Danas se dvaput zgrozim u tramvaju.
Najpre ujutro, kad sam kretala na časove: odjednom se oseti neki neprijatan miris, neuobičajeno za Beč.
Zatim jedan deda ustaje i počinje da viče i psuje. Udaljava se u drugi deo vagona.
- Smrdi! Smrdi! Kao da je u Afganistanu ili ko zna gde!
Osvrnem se i vidim uzneverenu, čupavu staru ženu u traljama koja nespretno pokušava da drži na okupu par glomaznih, ofucanih torbi punih ko zna kakvog smeća, koje za nju, verovatno, predstavlja dragocenost.
Pored dede su sad neke dve "naše", klimaju glavama, i jedna drugoj na srpskom potvrđuju kako je "deda u pravu, stvarno smrdi".
Verovatno su na putu da počiste nečiji klozet, mislim.
Pogledam traljavu baku iza. Vidi se da nije sva svoja.
- Beskućnik je. I bolesna je. - kažem. - Nije ona kriva.
Deda uporno ponavlja psovke i navodi dodatna mesta "nižeg sveta" gde bi takvima bilo mesto. Jedva sam suspregla poriv da ispružim ruku uvis prema njemu i glasno viknem "Sieg Heil!" Ne smem, jbg, treba najpre dobiti vizu.
U povratku slično.
Ovaj put je muškarac bio u pitanju. Napolju zahladnelo, ušao verovatno da "obrne krug" ogreje se i odspava.
"Smrdi! O, kako smrdi!" kuka pola tramvaja i navlače šalove preko nosa.
Ulazi neki čovek s detetom.
- Tata, vidi kako svi drže šalove preko nosa! - kaže mali.
- Nešto smrdi. - primeti otac koji je seo pored mene.
Pokažem prstom na čoveka ispred i kažem:
- Beskućnik. Imamo užasan i nerešiv problem smrada koji ćemo trpeti čitavih deset minuta. On, s druge strane, ima samo gomilu tričavih egzistencijalnih problema tipa nemanja hrane, krova nad glavom, niti mesta gde bi se mogao oprati.
Upalilo. Ućutaše se.
Na trenutak pomislim "eto jedne stvari koaj je lošija nego u Srbiji - i tamo se zgražavaju smradom ali barem ne napadaju te ljude čoporativno kad uđu da se ogreju".
Kad eto vraga.
Maločas saznam da je dvanaestogodišnjak u Novom Sadu
spalio beskućnika.
Vest o smrti Dragutina Todorčevića, beskućnika kojeg je spalio dvanaestogodišnjak u Novom Sadu, nije me iznenadila. Dočekao sam je i otpratio, doduše sa mnogo više pažnje, kao vest o recimo otvaranju Novosadskog sajma.
Pa zašto me to nije iznenadilo?
Slušam i čitam o tome kako ubica neće biti krivično gonjen i zgražanje nad tom činjenicom koje je zauzelo više mesta nego konkretne informacije o samom događaju i o nepostojanju zakonskih konsekvenci. Nije potrebno biti preterano inteligentan i zaključiti kako je zakon glup. Međutim, zakon je bio glup i u trenutku kada je donošen, ali se tada niko nad njim nije zgražavao. U komentarima po društvenim mrežama spominje se i to da je u Britaniji zakon promenjen, posle monstruoznog ubistva četvorogodišnjaka koje je izvršila grupa devetogodišnjaka početkom devedesetih godina prošlog veka. I tamo je prethodni zakon bio glup i nije ga trebalo donositi.
Prilikom donešenja zakona o odsustvu odgovornosti dece pošlo se od premise da su deca po prirodi dobra. Ako to malo podignemo na viši nivo dolazimo do zaključka da su zakonodavci mislili da su ljudi po prirodi dobri. A da li su?
Moj kum je pre petnaestak godina rekao da je komunizam propao jer se pošlo od pretpostavke da su ljudi dobri.
Slažem sa njim.
Ljudi nisu dobri. Ljudi su sebični, lažljivi, prevrtljivi i lako mogu da se pretvore u monstrume. Isto važi i za decu. Ko nije čitao Goldingovog “Gospodara muva“, može da pogleda i filmove. Snimljena su dva. Jedan 1963. godine u režiji Pitera Bruka, a drugi 1990. u režiji Harija Huka. Poučna je i “Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa, ekranizovana 1971. godine, u režiji Stenlija Kjubrika. Baš u “Paklenoj pomorandži“ nalazi se scena brutalnog ubistva beskućnika od strane maloletne bande.
Ljudi su samo inteligentne životinje željne moći. Ono što vekovima bezuspešno pokušava da tu želju liši brutalnosti je civilizacija. Humanizam se kao ideja javio davno, a definitivno je uobličan u vreme renesanse. Eto, rekli bi naivni, od tada je sve u redu. Čovek više nije čoveku vuk. Nažalost, netačno. Volja za moć, što bi rekao Niče, od tada je samo maskirana u ono što danas nazivamo “banalnost zla“.
Kako dobri i pristojni ljudi postaju monstrumi i ubice? Odgovor je jednostavan. Suptilnom i upornom propagandom dolazi se do dehumanizacije nepoželjnih. Ksenofobija, eugenika, getoizacija, segregacija, diskriminacija, svođenje ljudi na nivo parazita i životinja koje kod većine izazivaju gađenje (pacovi, insekti i zmije) dovodi do pokretanja mehanizma koji od “pristojnih ljudi“ čini monstrume i još im pride olakšava savest čineći da se tako ne osećaju.
U svojim glavama oni su i dalje fini ljudi.
Lako je zgaziti bubu. Malo teže je ubiti ribu. Ali ubiti psa ili mačku za većinu ljudi je u najmanju ruku neprijatno. Zašto? Jer nas mačke i psi više podsećaju na nas same. Jednostavno, sisari su. Otud tolika halabuka na lovce koji su očigledno lišeni empatije koju većina ljudi oseća. Ubiti čoveka je najteže.
Pruska vojska je devedesetih godina osamnaestog veka izvršila prvo istraživanje o uspešnosti pogodaka strelaca na poligonu i u vatrenom okršaju. Ispostavilo se da pruski strelci imaju preko 95% uspešnosti kada gađaju u metu, dok je rezultat bio potpuno obrnut kada su pucali na Francuze. Petnaestak godina kasnije, nakon upornog nazivanja Francuza žapcima ili žabarima, rezultat se popravio. Ista stvar se desila sa druge strane nakon upornog nazivanja Nemaca bubašvabama.
Da rezimiram.
Dečak koji je spalio Dragana Todorčevića je najverovatnije iz kuće pokupio da klošar nije čovek, kao što to nisu ni Romi, Albanci, Hrvati ili Muslimani. Istu stvar verovatno sluša dečak u Hrvatskoj, BiH, na Kosovu ili u Albaniji za Srbe.
S obzirom na to da je sveden na nivo životinje koja izaziva gađenje, nije ga teško ni ubiti. Potpuna dehumanizacija društva mora se ogledati na deci. Ne poznajemo solidarnost, ljudskost, empatiju i vrlinu. Svet postoji samo zbog nas, a oni koji nam se nađu na putu neka se sklone ili će biti pregaženi. Zbog toga je zakon glup i nikada ga nije trebalo donositi.
