Pronašli su se na autobuskom stajalištu u kasno letnje veče.
Vraćao se sa poslednjeg sastanka sa devojkom, na kome mu je rekla da je isuviše dobar za nju, ali da su dva različita sveta, te da je sve između njih svršeno. Ništa nije ukazivalo da će šestomesečnoj vezi doći kraj: videli su se prethodnog dana, vodili ljubav, i ona je izgledala jednako zaljubljena kao i pre. Međutim priznala mu je i da ga ne razume baš uvek, i kako se u poslednje vreme promenio, i da nije isti momak kakav je bio kada su se upoznali. „Deluješ zabrinito i odsutno. Ćutljiv si“, kazala je. „Filipe, voliš li me još uvek?“ Ležali su u krevetu, ona mu je naslonila glavu na grudi, i osetio je kako devojčine suze obrazuju maleni topli tok: počinjale su od udoline njegovog vrata, udarale mu o bradavicu i u tankom, golicavom mlazu, klizile ka stomaku. Zapitao se hoće li mu suze napuniti pupak i formirati slano jezerce pa se, pri zamišljenoj slici svog tela kao neme geografske karte i izlučevina iz njenih očiju koje traže put da je ispune, glasno nasmejao. U toj slici bilo je neke simbolike a, osim toga, prijatno je znati da devojka plače zbog sumnje u njegovu ljubav, jer je sumnja značila da joj je zaista bitan. „Tužna sam a ti se smeješ!“, viknula je i iskočila iz njegovog naručja. Pokušao je da joj objasni, ali je, što se više trudio, srljao u prazna pravdanja koja su izazvala kratkotrajnu, besmislenu svađu. Posle su se pomirili, ili je barem on mislio da jesu, jer je sve delovalo uobičajeno slatko.
I evo, sledeće večeri dočekala ga je vrlo ozbiljna, kruta, smrznutog izraza lica. Pobegla mu je iz zagrljaja, sela dovoljno daleko da je, i po vrućini, mogao osetiti hladan vazduh u međuprostoru, i saopštila mu kako je sve gotovo.
Nije mu bilo svejedno. Već se bio navikao na devojku, na rutinu njihovih svakodnevnih viđanja, na užitak spoznaje da je voljen. Tumarao je ulicama razmišljajući gde je pogrešio, i zašto ga nije razumela ako je već bila zaljubljena, i hoće li ikada sresti devojku koja će ga voleti zbog onoga šta on jeste a ne šta bi mogao biti. Zaključio je kako je život dovoljno dugačak a svet prostran i da u moru od sedam milijardi duša sigurno mora postojati jedna srodna njegovoj. Onda je pohitao da uhvati poslednji autobus i sreo Nanuka.
Krupan džukac – u svemu naizgled običan osim po ujednačeno belom krznu, mirno je ležao na asfaltu i izgledao poput odbačene kese koju je naneo vetar. Protegao se, ustao i oprezno prišao Filipu. „Baš si ružan“, rekao mu je Filip. Kuče ga je pogledalo pravo u oči, kao da je htelo da kaže da je svesno svake reči, i kako su uvrede odavno prestale da ga bole, i sad očekuje samo malo ljudskog milosrđa. Možda je već bio u psećoj sredovečnosti ali je i dalje u njemu tinjala urođena potreba za pripadanjem.
Filip je rešio da ne obraća pažnju. Ali njih dvojica bila su trenutno jedina budna bića u uspavanoj ulici, pa je bilo nemoguće ignorisati prisustvo životinje. Pas se udaljio, onjušio prazne limenke razbacane oko kontejnera, zapišao banderu, pa se vratio i seo do Filipovih nogu. Čuljio je uši u pokušaju hvatanja Filipovih misli i trdoglavo odbijao da ode, iako je do tada morao shvatiti kako ništa neće isprositi.
Ni posle tri popušene cigarete autobusa nije bilo na vidiku. Bez cvonjka u džepu, već pomalo gladan i umoran, Filip je krenuo pešice. Do stana je bilo potrebno oko pola sata brzog hodanja. Nije voleo noćno pešačenje. Pre nekoliko sedmica desilo se da je bio u istoj situaciji i kući stigao tek ujutru, a da se nije sećao kako i gde je izgubio vreme. Upamtio je slučajni susret sa kolegom sa fakulteta, šljašteći bilbord sa reklamom za filmsku premijeru, lepe ženske noge u prolazu ... ali se sve ostalo raspršilo po zabitim ćoškovima svesti. I ne samo tada. Filip je već par meseci osećao ono što je devojka naslutila: promenu. Nije je tačno mogao definisati i nije znao kuda ga vodi, no nije bila prijatna. Nosila je sa sobom usamljenost, uvek i svuda. Izgledalo mu je kao da se odvojio od spoljašnjeg sveta, prerastao naivnost sa kojom je taj svet ranije prihvatao i istovremeno bio kažnjen zato što je prozreo obmane. Ljudi oko njega govorili su jedno, mislili drugo a radili treće; glumili su osećanja i zidali život lažima, pokušavajući i njega da uvuku u sistem prevrtljivih vrednosti. Ponekad mu je padalo na pamet – još uvek kolebljivo – kako je okružen stvorenjima sa druge planete, ili androidima, kreiranim u tajnoj laboratoriji pa puštenim da se rašire planetom, uzimajući obličja nekadašnjih pravih ljudi. Gledao je jedanput takav horor film – o invaziji virusa koji čovečanstvo pretvara u robove – i dok su drugi bili užasnuti prizorima nasilja i strašnih mutacija, Filipa je uplašila ideja o svetu u kome će ostati ili sam, ili postati deo teledirigovane vojske.
