Dejan Stojiljković, pisac državne pozorišne predstave, povodom jubileja Milanskog edikta
http://www.danas.rs/danasrs/kultura/nas_konstantin_bice_kontroverzan_.11.html?news_id=256280
U ovom tekstu moja malenkost vidi nekoliko problema , koji manipulativno deluju na čitalačku publiku; naime :
1.Stiče se utisak da se Konstantin svojeta - a on je naš, taman toliko koliko je i svačiji na ovom svetu ;
2.Edikt koji se ovde slavi kao istorijski dokument i Konstantinovo delo , ne postoji , nit ima dokaza da je ikad postojao , za razliku od Galerijevog edikta o toleranciji za kršćane, izdanog 311. godine u Nikodemiji. Tekst edikta beleži i donosi svetu Laktancije u svome djelu »O smrti progonitelja« (De mortibus persecutorum, XXXIV). - taj tekst o religijskoj toleranciji pripisuje se Konstantinu i Liciniju .! ;
3. Konstantin je bio krvnik , vlastoljubive naravi , koji je ubijao i članove sopstvene porodice – pa je kao i Galerije zbog sve moćnijih hrišćanskih porodica , naročito u armiji, prihvatao hrićanstvo zarad vlasti .;
4.Hrićanstvo kao državnu religiju uveo je Teodosije mnogo iza smrti Konstantina , tako da to treba jasno naznačavati a ne zamagljavati stvar;
5.Niko nikome ko pobije silne ljude pa i članove familije ne može dati oprost i učiniti ga sebi ravnim < naravno ako nije počinio iste zločine ili pak nije nameran da učini tako nešto.;
6.Nije stanovništvo srbije indijanskog porekla , pa da su onda srbijansci – takvo nipodištavanje i omalovažavanje govori o onome ko se njime služi; pa makar i da je predsednik a ne državni pisac ?
Konačno , poslata poruka : " ako neko ko je ubio sina i ženu, i na svakog protivnika išao ognjem i mačem, može da dobije svetački oreol, nije kasno ni za koga od nas. Oproštaj je suština hrišćanstva." - sa kojom se diči autor nije vaspitna , te on nije s'njom ni dotakao hrićanstvo , a kamo li suštinu hrišćanstva.
Sa takvom suštinom ne diče se časni ljudi ; jer ko može poželeti za svog sveca ili oca , čoveka koji iz niskih pobuda ubija sopstvenog sina i zbog vlasti na stotine hiljada ljudi.? Ko može takvom da oprosti , kad mu ne praštaju njegove žrtve !? Oprost te vrste nije etički , pa nije ni duhovan , stoga nije ni moralan . Oni koji praštaju takve zločine bez i namere da saosećaju sa žrtvama , čine još veći zločin nad tim istim žrtvama !
Sve ovo je kao u onoj basni sa svrakom i tuđim perjem !
http://www.danas.rs/danasrs/kultura/nas_konstantin_bice_kontroverzan_.11.html?news_id=256280
U ovom tekstu moja malenkost vidi nekoliko problema , koji manipulativno deluju na čitalačku publiku; naime :
1.Stiče se utisak da se Konstantin svojeta - a on je naš, taman toliko koliko je i svačiji na ovom svetu ;
2.Edikt koji se ovde slavi kao istorijski dokument i Konstantinovo delo , ne postoji , nit ima dokaza da je ikad postojao , za razliku od Galerijevog edikta o toleranciji za kršćane, izdanog 311. godine u Nikodemiji. Tekst edikta beleži i donosi svetu Laktancije u svome djelu »O smrti progonitelja« (De mortibus persecutorum, XXXIV). - taj tekst o religijskoj toleranciji pripisuje se Konstantinu i Liciniju .! ;
3. Konstantin je bio krvnik , vlastoljubive naravi , koji je ubijao i članove sopstvene porodice – pa je kao i Galerije zbog sve moćnijih hrišćanskih porodica , naročito u armiji, prihvatao hrićanstvo zarad vlasti .;
4.Hrićanstvo kao državnu religiju uveo je Teodosije mnogo iza smrti Konstantina , tako da to treba jasno naznačavati a ne zamagljavati stvar;
5.Niko nikome ko pobije silne ljude pa i članove familije ne može dati oprost i učiniti ga sebi ravnim < naravno ako nije počinio iste zločine ili pak nije nameran da učini tako nešto.;
6.Nije stanovništvo srbije indijanskog porekla , pa da su onda srbijansci – takvo nipodištavanje i omalovažavanje govori o onome ko se njime služi; pa makar i da je predsednik a ne državni pisac ?
Konačno , poslata poruka : " ako neko ko je ubio sina i ženu, i na svakog protivnika išao ognjem i mačem, može da dobije svetački oreol, nije kasno ni za koga od nas. Oproštaj je suština hrišćanstva." - sa kojom se diči autor nije vaspitna , te on nije s'njom ni dotakao hrićanstvo , a kamo li suštinu hrišćanstva.
Sa takvom suštinom ne diče se časni ljudi ; jer ko može poželeti za svog sveca ili oca , čoveka koji iz niskih pobuda ubija sopstvenog sina i zbog vlasti na stotine hiljada ljudi.? Ko može takvom da oprosti , kad mu ne praštaju njegove žrtve !? Oprost te vrste nije etički , pa nije ni duhovan , stoga nije ni moralan . Oni koji praštaju takve zločine bez i namere da saosećaju sa žrtvama , čine još veći zločin nad tim istim žrtvama !
Sve ovo je kao u onoj basni sa svrakom i tuđim perjem !