S obzirom da mi je izreka Robin(a) Williams(a) posluzila kao povod da napisem razlicit odnos ljudi prema samoci moze se nesto reci i o njegovom zivotu i smrti. Pored toga sto je bio talentovan humorista i glumac, bio je i veliki altruista. Njegovo samoubistvo je dotaklo srca mnogih, ali je i iznenadilo. Mada je pojavno imao sve atribute uspesnog zivota (slava, novac, sarm) nije bio srecan. Time se, po ko zna koji put, potvdila cinjenica da je sreca psihicko stanje koje se postize iznutra , a ne spolja.
Iako je depresija uzeta kao jedan od mogucih razloga zasto je Robin Williams oduzeo sebi zivot, njegov slucaj je dosta komplikovan. Tri meseca pre nego sto se ubio dijagnozovana mu je Parkinsova bolest, da bi se nakon smrti ili obdukcijom ustanovila i demencija (DLB). Pored toga, lecen je od zavisnosti od kokaina i alkohola. Svakako da je njihovo uzimanje imalo stetan efekt i na telo i na mozak.
U svemu tome, mislim da je njegovo detinjstvo imalo ogroman uticaj na njegove izbore i ponasanje. Njegovi roditelji su imali kucu sa 40 soba i bili su veoma bogati. Medjutim, bili su stalno odsutni. Cesto je bio sam ili u drustvu sluzavke.
Jednom prilikom je i izjavio da je kao dete bio nizak, bucmast, veoma sramezljiv i usamljen. Takodje je rekao da je talent za humor najvise razvio zahvaljujuci svojoj majci. To je bio najefikasniji nacin da ga ona primeti i posveti mu malo paznje, sto je zaista zalosno.
Prema vecini simptoma, reklo bi se da su psihicke teskoce Robin(a) Williams(a) nastale jos u ranom detinjstvu kao posledica emocioalne zapostavljenosti. Dr. Jonice Webb je svojom dvadesetogodisnjom praksom, kao klinicki psiholog, uocila i identifikovala Childhood Emotional Neglect (CEN). Njena knjiga “Runing On Empty-Overocome Your Childhood Emotional Neglect” je zaista dostojna paznje i vredi je procitati.
Poznato je da traume (pogotovo iz detinjstva) kao i dugotrajne stresne situacije i zivotne okolnosti, odnosno reakcije na njih, mogu uzrokovati razlicite psihicke poremecaje. Zato se obicno traga za njima kada se nastoji otkriti razlog psihicke teskoce kod ljudi. Dr Jonice je zapazila da vecina njenih depresivnih pacijenata nije imala neke posebne traume u detinjstvu. Roditelji ih nisu zlostavljali ili na bilo koji nacin maltretirali.
Po njoj, nije problem u tome sta su roditelji ucinili detetu, vec sta nisu. Oni su ih ignorisali ili nisu uvazavali njihove emocionalne potrebe. Vecina roditelja je volela svoju decu i to nije radila namerno, vec iz neznanja. Mnogi od tih roditelja su i sami, kao deca, imali slicno iskustvo i to su prenosili na svoju decu. Takodje, nisu posvecivali paznju disciplini niti su ih ucili odgovornosti.
Posto emocije te dece nisu uvazavane u njima se javio osecaj unutrasnje praznine. Kao odrasli imaju teskocu da razumeju vlastita osecanja, samim tim i osecanja drugih. Zbog toga misle da su drugaciji. Smatraju da je to njihova greska, da nesto nije u redu s njima, ali ne znaju sta. Cesto razmisljaju o samoubistvu itd.
Takvo iskustvo formira Polusvesni ego koji otezava detetu da uspostavi neposredan kontakt sa svojom sustinom, pa ne oseca radost i zivotni elan. Umesto toga unutrasnja interakcija se svodi na Polusvesni ego koji demoralise i stvara pesimisticke misli.
Izraz depresija je postao uobicajen u svakodnevnom govoru mada se iza njega kriju razlicite vrste poremecaja. Depresija potice od latinske reci deprimare, sto znaci pritisnuti dole ili potisnuti. Taj izraz je zaista adekvatan, jer u vecini slucajeva upravo objasnjava ono sto se desava.
