(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISPOD STARE ŠLJIVE
VILINSKI VEZ
Strpljivo čeka ta stara šljiva. Sad će deda Pera da naidje. One najviše liske ga ugledaše kako ide lagano kolskim putem.Tandrču kolica po džombama. Oko dedinih opanaka, uvek su dva malena oblaka prašine. Kad se umore, legnu na opanke da odmore. Zna šljiva...da dan već oseća umor, pa će sad sesti da lecka dane dušom. I zna, da će sa druge strane, iz pravca sela, doći veliki oblak prašine okićen dečijom grajom....ooooo, evo ih ....dolaze potoci
Deda stiže prvi, seda uz uzdah, skida kačket i stavlja ga preko kolena. Poranili su bogme danas, pomisli, gledajući kako buljuk dece veselo trči pored Paunovog dvorišta, pa pored naherene ograde od Miloradove avlije....
Uz pozdrav dedi, zadihani i zajapureni sedaju u krug oko njega. Šljiva zašušta, pa ućuta.
Ovo polje, vama izgleda obično, jer je vaše i znate ga od kako se ispileste. Sad ćete čuti priču o čudnovatosti njegovoj. Ovo je deco, polje čarobno. Svašta se tu dogadjalo od davnina. Je l’ mož’ da zamislite ovo polje ispresecano sa potočićima?
„Celo polje?“ pita Mladenov glas
Da, celo. Odavde, od ove stare šljive, pa sve dole do Morave, i levo i desno od šljive dokle oko vidi. Ti su potoci, na zemlji, izgledali kao vez na platnu, kao da je navezen veliki puž koji nosi svoju kućicu.
„Je l’ golać deda Pero?“ upita Ostoja, a usta mu ostaše otvorena
„Nije golać, čuješ da je deda rekao da nosi kućicu“ reče Bisa, rukom gurajući Ostojinu donju vilicu, te se usta zatvoriše.
Deda se na taj njen pokret, tako brižan i jednostavan, samo nasmeši.
Sve su ti potočići išli u krug. Gde jedan nestane, drugi izvire. I sve tako po polju, jedan u drugi uviraše, i jedan iz drugog izviraše.
Gledaju ga deca.....more, nije im jasno...hmmmm
De imenjače, donesi neko drvce da vam nacrtam
Petar skoči, pogleda po zemlji okolo, i sa uvrate Gvozdenove njive, u kojoj su se baškarile glavice kupusa, donese pisaljku dedi.
Očas posla, dečije znatiželjne oči ugledaše na zemlji nacrtanu kružnu šaru sa puževe kućice
Eto.....starina, se nasloni na stablo šljive, da sačeka malo, dok se crtež lepo smesti u dečiju maštu. Nasmeja se u sebi „probudio sam im znatiželju, čak i Bisa ne pita ništa jer joj nije jasno hahah“
Dubok, blag glas nastavlja dalje priču, polusklopljenog oka, kao da se priseća
Tada nije bilo ljudi ovde, samo vile koje su tu šaru i napravile. Izmedju potoka zelena trava i drveće, razno šareno cveće, ali ima i koprive, žbunovi sa velikim bodljama ili otrovnim bobicama, ima i sa lepim slatkim , pa lekovite travke..ma svašta. I ptice su tu....razne, i razne sitne živuljke...ma sve što po polju lazi, trči, leti. Sve su one vezle koncima raznih boja,
A potoci, svi različiti. Neki bistar a sa toplom vodom, neki s ledenom i u najtoplije dane, nekima korito posuto šarenim kamenčićima pa dodje kao tkanica kako vijuga, a neki imaju skoro pa crnu vodu, poneki veseli, samo skačkaju na penušavim talasićima, a neki bogme sporo, lenjo teku. Ima i onih sa vazda mutnom vodom, a i onih koji jedva da teku, kao da se plaše. Neki su tako nagizdani pa se samo šepure, pa onda oni što im voda tako ozbiljna, misleća te vazda tako zamišljeni lagano teku. Neki imaju kraći tok, neki duži, dublja ili plića korita i sve u krug poredjani, jedan za drugim, ulaze i izlaze jedan iz drugoga, smenjuju se kao stražari
„A šta je u centru kruga deda?“.....Bisa zamišljeno upita.