Pas je krenuo za njim. Držao je korak sa Filipom, prelazeći ulice i zastajkujući pred izlozima. „Nisam lud za džukcima“, obratio mu se Filip, „i uzalud me pratiš.“ Njegove reči, međutim, nisu imale nikakvog uticaja a pas, tiha avet, i nije bio tako loše društvo u pospanoj noći. Kada su napokon stigli i kada je Filip hteo da uđe u zgradu, kuče je zalajalo. „Lepo sam ti rekao da nema vajde od mene, i sad čibe, beži!“, povikao je na psa. Uleteo je u zgradu, potrčao uz stepenice, ali mu je u glavi i dalje odzvanjao razočarani lavež. Bio je nepotrebno grub prema pratiocu. Možda je životinja htela samo malo vode, hrane i prenoćište. Zatim se, ne znajući zašto – da li zbog samilosti ili radoznalosti, vratio, otvorio vrata, i psa poveo u stan.
„Sad si moj gost i zvaću te Nanuk“, kazao mu je. Nanuk je ime nekog božanstva ili je u inuitskom jeziku reč koja znači beli medved – nije mogao da se seti, ali je savršeno odgovaralo beloj, krupnoj džukeli. Pitao se da li da ga pomiluje, i da li pas sa tako ljudskim, razumnim pogledom i stoičkim držanjem, želi da bude tretiran kao pas.
Podelili su večeru – po par viršli, zemičku i jogurt. Filipova baba – da je bila budna – zaprepastila bi se nad činjenicom da joj uljez, oličen u uličnom psu od tridesetak kilograma, potencijalni prenosilac buva, besnila i ko zna kakvih boleština, sedi na tepihu koji je tek stigao sa hemijskog čišćenja i jede iz tanjira iz stogodišnjeg servisa za ručavanje.
(nastavak sledi u komentaru)
Vraćao se sa poslednjeg sastanka sa devojkom, na kome mu je rekla da je isuviše dobar za nju, ali da su dva različita sveta, te da je sve između njih svršeno. Ništa nije ukazivalo da će šestomesečnoj vezi doći kraj: videli su se prethodnog dana, vodili ljubav, i ona je izgledala jednako zaljubljena kao i pre. Međutim priznala mu je i da ga ne razume baš uvek, i kako se u poslednje vreme promenio, i da nije isti momak kakav je bio kada su se upoznali. „Deluješ zabrinito i odsutno. Ćutljiv si“, kazala je. „Filipe, voliš li me još uvek?“ Ležali su u krevetu, ona mu je naslonila glavu na grudi, i osetio je kako devojčine suze obrazuju maleni topli tok: počinjale su od udoline njegovog vrata, udarale mu o bradavicu i u tankom, golicavom mlazu, klizile ka stomaku. Zapitao se hoće li mu suze napuniti pupak i formirati slano jezerce pa se, pri zamišljenoj slici svog tela kao neme geografske karte i izlučevina iz njenih očiju koje traže put da je ispune, glasno nasmejao. U toj slici bilo je neke simbolike a, osim toga, prijatno je znati da devojka plače zbog sumnje u njegovu ljubav, jer je sumnja značila da joj je zaista bitan. „Tužna sam a ti se smeješ!“, viknula je i iskočila iz njegovog naručja. Pokušao je da joj objasni, ali je, što se više trudio, srljao u prazna pravdanja koja su izazvala kratkotrajnu, besmislenu svađu. Posle su se pomirili, ili je barem on mislio da jesu, jer je sve delovalo uobičajeno slatko.
I evo, sledeće večeri dočekala ga je vrlo ozbiljna, kruta, smrznutog izraza lica. Pobegla mu je iz zagrljaja, sela dovoljno daleko da je, i po vrućini, mogao osetiti hladan vazduh u međuprostoru, i saopštila mu kako je sve gotovo.
Nije mu bilo svejedno. Već se bio navikao na devojku, na rutinu njihovih svakodnevnih viđanja, na užitak spoznaje da je voljen. Tumarao je ulicama razmišljajući gde je pogrešio, i zašto ga nije razumela ako je već bila zaljubljena, i hoće li ikada sresti devojku koja će ga voleti zbog onoga šta on jeste a ne šta bi mogao biti. Zaključio je kako je život dovoljno dugačak a svet prostran i da u moru od sedam milijardi duša sigurno mora postojati jedna srodna njegovoj. Onda je pohitao da uhvati poslednji autobus i sreo Nanuka.
