Месечево сребро - Мика Антић

Не признајем растанке
и никада нећу.
Сувише боли када се грубо
откине цвет
који тек ниче.
Када на самом почетку приче
време затрепери и стане
баш када бледа
још празна зора
месечево сребро ућути
и када замре лет поветарца
што дахом слути
уздахе нове, насмејане.
Ја желим да још с Тобом гледам
како се буде златаста мора
да са Тобом дишем и да Те волим
и ватром ноћи и зоре сјајем
и зато не дам, и зато нећу
и зато растанке не признајем.
Желим да живим Твојим дахом
и да се смејем осмехом Твојим
желим да болеујем Твоје боли
и да страхујем Твојим страхом
док ме има
док постојим.
Желим да сањам Твоје снове
и да кроз вирове Твоје реке
поново осетим прсте у коси
да развејано семе маслачка
Твој ветар носи
и сипа у шарене мисли неке
у жуте дуге на модром тлу.
Зато не дам и зато нећу.
Зато мој одраз још вешто крије
истих осмеха, тајне далеке.
Зато ћу увек бити са Тобом
у дашку мисли или у сну.
Још увек наш цвет негде ниче
још увек тајне сније
и устрепталом лепотом траје
док му на лати лептирићи слећу.
Сви су растанци тужне приче
зато ја растанке не признајем
и никада нећу..

Волим Те.. Небо је сада богатије за још једног дивног Анђела..

 

[zxy]

Eh Vlado bre videćeš već
o tome najčešće odlučuju... one