.
.
Duginim bojama čudesno prošarani oblutak skliznu mu na dlan. Jecina haljina je pocepana i zna da će je matori odrati od batina kad stignu kući. Pa ipak, ono što će se desiti sad je nevažno. To je cena vratolomnog spuštanja niz strminu koju će Jeca platiti. Žrva podneta blagu koje mu je poklonjeno. Sestra ga posmatra krupnim vragolastim očima, smeši se, pa zatim, pokazujući razdeljak među zubima, progovara:
- Ovo ti je da me pamtiš! - glas joj najednom ne zvuči veselo. Zbunjuje ga promena u tonu.
- Zašto da te pamtim? Bićemo zauvek zajedno! - iza Jece vidi vodeno prostranstvo, ogledalo što zarobljava obrise četinara sa obale. Sa suprotne strane jezera vodu natkriljuju plavičasti obrisi planina. Najednom, Jeca ustaje, zbacuje haljinicu i kreće ka obali. Posmatra joj predugačke noge gde grabe ka vrhu stene što se nadnosi nad mirnu vodu i pre no što mu riskantni skok ukloni sestru iz vidokruga jasno joj vidi mršava leđa. Tetovaža ispod plećke najednom oživljava. Pre no što čuje pljesak tela o vodu, tetovirana vučica se pretvara u zver zakrvavljenih očiju koja ga grabi za grkljan...
- O, sranja. - mrmlja Branimir, sluđeno buljeći u prelomljeno stablo jasike. Protresa glavom, pa napipava pljosku u unutrašnjem džepu. San. Stara, dobra proganjajuća noćna mora. Žestica pomaže. Stvarnost stiže, gora od prokletog sna. Podiže ruku i opipava oblutak na lančiću oko vrata. Pokušava da razloži situaciju.
Oko njega je još uvek mračno, zora tek treba da svane. Čelični lanac nije popustio, polomila je drvo. Ustaje. Nema druge nego krenuti za njom. Spušta infracrveni vizir, potom boje i oblici nestaju. Krajolik se pretvara u oštre konture, a izlomljene grančice pokazuju pravac devojčinog prolaska.
Nepažljiva je i to može imati dva objašnjenja; ili se uspaničila, ili zna kuda ide. Ovo drugo nikako ne bi valjalo. Lovci baš i nisu omiljeni u Provinciji. Istina, poteru nije čuo još od sinoć. Odustali su ili izgubili trag. Svejedno. Bila je ovdašnja i ubrzo joj je mogla stići pomoć.
Noć je vreme lovca. Provincijalci nemaju tehnologiju kojom bi razbili tminu i otkrili noćna kretanja. Dan za skrivanje - noć za lov.
Uvežbanim trkom probija se kroz gusto rastinje. Nedugo potom u vidokrugu mu se pojavljuje obris što odmiče ka jugoistoku. Zna šta traži - Provincijsku predstražu! Naglo menja pravac i trnje mu struže po čizmama. Iz predostrožnosti joj je izuo obuću i ovuda nije mogla. Prestaje da obraća pažnju na kretanje žrtve i ne usporavajući, nastavlja trk ka ogromnom hrastu uzetom za orijentir.
Seče joj put i devojka mu bukvalno uleće u naručje. Udarac pesnicom odbacuje je par metara unatrag, a da nije ni shvatila odakle je stigao. Priskače i hvata je za kosu, pa je prebacuje preko izvaljenog debla. U šoku je i gotovo se i ne opire, što mu olakšava otkopčavanje opasača. Prvi udarac po stražnjici ju je povratio i pokušava da se otrgne. Sasvim očekivano. Slobodnom rukom Branimir joj pritiska leđa i blokira otpor. Opasač nastavlja da joj praši guzicu. Neko vreme devojka vrišti i otima se. Potom se smiruje. Prasak udaraca ispraća tek tihim jecajima.
Prestaje da je bije tek pošto se sasvim umirila. Valjda je shvatila da neće trpeti neposlušnost. Opasuje se i zakačinje lanac. Nema spavanja do reke!
Kad budu na brodu Istočnjaci će preuzeti brigu o njoj. Trza je za kosu i ona diže uplakano lice.
- Uradiš li to još jednom, neću više biti ovako fin. Jasno? - glas mu je više režanje nego govor.
- Zašto to radiš? Ti nisi njihov! - radoznalo stvorenje. Ni ovako prebijena ne ume da ćuti.
