Možda znam a možda i ne znam.
Nije ljubav par osmeha pogođenih u nevreme kao što nije ni pismo ovih nekoliko redaka koji su te mučili čitavu jednu oktobarsku noć i koji su mi jutros stigli poštom.
Nekoliko redaka ubačenih u sandučić bez žiga i bez marke kao što obično biva sa svim onim što predugo čekamo i što je ubačeno u nekakav sandučić rukom izlapelog poštara.
Možeš da to nazoveš kako hoćeš, ali svi smo mi već odavno u nekakvom sandučiću iz kojeg preplašeno virimo poput ptica iz gnezda orla krstaša.
Bez žiga i bez marke.
I zato možeš još dugo uzaludno da treseš naliv-perom, ali iz njega nikad više nećeš istresti reči koje se mogu nekom poslati.
Možda ne znam, a možda i znam.
Otkad dužina nema nikakve veze s vremenom noćivam ti u snovima što se lepe po traci ovog što nepovratno teče u ništa čekajući par redaka koje ćeš ti večeras nazvati pismom a ja samilošću.
Ćutim dok neko drugi iz mene čita redove koji su te mučili čitavu oktobarsku noć. Da, možda znam, a možda i ne znam da znam.
Jedina prava i iskrena pisma su pisma pisana samom sebi, pisma koja su slučajno preživela vatru, pa sada pokajnički sude o vremenu i ruci koja ih je pisala, jer pamte svaki drhtaj i sva fantomska zastajkivanja.
Slutim da takvih par reči može da donese i teretna Transibirska železnica a kamoli jedan izlapeli poštar, jer se na tasovima onog što zovemo vagom odavno meri samo marka i samo žig, a to je jedino što mi jutros zacelo ne treba.
I još slutim da pisma za koja se dok su pisana znalo da će da prežive nisu pisma pisana samom sebi, jer ne mogu da zasijaju kada se obriše prašina ili skine patina sa njih.
Zato se valjda još uvek bojim beline koja nas bez žiga i bez marke gleda iz nekog samo nama znanog sandučića.
Nije ljubav par osmeha pogođenih u nevreme kao što nije ni pismo ovih nekoliko redaka koji su te mučili čitavu jednu oktobarsku noć i koji su mi jutros stigli poštom.
Nekoliko redaka ubačenih u sandučić bez žiga i bez marke kao što obično biva sa svim onim što predugo čekamo i što je ubačeno u nekakav sandučić rukom izlapelog poštara.
Možeš da to nazoveš kako hoćeš, ali svi smo mi već odavno u nekakvom sandučiću iz kojeg preplašeno virimo poput ptica iz gnezda orla krstaša.
Bez žiga i bez marke.
I zato možeš još dugo uzaludno da treseš naliv-perom, ali iz njega nikad više nećeš istresti reči koje se mogu nekom poslati.
Možda ne znam, a možda i znam.
Otkad dužina nema nikakve veze s vremenom noćivam ti u snovima što se lepe po traci ovog što nepovratno teče u ništa čekajući par redaka koje ćeš ti večeras nazvati pismom a ja samilošću.
Ćutim dok neko drugi iz mene čita redove koji su te mučili čitavu oktobarsku noć. Da, možda znam, a možda i ne znam da znam.
Jedina prava i iskrena pisma su pisma pisana samom sebi, pisma koja su slučajno preživela vatru, pa sada pokajnički sude o vremenu i ruci koja ih je pisala, jer pamte svaki drhtaj i sva fantomska zastajkivanja.
Slutim da takvih par reči može da donese i teretna Transibirska železnica a kamoli jedan izlapeli poštar, jer se na tasovima onog što zovemo vagom odavno meri samo marka i samo žig, a to je jedino što mi jutros zacelo ne treba.
I još slutim da pisma za koja se dok su pisana znalo da će da prežive nisu pisma pisana samom sebi, jer ne mogu da zasijaju kada se obriše prašina ili skine patina sa njih.
Zato se valjda još uvek bojim beline koja nas bez žiga i bez marke gleda iz nekog samo nama znanog sandučića.
Ovaj deo pogotovo