Medjutim, postoje razlicite vrste depresije, odnosno razlicite vrste potiskivanja koje zahtevaju i razlicite terapije ili lecenja kao npr. kognitivna terapija ponasanja, psihodinamicna, interpersonalna itd. Terapije se ponekad koriste u kombinaciji s lekovima. Narocito kada su u pitanju organski poremecaji. Ukoliko je moguce bolje je izbeci lecenje lekovima, jer imaju lose nuspojave.
Kao sto postoje fizicke zakonitosti po kojima funkcionise telo, postoje i psihicke po kojima funkcionise svest. Psihicke zakonitosti su suptilnije. Nije ih lako uociti i razumeti kao fizicke. Medjutim, one su od izuzetnog znacaja posto se nalaze u vezi s fizickim i tako uticu na telo.
Na primer, misli i osecanja uzrokuju fizicke ili fizioloske promene u telu sto se vidi iz placebo efekta i sugestije. Dovoljno je pomisliti na limun da bi se pljuvacka pocela luciti. Osecanja straha, besa, tuge, stresa uticu na pritisak ili rad srca kao i mozga tako da dolazi do drugacije elektricne i hemijske aktivnosti u njemu itd. Dakle, telo i psiha se nalaze u stalnoj interakciji. Psihicke promene stvaraju organske i obrnuto. Dugotrajan disfuknkcionalan nacin razmisljanja moze prouzrokovati fizicke promene u mozgu.
Frojd je u mnogome unapredio psihologiju time sto je otkrio i ukazao na neke psihicke zakonitosti, od kojih je najznacajnije delovanje ili uticaj nesvesnog na svesno koje dovodi do razlicitih poremecaja. Razvojem novih metoda i tehnologije psihologija, kao nauka, je ostvarila zapazen progres. Ipak, zbog kompleksnosti i suptilnosti svesti, jos uvek je ostalo dosta toga neistrazenog. To ostavlja mogucnost novih otkrica, a time cesto i drugacijeg sagledavanja i tumacenja nekih, vec otkrivenih pojava.
Iako je depresija uzeta kao jedan od mogucih razloga zasto je Robin Williams oduzeo sebi zivot, njegov slucaj je dosta komplikovan. Tri meseca pre nego sto se ubio dijagnozovana mu je Parkinsova bolest, da bi se nakon smrti ili obdukcijom ustanovila i demencija (DLB). Pored toga, lecen je od zavisnosti od kokaina i alkohola. Svakako da je njihovo uzimanje imalo stetan efekt i na telo i na mozak.
U svemu tome, mislim da je njegovo detinjstvo imalo ogroman uticaj na njegove izbore i ponasanje. Njegovi roditelji su imali kucu sa 40 soba i bili su veoma bogati. Medjutim, bili su stalno odsutni. Cesto je bio sam ili u drustvu sluzavke.
Jednom prilikom je i izjavio da je kao dete bio nizak, bucmast, veoma sramezljiv i usamljen. Takodje je rekao da je talent za humor najvise razvio zahvaljujuci svojoj majci. To je bio najefikasniji nacin da ga ona primeti i posveti mu malo paznje, sto je zaista zalosno.
Prema vecini simptoma, reklo bi se da su psihicke teskoce Robin(a) Williams(a) nastale jos u ranom detinjstvu kao posledica emocioalne zapostavljenosti. Dr. Jonice Webb je svojom dvadesetogodisnjom praksom, kao klinicki psiholog, uocila i identifikovala Childhood Emotional Neglect (CEN). Njena knjiga “Runing On Empty-Overocome Your Childhood Emotional Neglect” je zaista dostojna paznje i vredi je procitati.
