(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KANTAR ZA GLUPOST
Mirna, tiha ulica uživa u predvečernjem suncu. Kuće izgledaju drugačije, dvorišta takođe. I ljudi su drugačiji. Sve je okupano rozikastom svetlošću što klizi lagano niz ulicu. Žamore krošnje, ruže ćućore, šareno sitno cveće se smeši. Ona dva bujna žuta karanfila vode debatu koji je lepši. A treći, nesrećnik, nije se uklapao u kereću hortikulturnu koncepciju ispred kuće. Ponekad se naše, moja i njihova, zelene vizije jako, jako razlikuju hahaha……I ne samo zelene. Psi u naselju se ne čuju. Sve je u nekoj lenjoj, blagoj tišini. A sunce.......eee, ono se skriva iza zidova, ograda. Izađe, pa nestane i sve tako lepršavo bojeći život oko sebe. To je ono vreme koje tako lako poprima sve druge boje, intenzivne, žive. Vreme smiraja. Vreme kada sunce kreće na počinak, te poslednjim širokim pokretom svojom zlatno-crvenom pelerinom obuhvati ceo svet.
Taman donesoh kafu na veliki trem, da odmorimo nas dvoje nakon celog dana čuvanja malog svica, jer su mu roditelji neizostavno morali na svadbu. Sva sreća, te je taj događaj u Beogradu hahaha Naše prvo čuvanje je prošlo odlično, prelepo i uživali smo svo troje. A sad, kafa i smiraj za nas dvoje. Na početku je ćutalica, što uživa sama u sopstvenom miru, a onda razgovoruša. Fontana priča, jorgovan miriše, kafa miriše. Mrki i Mara, punih stomaka, leže kraj kapije i posmatraju ulicu. Zapravo, čekaju da se vrati član čopora, Maki, koji ode da budućem tastu popravlja bravu na lokalu. A možda i čekaju da se vrate naši inostrani gosti koji tog jutra otputovaše za selo. Ma, ko će ga znati, kereća posla, ali je činjenica das u tu kod kapije, kad god fali neka od ovaca iz njihovog stada hahaha Tek, svi smo ćutali i odmarali uživajući u pozdravu sunca. Čak je i beli komšijski pulin ćutao. Jako nervozan pas odgajan u ljudskim i fizičkim uslovima koji nisu za njega, njegovu narav, temperament i svrhu.
Pulin zalaja. U okvir kapije od crnog kovanog gvožđa stade jedna malena prilika i pored nje krupan čovek preko 50 godina. Onda stiže i mama gurajući u kolicima drugu bebu, i baka. Minijatura od čoveka ciči i deka mu pokazuje kako da gurne ručice kroz rešetke na kapiji i mazi kucu, pulina. Naravno, da je pas stao da se mazi jer su ga deca iz ulice tako naučila dok je još bio mala bela debela skakutava pufna, što je pogrešno i izuzetno opasno. Ali pufna poraste i postane pas čuvar sa svojim pravilima službe. Deca pamte malu belu veselu pufnu. Pulini su izuzetni psi čuvari. Autohtoni ovčarski pas kome uvek treba radni zadatak, prostranstvo, jurcanje, izuzetno izdržljiv i u najsurovijim uslovima, hrabar, temperamentan i tvrdoglav, jako pametan i privržen gazdi i objektu čuvanja. Svakako nije za urbano malo dvorište, sa starim življem, a još manje za gazdu početnika. Pričasmo, komšijskoj deci i roditeljima, i gazdi, da ne maze štene kroz kapiju, ali ne vredi. Ipak, decu iz ulice smo naučili da našoj kapiji ne prilaze, a o guranju ruku kroz kapiju (a može I odrasla osoba da gurne ruke između šipki) da se pas pomazi nema ni govora, kao ni namerno izazivanje pasa udaranjem štapom u kapiju, lajanjem, zavijanjem, dranjem, a i hranjenje je strogo zabranjeno. Ako hoće, zovu nas, i onda mogu i da uđu, i da maze pse, daju im keksić, poigraju se, ali je uvek neko od nas tu. Mnogo dece smo tako naučili ponašanju sa psima, ne samo u dvorištu nego i na Savi, na ulici, i mnogo odraslih ljudi. Upravo je obuku prošao rođak Macine sestre. Čovek je Englez iz Londona i kada je došao kod nas u goste, pre nekoliko dana, plašio se pasa. Kada ga je Maca dovezao sa aerodroma, gost je ostao u kolima, a mi smo pse, koji su veselo i znatiželjno trčali oko kola, znajući da je neko nov tu, uveli u kuću. Beše poteško, posebno Mrkija odvojiti od kola, jer dečko samo radi svoj posao, ali je na kraju ipak poslušao strogu komandu. Onda je gost izašao, seo za sto na tremu. Zaova mu je objasnila da bude miran, da ne mlati rukama, ne viče i da se ne plaši jer nema čega. Psi će, kada ih pustimo, pojuriti ka njemu ali će ga samo studiozno omirisati, tj. upoznati i zapamtiti, kao mi ljudi kada se rukujemo pri upoznavanju pa zapamtimo oči, lik, kosu, stisak ruke. On je došao na njihovu teritoriju uz dozvolu gazdi, i najkulturnije je da ga pozdrave……na svoj način. Pa i ljudi se ne upoznaju isto na svim delovima planete. Ova metoda uvek pali kada se neko plaši pasa a dolazi u dvorište. Ovako su svi pod kontrolom, i psi i gosti. Sačekasmo nekoliko minuta da se Englez smiri. Ono dvoje su nestrpljivo čekali njuški nabijenih u vrata hahaha.
