(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
MEKI KAMEN
Smejala sam se juče sama sebi, onako, slatko i glasno, pravac iz duše. Nisu mi bili bitni ljudi na ulici jer nisu postojali. Ono, jest da ih je bilo, hodali su, pričali, gledali izloge, ali za mene je ulica bila prazna.
Dan koji počinje pre 5 izjutra kada jutarnji bol u leđima i umorne, od nesna ukočene udove, kereća ljubav presretne, pa bol ustukne. Na zvuk budilnika sa mog mobilnog, a to je pevac koji kukuriče, Mrki počinje da zavija hahaha, a Maca kaže „ajde Maco“ kao da nije dovoljan ovaj moj petal nego još i njih dvojica. I tako, počinje dan....ljubavlju. Onaj koji prvi izađe kuva kafu i hrani pse.
Zora hladno miriše. Psi nas ispraćaju.
Dan je kao pokretna traka koja je na većoj brzini od moje. Svi dani su sada takvi, ali ako. Za sve postoji razlog, pa i za to. Mislim da bi mi pasovalo kada bi dan imao 48 sati. Dosta vremena sam posvetila drugim ljubavima a ne poslu, u poslednjih par meseci. Sama sam u kancelariji (opet). Pre šest ujutru za računarom, ruže iz dvorišta se šepure u vazni, zahtevi klijenata, svakom treba nešto zato što sam u poslednje vreme odsustvovala, rokovi, kamare papira, hiljade podataka, telefon jedan, drugi, treći, pa pogled na ruže.... Život, samo život, prelep i težak u svoj svojoj lepoti. Nešto se mislim, lepota, ona prava lepota, unutrašnja, ona koja te ispunjava, ona zbog koje imaš snage da ideš dalje i kada snage nemaš, nikada nije laka. Hvala sudbi na toj snazi i težini, a po malo i nama hahaha jer šta ti vredi ako i dobiješ srećicu kada ne umeš da je sačuvaš, a ne umeš jer nisi svestan da je imaš. E, ta svesnost ti daje snagu i pamet da je čuvaš. E, onda si sretan i ispunjen....i jak kao zemlja, reka i nebo skupa....onda si meki kamen.
I tako, traka za kojom trčim je uključena celih 12 sati i više. U glavi mi bubnji i kao da leluja sve, oči bole a bol u leđima smeta udahu. Radim vežbe, ali nekad ni to ne pomaže. U svakom slučaju bar zabavljam komšiluk
Dan proleti i uzme svu snagu. Uveče, spremam se da pođem kući sa Macom. Dnevna smena je gotova. Idem kući da odmorim malo dok spremam večeru, pijem kafu sa mužem a ona dva krznena vitlaju od sreće jer su ceo dan sami. Nosim i da radim malo ako mi se hoće, te stavljam fasciklu sa papirima u torbu. E, sad, postupak za izlazak iz kancelarije je da uključim snimanje podataka. Dok to traje, perem šolje, skupljam đubre iz korpi, unosim stočić, sređujem sto tj. stolove, jer sad me ima na dva stola i na basamcima hahahah. Kada se završi snimanje, na drugi usb treba da snimim podatke firme koju nosim da radim kući. Utom, zvoni mobilni. Naša dugogodišnja prijateljica zove da pita kako je Cic i naše, tj. njihovo, mladunče koje su dobili kao zajednički poklon sudbine tačno na dan godišnjice braka. Dan je bio prelep, sjajan, sunčan, svetao i topao kao i pre dve godine. Može li se isti dan ponoviti? Takav dan je kao torta. Kore su mu iste, samo je fil drugačiji. I tu se onako umorna totalno pometem. Razbila mi sistem načisto hahahah....nemaju samo kladioničari sisteme, mada ja sam na tatka mi povukla po pitanju sistema, inače ne bi nikad ništa stigla da uradim. Spakujem tašnu, navučem venecijare, zaključam, ponesem torbu sa papirima i još jednu kesu sa plastičnim kutijama od hrane i odem. Na stepeništu se setim da nisam ni skupila đubre, te ga nisam ni ponela. Ma nema veze. Još par stepenika i setim se da nisam ni snimila podatke one firme čije sam papire uredno ponela da radim. Ma nema veze, neću raditi.....odmooor uz neki film koji gledam sa Macom, vince, ili uz knjigu, ili uz forum, ili jednostavno idem da spavam. Kontejneri se nalaze na drugoj strani ulice. Jedan tip je pokušavao da uradi polukružno u tesnoj i zakrčenoj ulici te je napravio pravu pometnju. Uredno sam čekala par minuta da pređem ulicu iako nemam šta da bacim u kontejner jer kesu sa đubretom nisam ni ponela. Maca je več stigao i stoji parkiran na strani ulice gde je moj tržni centar. Dođem do kontejnera i zafrljačim u njega onu kesu sa kutijama od hrane. Udariše one kutije o metal i tad se setih i počeh da se smejem naglas sama sebi. Verovatno su me ljudi gledali, ali nije mi važno. Uđoh u kola a Maca me malko sumnjičavo gleda što se smejem kad se vraćam od kontejnera hahahaha.....a meni lepo bre i sretna sam....i umorna....eto...samo život koji bih opet ponovila da mogu, uz ruže, pse i naravno, moj čopor. 
i pesma od tog dana, pre dve godine
PS Dobro veče blogeri.....malko zapisa za knjigicu o čoporu i za čopor. Mnogo manje vremena imam za pisanje, tačnije nemam ga, od života, bogu fala, što nikako ne znači da nemam tema i inspiracije. Naprotiv, imam ih tek sad, samo puštam da priče i pesme, misli i osećanja pričaju samo meni....puštam ih da me nahrane na mojim "putevima za nigde" i da odlete nezapisane.......prelep osećaj
Kao i uvek - uživala sam čitajući.... 
