--Sve pocinje kao bajka,mozda i bajke jesu tu kako bih lakse shvatili sustinu samog zivota svojim odrastanjem,u svakoj bajci postoji pouka,svaka nosi tezinu u sebi,u svakoj je samo deo zivota pomesan s snovima i mastom,ta masta je uvek deo nas ma koliko god da odrastemo mastacemo jer je masta nesto sto je deo nas,njome gradimo neverovatne stvari oko nas,njome rabijamo iluziju stvarnosti cineci nekada ovaj svet lepsim nego sto jeste,bojeci sivilo zibota bojama nase maste.Tako zapoceh pricu koja mozda i jeste bajka,mozda lici na mnoge price,mozda je jedinstvena,samo znam da je odavde odakle vam pisem sve to sada daleko u nekoj izmaglici secanja,a ustvari i tako blizu da jos uvek cujem glasove,vidim obrise lica,osecam mirise sve je to ostalo negde unutar mene,coveku mogu sve oduzeti samo ne mogu mu oduzeti secanje,niti nadu i veru koju nosi u sebi,to i jeste snaga kojom trebamo da se dicimo i snaga kojom trebamo koracati kroz zivot.Ovde je dan godina,godina prodje,dan nikako..Kroz prozore nasih sudbina prolaze aveti proslosti koje nas grle i odvlace iz ove memlive sobe pune ocaja daleko u proslost u vremenu kada smo gledali zvezdano nebo trazeci odjeje zvezda,mastajuci o nekom novom daleko svetu odakle smo potekli..Mozda i nismo prpadali ovom vremenu,niti ovim ljudima,a mozda nismo zeleli da postanemo deo necega sto je tako prljavo i tako zlo,kao takvi smo padali obarajuci nas vetar zivota,ali smo uvek ustajali i koracali stazom nase sudbine.Sebe ne vidim u toj proslosti,u njoj su neki drugi ljudi kreatori srece i tuge,gospodari zivota i smrti,sebe vidim tamo negde u nekoj daljini vremena u kojoj se smejem,u kojoj osecam radost zivota,tamo negde u toj daljini sebe videh.
periodi kise,i sunca,narocito u septembru neznas kako da se obuces,cas je ili pretoplo ili je pljusak i tako nekoliko puta u toku dana.Buka saobracaja i zvuk aviona koji su uzletali i sletali na ORLI,parao je vazduh,osecajuci se 4 sept.PARIZ..Dan je bio kao i svaki drugi u gradu svetlosti,smenjivali su se smog velegrada pomesan s mirisima orijentalnih zacina iz prodavnica u suterenu.Citav kraj je bio naseljen uglavnom Arapima koji su svetkovali Ramazan,pomesan orijentalnom muzikom i zacinima dalekog ISTOKA dajuci posebnu notu ovoj prici.Vec nekoliko dana nisam radio,sedeo sam u stanu sam,dosada me vec obuzela.sidjoh i kuph jedan baget odoh do obliznjeg parka gledajuci decu na ljuljaskama,djogere kako trce,upijajuci bar malo svezine trave i cvetova raznih u gradu betona,pozeleh da sam kuci daleko od ovog grada ljubavi bez ljubavi,pozeleh da sam daleko od ovog grada gde svega ima samo nema one topline koje imaju nasi ljudi.Ovde ljubavi nema mada ljjudi zive u zabludi zamisljajuci Pariz kao grad romantike,ako cemo po gradjevinama koje dominiraju Parizom onda to i jeste,ako cemo po ljudima koji zive u njemu onda to svakako nije.Pravi Parizani su davno napustili grad ostavljajuci periferije i okolinu raznim dosljacima iz Afrike,Azije i Balkana,cuvajuci centar grada kao svoje uporiste i okolna sela u kojima zive uzivajuci u blagodetima pravog zivota.Ovde su katedrale prazne,njihove crkve na periferijama zatvorene,ispred njih se okupljaju crnci u geta prodajuci drogu ili oruzje,islam cveta na svakom koraku imas osecaj da si ili u Africi ili Aziji,zavisi gde se nalazis,predivan grad koji je i licio na nesto u doba mog detinjstva postao je nesto sto vise niko ne moze poznati nesto ruzno,smrdljivo i trulo kao miris njihovih prodavnica.Sam sistem njihovog zivota nije se menjao stotinama godina,znaci njihove vere su odlicja jedne kulture koje nema dodirnih tacaka u modernom svetu,tako polako sam grad postaje deo mraka i deo jedne religije koja donosi samo nevolju gde god da se nalazi..Ovde je sve brzo,sve se radi u hodu u trku,na posao moras trcati da stignes na metro,putujes nekoliko sati,ako ti je posao na sat vremena od stana onda si srecan jer je to blizu,u gradu od 20 miliona sve je blizu u precniku od sat vremena,najteze je vracanje kuci,u metrou su ljudi zguzvani kao sardine,cekajuci nekoliko metroa menjajuci nekoliko prevoza dolazak u stanu izgleda kao uspeh posle napornog rada.Vikend je rezervisan za odmor,odmor od svega,od guzve,trcanja,odmor od svega sto je van,ostavljajuci vreme za poneku posetu koja traje tek toliko da se ispije pice i kafa i tako sve u krug,jurnjava za novcem,urbana djungla u kojoj je samo cilj opstati i ostati na poslu,mali kisks na poslu ili par zakasnjenja mogu biti razlog za otkaz,recesija se osecala svuda.