- Umukni glupačo i kreći! - Trza lanac i devojka polazi. Propušta je pred sebe kako bi je imao na oku. Nepopravljiva je. Smišlja novi trik; usporava hod. Verovatno se nada nekoj od čestih graničarskih patrola. Dosta je bilo opiranja! Otkida podeblji prut i ohrabruje je da ubrza korak.
- Ne mogu brže, proklet bio. Stopala su mi u ranama! - odvraća ona tvrdoglavo, gotovo ljutito.
- Lajava kučka. - proleće Branimiru kroz glavu. Umesto odgovora udeljuje joj par udaraca, pa cura konačno ubrzava korak i prestaje da priča. Najzad može da čuje sopstvene misli. Reka je sve bliže, a opasnost od potere sve je manja. Leto je u zenitu i hodaju kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopiru gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala bacaju duboku senku, štiteći ih od sunca. Dan je uveliko osvanuo. Ipak Branimir ne diže vizir. Ne želi da mu lovina vidi lice. Ništa više od toga ne želi ni da on njoj razazna lice. Bolje je ovako. Neće mu dolaziti u snove pošto je bude isporučio. Zna kakvoj je sudbini vodi, ali nije ga briga. Uglavnom.
Prošlost povremeno ipak pronalazi načina da mu se vrati. Da ga muči. Ponekad kroz snove, češće kao misao ili slika. Uzalud se trudi da odagna uspomene. Stižu ga na najneočekivanijim mestima, u najčudnijim trenucima. Baš kao sada. Pred očima mu poigravaju slike detinjstva. Živopisne. Nekontrolisane. Otrcana koliba, majčin plač. Pucanje žuljeva dok rmbači na porodičnom imanju. Skičanje svinčeta kroz novembarski mraz. Hleb iz furune i tek pomuzeno mleko. Strah i osluškivanje u tami. Oružje kraj očeve ruke. Ponekad bi se setio čak i lica prekonoć iščezlih komšija.
Dobro se sećao godine gladi. One kada je prelomio i shvatio da postoje dva načina da se pobegne od siromaštva. Svega dva puta da se dođe do Gradova. Manje omiljeni je stići tamo kao hrana. Srećom, moglo je i drugačije. Prijaviti se kao plaćenik. Jednostavno je izašao iz kolibe i krenuo ka reci. Hodao je sve dok se nije obreo pred prijemnim punktom. U to vreme ih je zvao Krvopijama, imenom pod kojim su ih poznavali Provincijalci. Sada zna gde bi završio da nije prošao testove, ali to mu više nije važno. Sad je na korak do cilja. Istina, nije baš uvek razumevao zapovesti Istočnjaka. Ponekad nije ni želeo da ih razume. Šta će im device? Kakva je razlika? Branimir ne razume smisao zadatka, ali zna da mora da ih pronađe i dovede - petnaest devica!
Dobra stvar je što su Provincijalci šljam. Ponekad navuče prnje i prošeta do njihovih ubogih nastambi. Lako pronalazi podlace kojima treba ponuditi blještave sitnice. Poznaje svoj narod. Očevi čuvaju svoje ćerke za udaju, a potkazivači znaju gde ih skrivaju. Svesni su predobro, ti pajaci krmeljavih njuški, čemu služe pitanja - samo ne mare. Ne sekiraju se zbog devica. Imaju ih mnogo. Ono što nemaju su parčići tehnologije kojima Branimir kupuje informacije. Stvarčice vrednije od zlata.
Stvorenje na lancu je sada poslušno i ne ometa mu misli. Vizir čini da je vidi samo kao crno crvene nijanse isijavanja topline, ali istovremeno ga sprečava i da vidi boje okoline. Ipak, mirisi i zvuci govore. Trava je zelena i mirisna, a tratinčice umiru pod stopalima. Aroma borove smole golica nozdrve, a zujanje insekata ga smiruje. Vetrić donosi svežinu sa planina. Za trenutak izgleda kao da se ništa nije promenilo. Kao da je još uvek dete u potrazi za avanturama. Uspeva da se opusti. Ponekad izgleda da je sve isto kao nekada.
Osim što je on promenio saborce i više nije dete.
Govorilo se da je ishrana Istočnjaka posledica davne boleštine koja je harala u drevnim vremenima. Još u vreme raspada. Bilo kako bilo na samom su vrhu lanca ishrane. Ne mogu da svare ništa osim sveže krvi, uglavnom ljudske krvi.
Oseća promenu. Vazduh postaje svežiji i nozdrve nadražuje miris vode. Sve se češće iz trave oko njih probija trska. Hrastovi i jasenje sve više ustupaju mesto gorostasnim vrbama i tananim brezama.
Granica!
.