Poznato je da traume (pogotovo iz detinjstva) kao i dugotrajne stresne situacije i zivotne okolnosti, odnosno reakcije na njih, mogu uzrokovati razlicite psihicke poremecaje. Zato se obicno traga za njima kada se nastoji otkriti razlog psihicke teskoce kod ljudi. Dr Jonice je zapazila da vecina njenih depresivnih pacijenata nije imala neke posebne traume u detinjstvu. Roditelji ih nisu zlostavljali ili na bilo koji nacin maltretirali.
Po njoj, nije problem u tome sta su roditelji ucinili detetu, vec sta nisu. Oni su ih ignorisali ili nisu uvazavali njihove emocionalne potrebe. Vecina roditelja je volela svoju decu i to nije radila namerno, vec iz neznanja. Mnogi od tih roditelja su i sami, kao deca, imali slicno iskustvo i to su prenosili na svoju decu. Takodje, nisu posvecivali paznju disciplini niti su ih ucili odgovornosti.
Posto emocije te dece nisu uvazavane u njima se javio osecaj unutrasnje praznine. Kao odrasli imaju teskocu da razumeju vlastita osecanja, samim tim i osecanja drugih. Zbog toga misle da su drugaciji. Smatraju da je to njihova greska, da nesto nije u redu s njima, ali ne znaju sta. Cesto razmisljaju o samoubistvu itd.
Takvo iskustvo formira Polusvesni ego koji otezava detetu da uspostavi neposredan kontakt sa svojom sustinom, pa ne oseca radost i zivotni elan. Umesto toga unutrasnja interakcija se svodi na Polusvesni ego koji demoralise i stvara pesimisticke misli.
Izraz depresija je postao uobicajen u svakodnevnom govoru mada se iza njega kriju razlicite vrste poremecaja. Depresija potice od latinske reci deprimare, sto znaci pritisnuti dole ili potisnuti. Taj izraz je zaista adekvatan, jer u vecini slucajeva upravo objasnjava ono sto se desava.
Medjutim, postoje razlicite vrste depresije, odnosno razlicite vrste potiskivanja koje zahtevaju i razlicite terapije ili lecenja kao npr. kognitivna terapija ponasanja, psihodinamicna, interpersonalna itd. Terapije se ponekad koriste u kombinaciji s lekovima. Narocito kada su u pitanju organski poremecaji. Ukoliko je moguce bolje je izbeci lecenje lekovima, jer imaju lose nuspojave.
Kao sto postoje fizicke zakonitosti po kojima funkcionise telo, postoje i psihicke po kojima funkcionise svest. Psihicke zakonitosti su suptilnije. Nije ih lako uociti i razumeti kao fizicke. Medjutim, one su od izuzetnog znacaja posto se nalaze u vezi s fizickim i tako uticu na telo.
Na primer, misli i osecanja uzrokuju fizicke ili fizioloske promene u telu sto se vidi iz placebo efekta i sugestije. Dovoljno je pomisliti na limun da bi se pljuvacka pocela luciti. Osecanja straha, besa, tuge, stresa uticu na pritisak ili rad srca kao i mozga tako da dolazi do drugacije elektricne i hemijske aktivnosti u njemu itd. Dakle, telo i psiha se nalaze u stalnoj interakciji. Psihicke promene stvaraju organske i obrnuto. Dugotrajan disfuknkcionalan nacin razmisljanja moze prouzrokovati fizicke promene u mozgu.
Frojd je u mnogome unapredio psihologiju time sto je otkrio i ukazao na neke psihicke zakonitosti, od kojih je najznacajnije delovanje ili uticaj nesvesnog na svesno koje dovodi do razlicitih poremecaja. Razvojem novih metoda i tehnologije psihologija, kao nauka, je ostvarila zapazen progres. Ipak, zbog kompleksnosti i suptilnosti svesti, jos uvek je ostalo dosta toga neistrazenog. To ostavlja mogucnost novih otkrica, a time cesto i drugacijeg sagledavanja i tumacenja nekih, vec otkrivenih pojava.
Poslednja izmena:
S tim, što se kod mene izrodila "umetnost" da skrenem pažnju na sebe, ili da dokažem sebi da postojim... Pitam se da li su takvi roditelji nekima potrebni da bi mukom istisnuli najbolje iz sebe? 