periodi kise,i sunca,narocito u septembru neznas kako da se obuces,cas je ili pretoplo ili je pljusak i tako nekoliko puta u toku dana.Buka saobracaja i zvuk aviona koji su uzletali i sletali na ORLI,parao je vazduh,osecajuci se 4 sept.PARIZ..Dan je bio kao i svaki drugi u gradu svetlosti,smenjivali su se smog velegrada pomesan s mirisima orijentalnih zacina iz prodavnica u suterenu.Citav kraj je bio naseljen uglavnom Arapima koji su svetkovali Ramazan,pomesan orijentalnom muzikom i zacinima dalekog ISTOKA dajuci posebnu notu ovoj prici.Vec nekoliko dana nisam radio,sedeo sam u stanu sam,dosada me vec obuzela.sidjoh i kuph jedan baget odoh do obliznjeg parka gledajuci decu na ljuljaskama,djogere kako trce,upijajuci bar malo svezine trave i cvetova raznih u gradu betona,pozeleh da sam kuci daleko od ovog grada ljubavi bez ljubavi,pozeleh da sam daleko od ovog grada gde svega ima samo nema one topline koje imaju nasi ljudi.Ovde ljubavi nema mada ljjudi zive u zabludi zamisljajuci Pariz kao grad romantike,ako cemo po gradjevinama koje dominiraju Parizom onda to i jeste,ako cemo po ljudima koji zive u njemu onda to svakako nije.Pravi Parizani su davno napustili grad ostavljajuci periferije i okolinu raznim dosljacima iz Afrike,Azije i Balkana,cuvajuci centar grada kao svoje uporiste i okolna sela u kojima zive uzivajuci u blagodetima pravog zivota.Ovde su katedrale prazne,njihove crkve na periferijama zatvorene,ispred njih se okupljaju crnci u geta prodajuci drogu ili oruzje,islam cveta na svakom koraku imas osecaj da si ili u Africi ili Aziji,zavisi gde se nalazis,predivan grad koji je i licio na nesto u doba mog detinjstva postao je nesto sto vise niko ne moze poznati nesto ruzno,smrdljivo i trulo kao miris njihovih prodavnica.Sam sistem njihovog zivota nije se menjao stotinama godina,znaci njihove vere su odlicja jedne kulture koje nema dodirnih tacaka u modernom svetu,tako polako sam grad postaje deo mraka i deo jedne religije koja donosi samo nevolju gde god da se nalazi..Ovde je sve brzo,sve se radi u hodu u trku,na posao moras trcati da stignes na metro,putujes nekoliko sati,ako ti je posao na sat vremena od stana onda si srecan jer je to blizu,u gradu od 20 miliona sve je blizu u precniku od sat vremena,najteze je vracanje kuci,u metrou su ljudi zguzvani kao sardine,cekajuci nekoliko metroa menjajuci nekoliko prevoza dolazak u stanu izgleda kao uspeh posle napornog rada.Vikend je rezervisan za odmor,odmor od svega,od guzve,trcanja,odmor od svega sto je van,ostavljajuci vreme za poneku posetu koja traje tek toliko da se ispije pice i kafa i tako sve u krug,jurnjava za novcem,urbana djungla u kojoj je samo cilj opstati i ostati na poslu,mali kisks na poslu ili par zakasnjenja mogu biti razlog za otkaz,recesija se osecala svuda.