Krupan džukac – u svemu naizgled običan osim po ujednačeno belom krznu, mirno je ležao na asfaltu i izgledao poput odbačene kese koju je naneo vetar. Protegao se, ustao i oprezno prišao Filipu. „Baš si ružan“, rekao mu je Filip. Kuče ga je pogledalo pravo u oči, kao da je htelo da kaže da je svesno svake reči, i kako su uvrede odavno prestale da ga bole, i sad očekuje samo malo ljudskog milosrđa. Možda je već bio u psećoj sredovečnosti ali je i dalje u njemu tinjala urođena potreba za pripadanjem.
Filip je rešio da ne obraća pažnju. Ali njih dvojica bila su trenutno jedina budna bića u uspavanoj ulici, pa je bilo nemoguće ignorisati prisustvo životinje. Pas se udaljio, onjušio prazne limenke razbacane oko kontejnera, zapišao banderu, pa se vratio i seo do Filipovih nogu. Čuljio je uši u pokušaju hvatanja Filipovih misli i trdoglavo odbijao da ode, iako je do tada morao shvatiti kako ništa neće isprositi.
Ni posle tri popušene cigarete autobusa nije bilo na vidiku. Bez cvonjka u džepu, već pomalo gladan i umoran, Filip je krenuo pešice. Do stana je bilo potrebno oko pola sata brzog hodanja. Nije voleo noćno pešačenje. Pre nekoliko sedmica desilo se da je bio u istoj situaciji i kući stigao tek ujutru, a da se nije sećao kako i gde je izgubio vreme. Upamtio je slučajni susret sa kolegom sa fakulteta, šljašteći bilbord sa reklamom za filmsku premijeru, lepe ženske noge u prolazu ... ali se sve ostalo raspršilo po zabitim ćoškovima svesti. I ne samo tada. Filip je već par meseci osećao ono što je devojka naslutila: promenu. Nije je tačno mogao definisati i nije znao kuda ga vodi, no nije bila prijatna. Nosila je sa sobom usamljenost, uvek i svuda. Izgledalo mu je kao da se odvojio od spoljašnjeg sveta, prerastao naivnost sa kojom je taj svet ranije prihvatao i istovremeno bio kažnjen zato što je prozreo obmane. Ljudi oko njega govorili su jedno, mislili drugo a radili treće; glumili su osećanja i zidali život lažima, pokušavajući i njega da uvuku u sistem prevrtljivih vrednosti. Ponekad mu je padalo na pamet – još uvek kolebljivo – kako je okružen stvorenjima sa druge planete, ili androidima, kreiranim u tajnoj laboratoriji pa puštenim da se rašire planetom, uzimajući obličja nekadašnjih pravih ljudi. Gledao je jedanput takav horor film – o invaziji virusa koji čovečanstvo pretvara u robove – i dok su drugi bili užasnuti prizorima nasilja i strašnih mutacija, Filipa je uplašila ideja o svetu u kome će ostati ili sam, ili postati deo teledirigovane vojske.
Pas je krenuo za njim. Držao je korak sa Filipom, prelazeći ulice i zastajkujući pred izlozima. „Nisam lud za džukcima“, obratio mu se Filip, „i uzalud me pratiš.“ Njegove reči, međutim, nisu imale nikakvog uticaja a pas, tiha avet, i nije bio tako loše društvo u pospanoj noći. Kada su napokon stigli i kada je Filip hteo da uđe u zgradu, kuče je zalajalo. „Lepo sam ti rekao da nema vajde od mene, i sad čibe, beži!“, povikao je na psa. Uleteo je u zgradu, potrčao uz stepenice, ali mu je u glavi i dalje odzvanjao razočarani lavež. Bio je nepotrebno grub prema pratiocu. Možda je životinja htela samo malo vode, hrane i prenoćište. Zatim se, ne znajući zašto – da li zbog samilosti ili radoznalosti, vratio, otvorio vrata, i psa poveo u stan.
„Sad si moj gost i zvaću te Nanuk“, kazao mu je. Nanuk je ime nekog božanstva ili je u inuitskom jeziku reč koja znači beli medved – nije mogao da se seti, ali je savršeno odgovaralo beloj, krupnoj džukeli. Pitao se da li da ga pomiluje, i da li pas sa tako ljudskim, razumnim pogledom i stoičkim držanjem, želi da bude tretiran kao pas.
Podelili su večeru – po par viršli, zemičku i jogurt. Filipova baba – da je bila budna – zaprepastila bi se nad činjenicom da joj uljez, oličen u uličnom psu od tridesetak kilograma, potencijalni prenosilac buva, besnila i ko zna kakvih boleština, sedi na tepihu koji je tek stigao sa hemijskog čišćenja i jede iz tanjira iz stogodišnjeg servisa za ručavanje.
(nastavak sledi u komentaru)
