Desi se gdekad da se u razgovoru spomenu godine kada smo još išli u školu ili tek izašli iz vojske pa se setimo kako u Beogradu nije bilo mnogo mesta gde bi se kasno uveče otišlo na piće i onda mi saučesnici u razgovoru ispametuju o Poslednjoj šansi (Taš) i Belom gradu (Zelenjak), eto, navodno si na ta dva mesta mogao da odeš u bilo koje doba, a oni koji su stvarno skitali (a ne kao ovi prvonavedeni čuli samo u priči o tim čuvenim kafanama) sete se i Topčiderske noći koja je bila fensi mesto i morao si da imaš auto da bi tamo stigao i dosta novaca da podneseš cene, i tu se završava poznavanje ugostiteljskoobjektne istorije našeg glavnog grada, a ja ih onda pogledam prezrivo i kažem: "A Brodarska kasina, niste tamo išli, papani?" Brodarac je imao urnebesno radno vreme od šest popodne do dva noću i tamo su se mogle videti fizionomije za koje je Lee Van Cleef mala maca.
