Zamislite zivot u kome se radjamo, zivimo npr. 80 godina i zatim umiremo. Nema bolesti od kojih se umire, iznenada, ili dugo i sporo, nema gubitka zivota u nesrecama, nemoguce je izvrsiti samoubistvo. Zivot se jednostavno okoncava sa navrsenih 80 godina. Da li bi voleli da zivite u takvom svetu i zasto? Da li bi i koliko nas nacin zivljenja bio promenjen? Na bolje, ili na gore?
Тако нешто би свакако било много повољније и заправо тај сценаријо, бар у неким елементима, и није без основа. Постоје организми који не старе, нити умиру природном смрћу а човечанство ће кад тад доћи до те формуле за себе и "победити и саму смрт". Ипак, то ће бити само релативна бесмртност у смислу да људи неће старити и умирати од старости. Што је свакако предност. Све остало би било исто.
Међутим, ако би нам неко баш гарантовао апсoлутну бесмртност тих 80 година, то би било застрашујуће. Као да војнику одузмеш онај метак који је оставио за себе да не би жив пао у заробљеништво и како би тако избегао мучења.
Јер, живот је веома сличан бојном пољу где сви ми јуришамо напред, а око нас звиждућу меци и падају бомбе у виду безброј недаћа које нам прете и које могу да нас закаче сваког часа. Аналогија је веома упадљива.
Могућност самоубиства у свему томе је баш попут тог метка. То је заправо ДАР који нам је дат приликом доласка у пакао звани "живот". То је нека врста оне ручице у возу "повући у случају опасности" тј ако ужаси пакла у коме смо, постану исувише несносни , тј. када нас спрече у остварењу циља који животу даје смисао.
Као што каже Сенека:
"Болест нећу избегавати смрћу само ако је излечива и ако не шкоди мом духу. Нећу дићи руку на себе због бола; умрети тако значи бити побеђен! Али, ако будем знао да ћу морати без престанка да га подносим ' е, онда ћу отићи из овога света, али не због бола самога, већ зато што би ми он сметао у свему ономе ради чега живим."
Сенека "Писма пријатељу"