“Be now? Ok?”
“Ok.” kaže dubok uzdah. Šta ću mu, znao je da imamo pse.
Mrkiša u stampedu sa otvorenim čeljustima I očnjacima što se bele, omlati repom po muškatlama na tremu, krupne plave engleske oči se iskolačiše hahahahaah Maruškino kretanje oko ne može ni da snimi. Pre neki dan je ulovila miša. I Maza i Šaša-Maša su lovile mišove. To ti je bretonac…brži od informacije od oka do mozga čovečijeg. Glave oko engleskih cipela, pa uz nogavice…..pogled u lice, okret i pravac u travu da se prilegne i posmatra kretanje gosta. Gotovooooooooo……E, sad može u toalet, da se osveži, pa kafa. Vrlo brzo se gost potpuno normalno kretao po dvorištu i kući i isto tako normalno ponašao. Samo se ponekad osvrne kada oseti da ga Mrkiša nečujno prati hahahahaah
„Bože, da li je on normalan? A i ove dve stoje i gledaju odobravajući. Ama šta to rade pobogu?“
Maca se iskrenu da vidi. “Ljiljana, sedi i ne interveniši.“
„Ma sedim, ali........ intuicija mi proradila i sve igra u meni. Sedim, ali oči ne skidam sa komšijske ograde. Od mesta gde je mališa do naše kapije ima 10 metara. Naša dva psa i dalje mirno leže kraj kapije i posmatraju.
„Znala sam.....skočih i povikah trčeći. „Ne...ne....ne“. Jes’ da sam džepno izdanje ali se čujem, bogu fala na ravnoteži. Desna mi je ruka u vazduhu sa ispruženim kažiprstom koji govori „ne“. Čovečiljak je u sekundi potrčao preko onih 10 metara i pravo na našu kapiju sa ispruženim ručicama. Mara i Mrki su na nogama. Ne laju, ne skaču, samo su ustali. Deda me je video i čuo. Na pola metra od kapije uspeo je da zgrabi mališu sa leđa. Baba prilazi detetu. Stoje svo troje tik ispred kapije. Ne pada im na pamet da se malo odmaknu jer ugrožavaju obezbeđeni prostor. Ovi krzneni ne reaguju jer ja dolazim, te oni nemaju posla. Pravilo čuvara.
„Pobogu ljudi šta to radite? Pa to se ne sme.“ ljutito izgovaram.
„Dobro, dobro......vidim, piše na kapiji „čuvaj se psa“......
E, ova izjava poubija sve moje reči. Zanemeh, ali Mrki nije. Prednje šape na šipkama od crnog gvožđa, malo gurnu njušku kroz šipke na pakiji i zalaja jednom kratko dubokim glasom. Od te zvučne slike deda i baba automatski ustuknuše unazad .......zna moj Pas da vrši obuku. Nadam se samo da su shvatili šta su uradili unučetu, a kako će ga odučiti, e, to ne znam.
„Bravo Mrkiša, bravo Maruška.....keksić?“
Juriiiiiiiiiiiiiš između ruža, jer tu je prečica preko koje pametne ruže više ne puštaju grane, i kočenje ispred vrata špajza hahahahahaah
Sunce je već otišlo da odmara. Popih malo hladne kafe, zapalih cigaru i pitam se, pitam:
„Koja količina gluposti treba da se poseduje da se ovako nešto detetu pokazuje? Ne postoji taj kantar“.
………………
Juče ispred radnje sretoh čoveka sa nemačkim ovčarom na povodcu. Pas je mirno sedeo pored gazde. Naiđoh. Sa bezbedne razdaljine, da ne ugrožavam njegov prostor i prostor njegovog gazde, osmehnuh se psu osmehom “baš si lep” na šta on usta. Gledamo se.
“Smem li da mu priđem?”
“Ne praktikujem. Iskreno, ne znam kako će reagovati”.
“Naravno. Nema problema. I mi imamo dva psa. Jedan je nemački ovčar, zato sam prišla psu.”
“Da nisu ona dva psa pored kapije?”
“Jesu, čekaju me da se vratim iz radnje, jedna ovca je napustila stado”.
“hahaha baš tako. Jako privrženi psi. Baš je lep”
“Hvala. Dobri su to psi. Prijatno.”
poziraju 
PS Dobar dan.....stigoh napokon da završim priču,
a o ovom usamljenom cvetiću dan i noć sledi posebna priča 
PS Dobar dan.....stigoh napokon da završim priču,
a o ovom usamljenom cvetiću dan i noć sledi posebna priča 
Zamoljena zaova da dežura da ovaj ujutru, onako bunovan, slučajno ne izađe sam 
<3 