.
.
Duginim bojama čudesno prošarani oblutak skliznu mu na dlan. Jecina haljina je pocepana i zna da će je matori odrati od batina kad stignu kući. Pa ipak, ono što će se desiti sad je nevažno. To je cena vratolomnog spuštanja niz strminu koju će Jeca platiti. Žrva podneta blagu koje mu je poklonjeno. Sestra ga posmatra krupnim vragolastim očima, smeši se, pa zatim, pokazujući razdeljak među zubima, progovara:
- Ovo ti je da me pamtiš! - glas joj najednom ne zvuči veselo. Zbunjuje ga promena u tonu.
- Zašto da te pamtim? Bićemo zauvek zajedno! - iza Jece vidi vodeno prostranstvo, ogledalo što zarobljava obrise četinara sa obale. Sa suprotne strane jezera vodu natkriljuju plavičasti obrisi planina. Najednom, Jeca ustaje, zbacuje haljinicu i kreće ka obali. Posmatra joj predugačke noge gde grabe ka vrhu stene što se nadnosi nad mirnu vodu i pre no što mu riskantni skok ukloni sestru iz vidokruga jasno joj vidi mršava leđa. Tetovaža ispod plećke najednom oživljava. Pre no što čuje pljesak tela o vodu, tetovirana vučica se pretvara u zver zakrvavljenih očiju koja ga grabi za grkljan...
- O, sranja. - mrmlja Branimir, sluđeno buljeći u prelomljeno stablo jasike. Protresa glavom, pa napipava pljosku u unutrašnjem džepu. San. Stara, dobra proganjajuća noćna mora. Žestica pomaže. Stvarnost stiže, gora od prokletog sna. Podiže ruku i opipava oblutak na lančiću oko vrata. Pokušava da razloži situaciju.
Oko njega je još uvek mračno, zora tek treba da svane. Čelični lanac nije popustio, polomila je drvo. Ustaje. Nema druge nego krenuti za njom. Spušta infracrveni vizir, potom boje i oblici nestaju. Krajolik se pretvara u oštre konture, a izlomljene grančice pokazuju pravac devojčinog prolaska.
Nepažljiva je i to može imati dva objašnjenja; ili se uspaničila, ili zna kuda ide. Ovo drugo nikako ne bi valjalo. Lovci baš i nisu omiljeni u Provinciji. Istina, poteru nije čuo još od sinoć. Odustali su ili izgubili trag. Svejedno. Bila je ovdašnja i ubrzo joj je mogla stići pomoć.
Noć je vreme lovca. Provincijalci nemaju tehnologiju kojom bi razbili tminu i otkrili noćna kretanja. Dan za skrivanje - noć za lov.
Uvežbanim trkom probija se kroz gusto rastinje. Nedugo potom u vidokrugu mu se pojavljuje obris što odmiče ka jugoistoku. Zna šta traži - Provincijsku predstražu! Naglo menja pravac i trnje mu struže po čizmama. Iz predostrožnosti joj je izuo obuću i ovuda nije mogla. Prestaje da obraća pažnju na kretanje žrtve i ne usporavajući, nastavlja trk ka ogromnom hrastu uzetom za orijentir.
Seče joj put i devojka mu bukvalno uleće u naručje. Udarac pesnicom odbacuje je par metara unatrag, a da nije ni shvatila odakle je stigao. Priskače i hvata je za kosu, pa je prebacuje preko izvaljenog debla. U šoku je i gotovo se i ne opire, što mu olakšava otkopčavanje opasača. Prvi udarac po stražnjici ju je povratio i pokušava da se otrgne. Sasvim očekivano. Slobodnom rukom Branimir joj pritiska leđa i blokira otpor. Opasač nastavlja da joj praši guzicu. Neko vreme devojka vrišti i otima se. Potom se smiruje. Prasak udaraca ispraća tek tihim jecajima.
Prestaje da je bije tek pošto se sasvim umirila. Valjda je shvatila da neće trpeti neposlušnost. Opasuje se i zakačinje lanac. Nema spavanja do reke!
Kad budu na brodu Istočnjaci će preuzeti brigu o njoj. Trza je za kosu i ona diže uplakano lice.
- Uradiš li to još jednom, neću više biti ovako fin. Jasno? - glas mu je više režanje nego govor.
- Zašto to radiš? Ti nisi njihov! - radoznalo stvorenje. Ni ovako prebijena ne ume da ćuti.
