Edipa ) ali je sve to prevrsilo svaku meru. Smicalice, zackoljice, male i velike pakosti i beskonacne svadje su bile bez prestanka.
Mamin ljubimac je bio najstariji sin, njena originalna kopija, isto tako sebican, podmukao i zlocest. Pakostan. Posto je bio mali, nije znao da se prikrije kao mama, ali joj je bio uveliko za petama. Kao sto su se kinjile medjusobno mama i baka, tako je i on kinjo svog srednjeg brata, koji je bio bakin ljubimac.
Svi su bili napeti, pogotovo tata koji je na vecitoj ivici nervnog sloma.
Poslednja kap u prepunoj casi je bila dedina drskost koji se usudio da me u celoj toj zbrci, bari. Zna da nemam nikog svog kome mogu da se pozalim, i gde mogu da pobegnem. I dalje mi nije jasno kako se samo usudio da pokusa bilo sta. Da me grli kada nema nikoga, da mi prica kako sam se samo prolepsala od kako sam dosla kod njih, da se usudio da me uhvati za koleno dok sam vozila i da na kraju, kada je sve doslo na videlo, da porice. ( Nisam bas ocekivala da ce da prizna, al mi se nekako slagalo u recenicu ) . Ovde smo povukli liniju gde je bilo dosta i samo par meseci nakon dolaska doslo je vreme da se prinudno oprostimo.
"Oprastanje" je bilo vrlo neprijatno. U nedelju na au pair sastanku sam rekla koordinatorki da se bojim da ostanem i vec sledeceg dana je bila na razgovoru sa svima nama. Sat vremnena nakon sto je razgovor zavrsen me je pozvala i dala mi odobrenje da automatski napustim kucu ukoliko imam gde da odem. Host tata joj je rekao da mogu da ostanem, ali da nije siguran koliko ce mi dve nedelje tranzicije u njihovoj kuci biti prijatne. Kada sam napustila kucu, prijatelji su dosli da me pokupe. U kuci je bila samo baba, kojoj sam se zahvalila na svemu, ostavila sam kljuceve i kartu od biblioteke na stolu, pozdravila sam se i otisla.
Bila sam preplasena na smrt ali i dalje sam znala da je ovo bila prava odluka.
Mesecima kasnije sam slucajno upoznala novu devojku koja je dosla u istu porodicu. Nije znala ko sam, ali je pricala o svojoj porodici i vrlo je ruzno pricala o devojci koja je napustila tu istu porodicu, mesecima ranije. Ako je ista dobro iz svega ovoga proizaslo je verovatno privremeno primirje izmedju ukucana dok su mene proklinjali na sav glas
Bilo pa proslo.
Drugu porodicu sam upoznala tri dana kasnije i vec u petak sam se useljavala. Sa njima sam provela ostatak programa, uvek sam se osecala kao stranac ali smo sve obavljali na poslovnom nivou. Nije bilo sjajno, ali ni tako lose, nije nam puno vremena uzelo da naucimo da zivimo sa tudjim manama. Sa decom sam imala super odnos, bili su stariji i znali su sta hoce. Bili smo drugari i mogli smo da se dogovorimo.
Ovu porodicu sam volela jer od mene nisu ocekivali da im vaspitam decu, vec samo da im pomognem sta ima treba i da ih pricuvam kada oni nisu tu. Prva porodica je od mene ocekivala da im od dece napravim ljude i da ih izvedem na pravi put. Toliko na njih nisu obracali paznju da je to za mene bilo sokantno.
I u ovome je proletela godina.
Volela bih da mogu da uporedim necija druga iscekivanja sa svojim licnim. Sta ljudi ocekuju od ovog programa? Ne, u pitanju nije med i mleko, ali nije ni tako crno. Koliko smo skloni prilagodjavanju i kompromisima? Da li su buduci kandidati svesni da trebaju da zive u necijoj kuci i postanu deo domacinstva? Da ce imati svoje privilegije, ali i obaveze? O cemu ljudi misle kada razmisljaju o svom zivotu u tudjoj porodici?
Volela bih da su ljudi malo vise realni. I ponekad malo manje hiroviti.