Polako Biso....opasno detište će buti, vidi koje drugi ne vide.
I, tako, vile su vezle i sve bliže bile centru kruga. Kad tu dodjoše nastade tajac. Šta sad, pitaše se. Sedoše pod ovu navezenu šljivu da razmisle.
Po starom vilinskom zaveštanju, imale su samo dva dana da izvezu centar. Ako to ne urade za to vreme, ceo vez nestaja, a polje, veliko, ogromno, pretvoriće se u golemu pustaru. Do sledećeg dolaska vila ima da prodje mnogo vremena.
Jedne su bile za to da izvezu mnogo ljudi na ovom poljskom platnu. Druge su htele da izvezu jednog čoveka i jednu ženu i da ovo platno bude u njih izvezeno, da potoci budu deo njih.
Za mnogo ljudi im treba mnogo vremena, a nemaju ga. Morale su da požure. Ako izvezu samo njih dvoje, šta će oni sami....Zamišljenih sedam vila sedeše pod šljivu i smisliše. Svaka će da naveze po jedno muško i jedno žensko i u svako muško i u svako žensko čeljade će da izveze sve ove potoke, ali ne istim redom kako su na zemaljskom platnu navezle. Da kod svakoga ispomešaju, pa tako, neće biti isti, a opet, svi će da biti isti. I da bi svi bili različiti, dogovoriše da se ne sretnu dok vezu i tako misli jedan drugoj ne prenesu, jer vile razgovaruju i kad reči ne govore, nego će se sakriti jedna od druge, i u osami vesti kako žele. Tako će biti sedam parova koji se ne poznaju, a svi sa istim a drugačijim unutrašnji potočarskim vezom. Nalaze se ovde, pod ovom šljivkom, za dva dana.
Tako i bi.
„Ne razumem, kako da budu isti a da ne budu isti“...pita Zoran, osmogodišnji zvrk, brz kao munja.
Deco, svak' nek donese po nekoliko kamenčića i po jedan list od neke biljke...može kupus, kukuruz.
Par minuta traženja i sve je tu. Male ruke spustiše svako ispred sebe ono što su sakupile i posedaše oko dede...šljiva šumi....to se ona razgovara sa vetrom
E sad, svako na svoj list nek stavi kamenčice koje je doneo. Vidite, spolja, ste vi listovi. Milanče, Jelica, Ostoja, Vera i Bisa su doneli po list kupusa, ali liske jesu od kupusa iz Gvozdenove bašte, ali su i sve različite...nema dve iste, žilice su im drugačije, veličina, oblik. Zora, Smilja, Zoran, Rade, Zvezda, Mladen su doneli list od kukuruza, pa i oni su svi različiti ...jel da?
„Jesu“ odgovaraju uglas dečiji glasovi a šljiva opet zašušta liskama u znak odobravanja.
Eto, svi ste listovi a opet drugačiji. Isti ste, sve imate isto, a opet ste i različiti......to je vaš spoljni vez što ga vile izvezoše
E, sad, ovi kamenčići koje ste skupili su svi različiti, a opet, svi su kamen......jel ima dva ista?
„Nema“ zamišljene povijene malene glave odgovaraju.
„A je l’ ste mogli, sve i da ste tražili da nadjete dva baš ista?
