Jedu mi se tresnje....
One prve,sveze i rumene.
zasto?Odjednom,u meni se budi zelja za njima.
I sve bih ucinila da pronadjem neko drvo ,da ih uberem i zadovoljim svoju potrebu.
Mozda bih koracala satima....prosla,kroz kaljuge i prasnjave kozije stazice,uspela se uz visoka brda....Onda...u celoj toj dzungli potreba i zelje da one sto pre budu zadovoljene ,izgubila bih se....Oko mene bi bila mracna i nepoznata suma....gusta.....Drvece u njoj bi bilo toliko visoko,da bi oko mene bila tama....Jer ,zraci sunca ne bi mogli dopreti do tla na kom bih stajala...Zemlja bi bila vlazna,ali ne bi mirisala opojno i hranljivo kao u sumadijskim selima...vec bi mirisala na trulez ,mnogi otrovni insekti bi gmizali po toj zemlji,i u svakom casu bi me mogli ugristi.....
Ali i pored svih tih opasnosti,lutanja po toj mracnoj sumi...Ja bih nastavljala svoj put u potrazi za tresnjama.
Stigla bih do ostrih stena,koje okruzuju malo uzvisenje na kom se nalazi tresnjino drvo....Ono je veliko,ogromne siroke i rasvetale krosnje....Njegove grane se savijaju pod tezinom svezih plodova za kojima tragam,zraci sunca obasjavaju i greju tresnjino drvo,u moje nozdrve se uvlaci miris svezeg ploda...Zelim,tako zarko zelim ih primaci usnama,osetiti ukus tog malog crvenog blaga....Ali stene,te stene....Ostre su i hladne.Bezosecajne i nepomicne.Ja ih moram preci,moram preko tog ogromnog bedema stici....Idem polako,pokusavam se ne okliznuti...ispod mene je bezdan u koji mogu upasti.Grcevito i oprezno ih prelazim,ostre su i ne prijaju mojoj kozi,ali zelja za tresnjama je toliko jaka da cak ni ostar bol koji osecam ne moze me spreciti...
I...da,berem tresnje.U momentu ja bih ubrala sve.
Iako sam umorna i kapci su mi teski,ja berem tresnju.
Vrlo brzo primicem je svojim usnama i ona nestaje.U delicu sekunde uzivam u tom boznastvenom ukusu.Zaboravljam sve prepreke.I bol i umor i strah.
Miris tresanja me opija.U ruci je samo mala kostica,kao uspomena na moju tresnju.
I zelela bih jos jednu,i jos jednu....Ali pocinje oluja,nebo se otvara i kisa ledena ubija te bozije plodove,oni se raspaju po zemlji,na nju pustaju svoju boju i miris,a pod jakim vetrom ogromna krosnja se savija....
Budim se u znoju....Srce mi ubrzano lupa.
Opet sam sanjala da te ljubim.
I usne su ti kao i uvek,imale ukus onih prvih,svezih i rumenih tresanja....
Napolju je oluja....
A u mojoj ruci,sakrivena jedna mala kostica....
Da,ipak sam te ljubila....
One prve,sveze i rumene.
zasto?Odjednom,u meni se budi zelja za njima.
I sve bih ucinila da pronadjem neko drvo ,da ih uberem i zadovoljim svoju potrebu.
Mozda bih koracala satima....prosla,kroz kaljuge i prasnjave kozije stazice,uspela se uz visoka brda....Onda...u celoj toj dzungli potreba i zelje da one sto pre budu zadovoljene ,izgubila bih se....Oko mene bi bila mracna i nepoznata suma....gusta.....Drvece u njoj bi bilo toliko visoko,da bi oko mene bila tama....Jer ,zraci sunca ne bi mogli dopreti do tla na kom bih stajala...Zemlja bi bila vlazna,ali ne bi mirisala opojno i hranljivo kao u sumadijskim selima...vec bi mirisala na trulez ,mnogi otrovni insekti bi gmizali po toj zemlji,i u svakom casu bi me mogli ugristi.....
Ali i pored svih tih opasnosti,lutanja po toj mracnoj sumi...Ja bih nastavljala svoj put u potrazi za tresnjama.
Stigla bih do ostrih stena,koje okruzuju malo uzvisenje na kom se nalazi tresnjino drvo....Ono je veliko,ogromne siroke i rasvetale krosnje....Njegove grane se savijaju pod tezinom svezih plodova za kojima tragam,zraci sunca obasjavaju i greju tresnjino drvo,u moje nozdrve se uvlaci miris svezeg ploda...Zelim,tako zarko zelim ih primaci usnama,osetiti ukus tog malog crvenog blaga....Ali stene,te stene....Ostre su i hladne.Bezosecajne i nepomicne.Ja ih moram preci,moram preko tog ogromnog bedema stici....Idem polako,pokusavam se ne okliznuti...ispod mene je bezdan u koji mogu upasti.Grcevito i oprezno ih prelazim,ostre su i ne prijaju mojoj kozi,ali zelja za tresnjama je toliko jaka da cak ni ostar bol koji osecam ne moze me spreciti...
I...da,berem tresnje.U momentu ja bih ubrala sve.
Iako sam umorna i kapci su mi teski,ja berem tresnju.
Vrlo brzo primicem je svojim usnama i ona nestaje.U delicu sekunde uzivam u tom boznastvenom ukusu.Zaboravljam sve prepreke.I bol i umor i strah.
Miris tresanja me opija.U ruci je samo mala kostica,kao uspomena na moju tresnju.
I zelela bih jos jednu,i jos jednu....Ali pocinje oluja,nebo se otvara i kisa ledena ubija te bozije plodove,oni se raspaju po zemlji,na nju pustaju svoju boju i miris,a pod jakim vetrom ogromna krosnja se savija....
Budim se u znoju....Srce mi ubrzano lupa.
Opet sam sanjala da te ljubim.
I usne su ti kao i uvek,imale ukus onih prvih,svezih i rumenih tresanja....
Napolju je oluja....
A u mojoj ruci,sakrivena jedna mala kostica....
Da,ipak sam te ljubila....
