Maksime: – “Spoznaj samog sebe” i “Pobedi sebe samog.” – ukazuju na viseslojni karakter svesti. Zakonitost podele, razlika i suprotnosti nije prisutna samo u nama, vec i u svemu oko nas. Razlika i suprotnost je sustina kretanja, promene i razvoja zivota. U apsolutno istom ili nepodeljenom nije moguce bilo koje kretanje i aktivnost. Samim tim ni proces spoznavanja.
Ako covek nije svestan sebe, ne moze biti svestan ni neceg izvan sebe, jer sve izvan sebe spoznaje kroz sebe. Da bi bio svestan sebe mora postojati nesto drugacije (razlicito, suprotno) njemu. Otuda subjektivno-objektivna suprotnost. Pored te suprotnosti postoje suprotnosti i razlike unutar same svesti. Da nema takvih razlika ne bi moglo biti ni pobedjivanja samog sebe. Jer, sta bi se pobedjivalo u sebi?
Znaci, pocetni odnos u procesu spoznaje je subjekt-objekt. On aktivira unutrasnje suprotnosti ili misli i osecanja. Misli sacinjavaju svesni nivo, dok osecanja spadaju u domen nesvesnog. U nesvesnom, takodje, postoji suprotnost u vidu destruktivnog i konstruktivnog nagona/osecanja.
Percepcija ili razumevanje se formira u svesnom nivou/umu. Zato je um veoma znacajan. Posrednik je izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Spoljasnja suprotnost umu je objektivnost, a unutrasnja osecanja. Stalna interakcija s tim suprotnostima stvara aktivnost misljenja. Iz te aktivnosti proizilazi percepcija.
Kakva ce percepcija biti, ili kakav ce odnos subjekt imati prema objektivnosti, zavisi od unutrasnje interakcije s osecanjima. U zavisnosti kojim nagonom i osecanjem se identifikuje zavisi i samosvest, odnosno procena objektivnosti i vlastite vrednosti. Samosvest je dozivljavaj sebe, vlastite individualnosti i identiteta.
U nadsvesnom, konstruktivnom potencijalu se nalazi nase istinsko Sopstvo. Ono je sam zivot koji je neposredno povezan s celim univerzumom. Onog momenta kada um stupi u kontakt sa Sopstvom stupa u kontakt s univerzalnim smislom. Tako otkriva univerzalne zakonitosti i u sebi, i svemu oko sebe. Shvata povezanost i jedinstvo svega sto postoji. Time prevazilazi nize, ogranicene ili sebicne nagone. Dobija uvid u sustinu. Postaje mudar i plemenit.
Kada se zapostavi duhovni razvoj prestaje se koristiti konstruktivni potencijal. Ostaje se samo u domenu nizih nagona i strasti. Ego postaje otudjen i sebican. Svede sve na fizicko. Zato mu nedostaje dublji, duhovni uvid ili mudrost. Umesto nje se razvija lukavstvo kao nizi stepen razumevanja. Za lukavstvo je karakteristicna beskrupuloznost, proracunatost, zluradost, neiskrenost, manipulativnost, koristoljublje, zavist, ljubomora. Jednom recju sve osobine koje imenujemo kao los karakter ili zlo.
Dakle, mudrost i dobro omogucava da spoznajemo sustinske zakonitosti, dok nas zlo i lukavstvo zadrzava u ogranicenom, iluzornom razumevanju zivota. Drugim recima, samo kroz vise u sebi mozemo spoznavati nize. Time nam se i pruza mogucnost da ga prevazidjemo i ostvarimo celovitost koja rezultira unutrasnjim smislom, mirom, srecom i zadovoljstvom.
Razvoj dobra i mudrosti, odnosno zla i lukavstva u umu je znacajan pokazetlj duhovnog razvoja. Dobri i mudru ljudi imaju duhovnu snagu koja nedostaje lukavim. To u njima izaziva zavist i slepu, bezrazloznu mrznju. Ta snaga ih iritira, pa nastoje da je uniste po svaku cenu. Zato cine podmukle i kukavicke podvale i pakosti.
Kukavicluk nema nista zajednicko s dobrotom, niti se na bilo koji nacin moze dovesti u vezu s njom. Dobrota se ne moze odglumiti. Ko to pokusa brzo se razotkrije, bilo kroz reci ili dela. Dobrota stavlja vlastitu individualnost u proporcionalan odnos s drugima i okolinom.