„Nismo“
Eto, vidite, nema istih, ali ima sličnih...E, to je vaš unutrašnji vez....vez karaktera, osobina...vez duša i duha...vilinski potočarski vez
Psssssst.....detinja tišina misli....samo šljiva sme da se oglasi, te deda sklopi oči da odmori od priče dok čeka da neko progovori
„Onda su vile sve stvorile tako...isto a nije isto. Pa i krave su krave a sve drugačije....ona naša crno-bela rasipe kofu mleka samo li ne paziš, iz čista mira...moj deda kaže da je to od besa, narav joj tak'a, a ova druga, Ruža, ona je braon i mnogo je dobra i blaga“ oka što se cakli, skoro viče Petar, sav ponosan na svoju misao i na to što je prvi.....pre Bise hahaha
Hahahaha.....jeste Petre, tako je. Bravo sinko, govore bore smejalice što plove potocima na izbrazdanom licu.
E, sad svima bi jasno, pa u glas počeše da nabrajaju ljude, njihove osobine, pa životinje, biljke....a šljiva.....eeeee, ona ćuti i uživa u seoskoj mladoj pameti pogleda uperenog u nebo.
Kada se larma utiša, deda nastavi priču
I tako, sedam vila dovede sedam parova pod ovu šljivu, upoznaše se. Neki su uplašeni, neki nasmejani, neki samo ćute i gledaju šta drugi rade. Oni preduzimljiviji, posle prve hladne noći provedene pod šljivom, počeše da prave kolibe. Malo, po malo, stvori se naselje, ovo selo, u centru kruga. Svi ljudi različiti a isti, kao liske, kao kamenčići......eeeee ljudi su potoci što jedan bez drugoga ne mogu, te jedan u drugi uviru i izviru....a i duše im izvezeni potoci što sami u sebe uviru i sami iz sebe izviru. Kod nekog od njih, vile vezući u žurbi zaboraviše po neki potok da navezu....pa nekom fali nasmejani potok, nekom lenj, nekom mutan, a negde ima i po dva ista potoka....i tako, šarenilo postade još šarenije.
Ljudi potoci, isti a različiti, nastaviše da žive svaki žuboreći svojom vodom.....i šljiva nastavi da šušori izvezena vilinskim vezom. Samo nekad, u nekoj tihoj noć, kad pogledate u nebo, a tamo...nebo načičkano sa zvezdama kao ova šljiva što je s liskama nakićena...izgleda kao da samo zvezde postoje i tek negde,negde iskoči plavi komad neba....eee, tad, sedam vila dolazi ovde da provere kako stoje stvari sa navezenim potocima.
Dedaaaa Perooo.......pogledaj nebo!.....širom otvorene detinje oči dušom potočarskom gledaju.....i one njih gledaju
A ono......zvezda na zvezdu zakačena...
„Šta je bilo sa vilama deda?“
„Čekao sam da me to pitaš Biso, biseru mali.....počekaše na vr' šljive neki dan, pa kad videše da se ovih sedam parova saživeše, one otidoše dalje“
„Da vezu potoke u krug i potočarski vez u njima na nekom drugom mestu i prave naselja, sela, gradove...je l’ da?“
„Tako je Biso, potoku bistri....vazda potoci teku u krug oko nas i u nama. Gde jedan nestane, drugi izvire. I sve tako po svim poljima, jedan u drugi uviraše, i jedan iz drugog izviraše. Kao puž što svoju kućicu svud nosi, tako i čoe'k, sve svoje sa sobom nosi....duša mu u kružnoj kućici živi, u potocima se njegovim banja .....vilinski potočarski vez....
“Ajde, sad, noć već 'vata dan za ruku da ga odvede na spavanje…. tražiće vas roditelji….brinuće vam majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć, a zvezde što skriše nebo………eeee, one gledaju svoj vez….
PS Dobar dan svim potocima. Stara priča u novom odelu. Pisana je niškim dijalektom, pa sad prepravih da bude razumljivija. Prijatan i uspešan dan svim pisačima i čitačima
ovo je malo blaža varijanta nišljiskog dijalekta. Hvala za ovo uživanje po drugi put 
Meni najdraži tekst koji sam napisala na ovaj način je Priča o Đuri i Lenki (to nije za decu 