- Umukni glupačo i kreći! - Trza lanac i devojka polazi. Propušta je pred sebe kako bi je imao na oku. Nepopravljiva je. Smišlja novi trik; usporava hod. Verovatno se nada nekoj od čestih graničarskih patrola. Dosta je bilo opiranja! Otkida podeblji prut i ohrabruje je da ubrza korak.
- Ne mogu brže, proklet bio. Stopala su mi u ranama! - odvraća ona tvrdoglavo, gotovo ljutito.
- Lajava kučka. - proleće Branimiru kroz glavu. Umesto odgovora udeljuje joj par udaraca, pa cura konačno ubrzava korak i prestaje da priča. Najzad može da čuje sopstvene misli. Reka je sve bliže, a opasnost od potere sve je manja. Leto je u zenitu i hodaju kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopiru gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala bacaju duboku senku, štiteći ih od sunca. Dan je uveliko osvanuo. Ipak Branimir ne diže vizir. Ne želi da mu lovina vidi lice. Ništa više od toga ne želi ni da on njoj razazna lice. Bolje je ovako. Neće mu dolaziti u snove pošto je bude isporučio. Zna kakvoj je sudbini vodi, ali nije ga briga. Uglavnom.
Prošlost povremeno ipak pronalazi načina da mu se vrati. Da ga muči. Ponekad kroz snove, češće kao misao ili slika. Uzalud se trudi da odagna uspomene. Stižu ga na najneočekivanijim mestima, u najčudnijim trenucima. Baš kao sada. Pred očima mu poigravaju slike detinjstva. Živopisne. Nekontrolisane. Otrcana koliba, majčin plač. Pucanje žuljeva dok rmbači na porodičnom imanju. Skičanje svinčeta kroz novembarski mraz. Hleb iz furune i tek pomuzeno mleko. Strah i osluškivanje u tami. Oružje kraj očeve ruke. Ponekad bi se setio čak i lica prekonoć iščezlih komšija.
Dobro se sećao godine gladi. One kada je prelomio i shvatio da postoje dva načina da se pobegne od siromaštva. Svega dva puta da se dođe do Gradova. Manje omiljeni je stići tamo kao hrana. Srećom, moglo je i drugačije. Prijaviti se kao plaćenik. Jednostavno je izašao iz kolibe i krenuo ka reci. Hodao je sve dok se nije obreo pred prijemnim punktom. U to vreme ih je zvao Krvopijama, imenom pod kojim su ih poznavali Provincijalci. Sada zna gde bi završio da nije prošao testove, ali to mu više nije važno. Sad je na korak do cilja. Istina, nije baš uvek razumevao zapovesti Istočnjaka. Ponekad nije ni želeo da ih razume. Šta će im device? Kakva je razlika? Branimir ne razume smisao zadatka, ali zna da mora da ih pronađe i dovede - petnaest devica!
Dobra stvar je što su Provincijalci šljam. Ponekad navuče prnje i prošeta do njihovih ubogih nastambi. Lako pronalazi podlace kojima treba ponuditi blještave sitnice. Poznaje svoj narod. Očevi čuvaju svoje ćerke za udaju, a potkazivači znaju gde ih skrivaju. Svesni su predobro, ti pajaci krmeljavih njuški, čemu služe pitanja - samo ne mare. Ne sekiraju se zbog devica. Imaju ih mnogo. Ono što nemaju su parčići tehnologije kojima Branimir kupuje informacije. Stvarčice vrednije od zlata.
Stvorenje na lancu je sada poslušno i ne ometa mu misli. Vizir čini da je vidi samo kao crno crvene nijanse isijavanja topline, ali istovremeno ga sprečava i da vidi boje okoline. Ipak, mirisi i zvuci govore. Trava je zelena i mirisna, a tratinčice umiru pod stopalima. Aroma borove smole golica nozdrve, a zujanje insekata ga smiruje. Vetrić donosi svežinu sa planina. Za trenutak izgleda kao da se ništa nije promenilo. Kao da je još uvek dete u potrazi za avanturama. Uspeva da se opusti. Ponekad izgleda da je sve isto kao nekada.
Osim što je on promenio saborce i više nije dete.
Govorilo se da je ishrana Istočnjaka posledica davne boleštine koja je harala u drevnim vremenima. Još u vreme raspada. Bilo kako bilo na samom su vrhu lanca ishrane. Ne mogu da svare ništa osim sveže krvi, uglavnom ljudske krvi.
Oseća promenu. Vazduh postaje svežiji i nozdrve nadražuje miris vode. Sve se češće iz trave oko njih probija trska. Hrastovi i jasenje sve više ustupaju mesto gorostasnim vrbama i tananim brezama.
Granica!
.
.