To znaci, da se ne precenjuju. Nije arogantna, narcisioidna, sebicna, ali se i ne podcenjuje. Dobri ljudi nisu “otiraci” ili “beskicmenjaci”. Zastupaju svoje pravo i interese ako im pripada kao sto ih se i odricu tamo gde pripada nekom drugom.
Ako covek nije svestan sebe, ne moze biti svestan ni neceg izvan sebe, jer sve izvan sebe spoznaje kroz sebe. Da bi bio svestan sebe mora postojati nesto drugacije (razlicito, suprotno) njemu. Otuda subjektivno-objektivna suprotnost. Pored te suprotnosti postoje suprotnosti i razlike unutar same svesti. Da nema takvih razlika ne bi moglo biti ni pobedjivanja samog sebe. Jer, sta bi se pobedjivalo u sebi?
Znaci, pocetni odnos u procesu spoznaje je subjekt-objekt. On aktivira unutrasnje suprotnosti ili misli i osecanja. Misli sacinjavaju svesni nivo, dok osecanja spadaju u domen nesvesnog. U nesvesnom, takodje, postoji suprotnost u vidu destruktivnog i konstruktivnog nagona/osecanja.
Percepcija ili razumevanje se formira u svesnom nivou/umu. Zato je um veoma znacajan. Posrednik je izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg. Spoljasnja suprotnost umu je objektivnost, a unutrasnja osecanja. Stalna interakcija s tim suprotnostima stvara aktivnost misljenja. Iz te aktivnosti proizilazi percepcija.
Kakva ce percepcija biti, ili kakav ce odnos subjekt imati prema objektivnosti, zavisi od unutrasnje interakcije s osecanjima. U zavisnosti kojim nagonom i osecanjem se identifikuje zavisi i samosvest, odnosno procena objektivnosti i vlastite vrednosti. Samosvest je dozivljavaj sebe, vlastite individualnosti i identiteta.
U nadsvesnom, konstruktivnom potencijalu se nalazi nase istinsko Sopstvo. Ono je sam zivot koji je neposredno povezan s celim univerzumom. Onog momenta kada um stupi u kontakt sa Sopstvom stupa u kontakt s univerzalnim smislom. Tako otkriva univerzalne zakonitosti i u sebi, i svemu oko sebe. Shvata povezanost i jedinstvo svega sto postoji. Time prevazilazi nize, ogranicene ili sebicne nagone. Dobija uvid u sustinu. Postaje mudar i plemenit.
Kada se zapostavi duhovni razvoj prestaje se koristiti konstruktivni potencijal. Ostaje se samo u domenu nizih nagona i strasti. Ego postaje otudjen i sebican. Svede sve na fizicko. Zato mu nedostaje dublji, duhovni uvid ili mudrost. Umesto nje se razvija lukavstvo kao nizi stepen razumevanja. Za lukavstvo je karakteristicna beskrupuloznost, proracunatost, zluradost, neiskrenost, manipulativnost, koristoljublje, zavist, ljubomora. Jednom recju sve osobine koje imenujemo kao los karakter ili zlo.
Dakle, mudrost i dobro omogucava da spoznajemo sustinske zakonitosti, dok nas zlo i lukavstvo zadrzava u ogranicenom, iluzornom razumevanju zivota. Drugim recima, samo kroz vise u sebi mozemo spoznavati nize. Time nam se i pruza mogucnost da ga prevazidjemo i ostvarimo celovitost koja rezultira unutrasnjim smislom, mirom, srecom i zadovoljstvom.
Razvoj dobra i mudrosti, odnosno zla i lukavstva u umu je znacajan pokazetlj duhovnog razvoja. Dobri i mudru ljudi imaju duhovnu snagu koja nedostaje lukavim. To u njima izaziva zavist i slepu, bezrazloznu mrznju. Ta snaga ih iritira, pa nastoje da je uniste po svaku cenu. Zato cine podmukle i kukavicke podvale i pakosti.
Kukavicluk nema nista zajednicko s dobrotom, niti se na bilo koji nacin moze dovesti u vezu s njom. Dobrota se ne moze odglumiti. Ko to pokusa brzo se razotkrije, bilo kroz reci ili dela. Dobrota stavlja vlastitu individualnost u proporcionalan odnos s drugima i okolinom.
To znaci, da se ne precenjuju. Nije arogantna, narcisioidna, sebicna, ali se i ne podcenjuje. Dobri ljudi nisu “otiraci” ili “beskicmenjaci”. Zastupaju svoje pravo i interese ako im pripada kao sto ih se i odricu tamo gde pripada nekom drugom.
Poslednja izmena:
šta će na kraju da ostane od mene i za mene ...pitanje je
